Slobodan ima šezdeset jednu godinu, prodaje Liceulice već pet-šest godina, a isto toliko je u invalidskoj penziji. Devedesetih je bio na ratištu, a nakon toga je pretrpeo i razne stresove na poslu, što je uticalo na njegovo zdravlje. Korisnik je psihijatrijskih usluga od 2000. godine. Bio je potpredsednik u udruženju korisnika psihijatrijskih usluga i njihovih porodica „Duša”, a u Liceulice je došao na poziv prodavca Dače, koji mu je sada najbolji prijatelj. Upoznali su se u dnevnoj bolnici u Padinskoj Skeli, gde su se obojica lečili.
Rođen sam u Beogradu i volim ovaj grad
Najlepši deo mi je sam centar. Završio sam srednju Elektrotehničku školu ,,Nikola Tesla”. Bilo mi je zanimljivo, ali i teško. Mada ja sam dobro slušao na času, zapisivao beleške i tako pamtio. Nikad nisam učio kampanjski. Bio sam na FON-u dve godine, ali sam se zaposlio i nisam mogao da idem na predavanja, a ja mogu da učim jedino ako slušam i zapisujem. Nije mi odgovaralo da čitam gradivo iz knjiga. Tako da sam tada morao da napustim fakultet.
Pre nego što sam došao u Liceulice radio sam dvadeset šest godina servis i remont liftova u firmi „David Pajić Daka”. Radno vreme mi je bilo od ujutru do uveče, ali sam bio zadovoljan platom. U jednom periodu sam čak bio i poslovođa dvanaest ljudi i zalagao sam se da njihova primanja budu što veća. Bio sam potpredsednik u udruženju „Duša” dvanaest godina, a moja devojka Vesna je bila na poziciji predsednice. Onda sam počeo da primam penziju i zaposlio se kao prodavac Časopisa. I ostao sam ovde. Volim što sam tu. Sada radim i kao trgovac u jednoj trafici.
Magazin prodajem u svim kafićima u Cetinjskoj
Tamo me možete naći od 22 časa. Dva puta mesečno idem i u Ikeu, uglavnom petkom ili vikendom. Dešavalo se da tamo uspem da prodam i po sto komada za taj jedan dan, ali sada se mnogo smanjila prodaja, i ne mogu ni pedeset. Od mene najviše kupuju ljudi srednjih godina, mlađi i stariji retko. Dobijem nekada i bakšiš. Ponude me čak kolačem ili pićem, a pitaju me povremeno i kako sam. Podrška od strane tima je uvek tu, i kombinuju mi radne dane u Ikei sa danima kad sam u dnevnoj bolnici. Liceulice za mene znači dohodak i srećan sam dok prodajem.
Predložio sam mojoj devojci da krene i ona sa prodajom pre tri-četiri godine, i prihvatila je. Dogovorili smo se da ona počne oko 20 časova, pa sve dok ja ne dođem, pošto radimo na istom mestu. Ona ima dobru priču koju kupci rado slušaju, dok ja nisam mnogo pričljiv i treba mi vremena da se opustim. U kafićima ostanem do 23 časa jer mi je tada poslednji prevoz do kuće u Rakovici.
Vesna i ja smo šesnaest godina u vezi
Majke nam ne dozvoljavaju da živimo zajedno, pa se nismo još venčali. Viđamo se svaki dan. Uglavnom šetamo Bajfordovom šumom, idemo u bioskop u Kolarčevoj ili u pozorište u Centru za kulturu „Vlada Divljan”. Ranije smo išli u Zvezdarsku šumu i nosili ležaljke, kaficu, koka-kolu i uživali kroz razgovor i knjige. Volim da čitam. Moja devojka ima punu sobu knjiga i uvek odabere dobre. Ona je takođe korisnica psihijatrijskih usluga. U dnevnu bolnicu idem i da bih se socijalizovao sa ljudima, pošto mi nisu dobre veštine u komunikaciji.
Nemam hobije, jer mi je dan ispunjen poslom, jutarnjom i večernjom šetnjom sa Vesnom i poslićima oko kuće. Znam da radim sve zanate i imam alat. Majka me svakodnevno pita da pomognem šta treba. Tada moram lepo da se organizujem da stignem sve da uradim, a ako ne uspem kažem joj da ću sutra uraditi ostatak i onda se lepo dogovorimo. Ključ je u dobroj organizaciji.
Sa nama u kući živi i moj mlađi brat, koji je počeo da prodaje Liceulice u sličnom periodu kad i moja devojka. On se zove Milan, naša majka Milena, otac nam se zvao Mile, jedino ja imam drugačije ime.
Putovao sam sa porodicom, ali i sa košarkaškim klubom u srednjoj školi
Ipak, najviše mesta sam obišao dok sam radio u „Davidu Pajiću”. Išao sam dosta po Jugoslaviji, ali sam posetio i Španiju, Italiju, Poljsku, Rusiju, Libiju, Maroko i mnoge druge zemlje. Svuda sam putovao kolima, ponekad i trajektom gde je bilo potrebno.
U vožnji sam prešao preko milion kilometara. Ne znam engleski, pa smo se sporazumevali uz pomoć deset prstiju.
Najlepša od svih zemalja mi je Crna Gora, tu se osećam kao kod kuće
Imali smo do skoro vikendicu u mestu Utjeha, ali zbog nedostatka vremena za održavanje, bili smo primorani da je prodamo. Mogu da kažem i da je najbolja hrana kod kuće, ali i u Španiji mi se dopala. Kada sam ostajao u vikendici po mesec dana i duže naučio sam ponešto da skuvam, ali moram da priznam da moja devojka to bolje radi.
Ja volim kafu, pijem po pet, šest u toku dana. Volim moju Rakovicu, elektrotehniku i sve prirodne nauke, volim da slušam bendove ABBA i AC/DC, hladnije vreme, ali i more. A verujte mi da sada najviše volim kada kupite magazin od moje devojke i mene. Možete se prijaviti i za prodaju. Meni je to promenilo život.
Razgovarala: Kristina Rajić
Fotografija: Anja Mihić
