Kao majka dva mladića sa autizmom, Vesna Srbinovski je godinama bila posvećena isključivo domu i brizi o porodici, sve dok, prateći sina Nenada u prodaji našeg magazina, nije otkrila i sopstveni put ka osnaživanju. U ovoj iskrenoj priči, Vesna govori o dolasku u Beograd iz Severne Makedonije, o prevazilaženju stida, važnosti suprugove podrške, majčinstvu i trenutku kada je prvi put osetila istinsko samopouzdanje.
Počela sam da radim ovaj posao iz nužde, iz moranja. Moj sin Nenad počeo je mnogo pre mene. Posavetovao ga je njegov lekar iz Palmotićeve da krene da prodaje Liceulice. Rekao je da će mu to biti mnogo bolja terapija nego ova koju uzima. Kad smo stigli kući, bila sam zbunjena. Plašila sam se da ga pustim samog na ulicu. Sve mi je delovalo nesigurno. Odlučila sam da mu budem pratilac. Tako je počela naša prodaja. U stvari njegova, ja sam bila samo podrška.
Liceulice me je osnažilo
On je počeo krajem avgusta 2016. godine, polako, po dva-tri časopisa. Dešavalo se da uđe u baštu kafića, a ja se plašim da li uredno prodaje ili ne. Kako on uđe u kafić, ja se odmah približim. Kroz izlog sam gledala kako radi. Ljudima je bilo čudno, gledali su me. Nisu znali koga ja gledam i zašto gledam. Stidela sam se i bilo mi je neprijatno što pratim svoje dete. U jednom trenutku sam htela da odustanem.
Na grupnoj seansi, kod našeg psihologa, iznela sam problem. Saša me je posavetovao da i sama počnem da radim. Bila sam stidljiva, nisam bila sigurna da li ja to mogu. Ali počela sam. Držala bih časopis i čekala da mi neko sam priđe; inače nisam prilazila ljudima, imala sam tremu, a i bilo me je sramota u početku.
Liceulice me je osnažilo. Ojačalo me je, izveštilo me je. Pošto ja nisam radila do tada, zbog situacije u kući, kroz prodaju sam dobila samopouzdanje i sigurnost. Ovo mi je došlo kao prva plata. Naučila sam da cenim novac, da štedim. Tako kad su deci rođendani, ili suprugu, mogu da im kupim poneki poklon. Nisam se pokajala što sam pristala. Sad smo dobar tim, moj sin i ja. Zajedno prodajemo, zajedno izlazimo iz kuće, zajedno se vraćamo. Kolege smo. Među ljudima je mnogo lakše. Kad mi priđe nasmejana osoba, pa me pita kako sam, kako ide prodaja, stane da popričamo – to me oraspoloži i podigne me.
Kad je čovek mlad i zaljubljen, ništa mu nije naporno
Došla sam u Beograd 1989. godine iz Severne Makedonije. Beograd i Srbiju sam zavolela kao svoj grad i svoju zemlju. Kad sam došla, bilo mi je lepo, stvarno lepo. Ali već se videlo da će biti nešto, da neće biti dobro. Neko zlo je bilo u vazduhu. Jugoslavija je počela da se raspada. Radila sam oko godinu dana u Beogradskoj pekarskoj industriji. Posle sam ostala u drugom stanju i od onda se nisam vraćala na posao. Devedesetih je situacija bila poprilično teška. Suprug je radio po dvanaest sati za tri marke. Ja sam morala sa decom da budem kod kuće, trebala im je pažnja i nega.
Ipak, nekako smo pregurali taj period. Kad je čovek mlad i zaljubljen, ništa mu nije naporno. Bilo je i lepih stvari, naravno. Odlazili smo kod rodbine u Makedoniju, putovali na Ohridsko jezero. Imam osećaj da jedino tamo, na selu, mogu malo da se opustim. Vazduh je, onako, oštar. To prija svima, pogotovo Nenadu. Imam fotografije iz tog perioda, pa kad sam tužna, pogledam ih i vratim se u prošlost da se malo sklonim od sadašnjih briga.
Lepo je biti mama
Kod nas se zadesilo da nam oba sina imaju autizam. Mlađi ne govori, mnogo pažnje zahteva i mnogo truda. Od dvadeset četiri sata, ja sam maltene dvadeset šest sati na nogama. Toliko imam obaveza. Ne žalim se. Stižem i da skuvam i da operem i da očistim i da deci posvetim pažnju. Porodica mi je na prvom mestu. Suprug mi je velika podrška, imamo vrlo skladan odnos. Da nije njega, ne znam šta bi bilo i kako bih preživela. Kad ja izađem sa starijim sinom u prodaju, on ostaje kod kuće i čuva mlađeg. Kod nas u kući uvek ima da se radi – deca su neki put nestašna, nešto se pokvari, parket treba da se promeni, popravi prozor ili električni aparati. Uvek ima nešto. I moj suprug je uvek tu da pomogne.
Kad vidim da su mi deca srećna, i ja sam odmah raspoložena. Nismo zajedno jedino kad spavamo. Mnogo ih volim i oni mene mnogo vole. Lepo je biti mama.
Razgovarala i fotografisala Anja Mihić
