Liceulice ne nudi samo način da se dostojanstveno zaradi za život već i prostor za okupljanja, razne radionice i obuke. Na tim susretima neki naši korisnici su se prvi put sreli, da bi s vremenom postali jedni drugima važna podrška, a ponekad i prijatelji. U 125. broju magazina donosimo priču o prijateljstvu između Vesne i Ištvana, koje je povezalo interesovanje za poeziju, koju oboje pišu, a potom i sličnost u pogledima na svet. „Prijateljstvo ne znači da kukamo jedno drugom o svojoj sudbini“, kaže Vesna, „nego da se međusobno osnažujemo.“
„Mislim da smo kliknuli u samom početku. Važno je bilo to što i on i ja nosimo u sebi muku, tugu, setu. Imamo srce i on i ja, tako je krenulo naše druženje“, kaže Vesna.
Ištvan se seća njihovog prvog susreta u Beogradu, na radionici za prodavačice i prodavce. Tada je još uvek živeo u Novom Sadu i tamo prodavao magazin. „Čuo sam kako ljudi oko mene razmišljaju, šta ih interesuje, način na koji pričaju o tome. Vesna me je doslovno trgla. S vremenom sam saznao da nisu samo stvari koje imaju veze s magazinom Liceulice zajedničke Vesni i meni već i ličnost – ta potreba za samoizgrađivanjem, za neprećutkivanjem. Vesna piše egzistencijalnu poeziju. Ne umetnost radi umetnosti, već poeziju koja motiviše na promene. Ne pamtim reči njenih pesama. Pamtim osećaj“, kaže Ištvan.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Naše pesme govore da, koliko god puta pao, moraš da se digneš
Vesna kaže da, iako se dugo poznaju, o Ištvanovom životu zapravo zna vrlo malo.
„Taj prethodni život, ja ništa ne znam o njemu i mislim da ni on o meni ništa ne zna. Prepoznala sam neku setu u njegovoj poeziji. I ja sam na te stvari jako osetljiva. Nije njegova poezija cveće i drveće. Surova je, ali ne surova u smislu agresije. Nego te prosto natera da pomisliš: ’Alo, bre, šta je ovaj čovek? Šta mu se dogodilo kad može ovako da piše?’ – ja sam to tako doživela“, kaže ona.
I Ištvan se slaže da njihova bliskost nije nastala iz prepričavanja životnih priča.
„Činjenica je da o Vesni znam samo najosnovnije. Drugo me i ne interesuje, sve do trenutka dok ona ne poželi da kaže više. Kada ona poželi da kaže više, vrlo rado ću saslušati. Ali nije to bitno. Da li je živela u palati pa ju je izgubila, da li je bila udata pa se razvela, ili šta god drugo, to je njena stvar. Ni ja nemam potrebu da govorim neke stvari koje njoj nisu bitne, a koje će je možda opteretiti. A osim toga, neke stvari koje su mi se dešavale nisam ni sam dokraja razumeo“, objašnjava Ištvan.
Ipak, kada je čuo Vesninu poeziju, poželeo je da pročita još. „Dala mi je svoj rukopis. I kad sam iščitao taj rukopis, shvatio sam da on mora dopreti do drugih. I onda sam razmislio šta ja mogu da učinim. Imam za toliko, toliko ću uraditi. Organizovao sam njeno veče poezije da je motiviše, da joj olakša da napravi sledeći korak“, kaže on.
Vesni je taj gest mnogo značio. „Ištvan je meni u Novom Sadu organizovao veče poezije. Organizovao mi je gde ću da spavam, pozvao ljude da dođu. Zar to ne govori o širini, o veličini tog čoveka?“
Pošto često govori u stihovima, Vesna je i svoj odnos s Ištvanom opisala recitovanjem jedne pesme. „Kad govorim o prijateljstvu, uvek pomislim na istu stvar – ’Ne idi ispred mene, možda te neću stići. Ne idi iza mene, možda te neću videti. Idi pored mene i budi mi prijatelj.’ Ne mislim da je prijateljstvo da kukamo jedno drugom o svojoj sudbini, nego da se međusobno osnažujemo. Zahvaljujući svojoj otvorenosti, mnogo sam udaraca dobijala, ali se ne žalim. Upoznala sam i mnogo dobrih, divnih ljudi. Shvatila da nisam samo ja takva. Ono dobro što ljudi imaju u sebi – to me drži. A to sam prepoznala, ne samo u Ištvanu već i u udruženju Liceulice“, ističe Vesna. Ona pojašnjava da i njene i Ištvanove pesme nose tugu pretrpljenih udaraca, ali da ne govore „gotovo je i više nema napred“, nego da je život borba, da su problemi nešto što ide uz svačiji život. „E sad, neko se nosi s njima lakše, neko teže, neko poklekne, neko ustane. Ali naše pesme govore da, koliko god puta pao, moraš da se digneš“, kaže ona.
I Ištvan vidi Liceulice kao oslonac u teškim situacijama. Ipak, za njega je to i više od posla.
To što sada prodajem u Beogradu velikim delom je motivisano time što je Vesna u Beogradu
„Otkako sam ovde, prodajem magazin, ali i uživam u ljudima kojima sam okružen. Liceulice je moja misija zato što radi ono što ja pokušavam da radim svoj celi život – osvešćuje i motiviše na promenu“, ističe on. „To je ono što radi magazin na ulicama. To je ono što radi Vesna, i kao prodavac i kao književnica.“
Želja da objavi knjigu Vesni je i dalje neispunjena. „Ne očekujem ništa novo u ovim godinama, neke kapitalne promene u životu. Pokušavam jedino da izdam svoju knjigu. Mislim da sam bar petsto-šeststo pesama razdelila uz magazin. Negde, kod nekog, živi ta jedna moja pesma. Delići mene su po Beogradu. U tome jeste velika vrednost. Bilo bi lepo da dođem do te knjige, ali neću biti razočarana i ako se to ne dogodi. U krajnjem slučaju, knjiga je štampani dokument. Ovo što ja dajem ljudima je živo“, zaključuje Vesna.
razgovor i fotografije: Anja Mihić
