Ružica prodaje Liceulice u Novom Sadu tek od prošle jeseni, ali kaže da joj je to iskustvo promenilo život. Raduje se što je ponovo okružena ljudima, a znači joj i mogućnost da nešto zaradi, pošto živi u veoma teškim uslovima. Uprkos raznim problemima, i zdravstvenim i porodičnim, ostala je pozitivna. Novosađani mogu sresti Ružicu u krugu bolnice, kupiti od nje magazin i tako joj ulepšati dan.
Rođena sam u Novom Sadu, tu sam provela ceo svoj život
Moja porodica je uvek bila siromašna. Živeli smo teško – bili smo češće gladni nego siti. Otac mi je bio alkoholičar. Bio je nasilan. Ipak, nisam ga mrzela. Volela sam ga. Imala sam divan odnos sa majkom. Stalno smo bile jedna uz drugu. Pomagala mi je i kasnije u životu.
Kada sam završila osmi razred, nismo imali dovoljno novca da nastavim sa školovanjem. Morala sam da počnem da radim. Prvi posao dobila sam sa petnaest godina. Išla sam u Rimske šančeve, industrijski deo Novog Sada, i tamo prenosila džakove kukuruza. Teret je bio užasno težak, stalno sam bila u savijenom položaju. Kad završim dan i izađem sa posla, nisam mogla da se ispravim. Nakon toga sam se zaposlila u bolnici, gde sam kratko radila, pa sam prešla u jedan novosadski hotel u kome sam ostala trideset sedam godina. Radila sam u vešeraju, kuhinji, čistila recepciju i pomagala gde je trebalo. Uvek sam bila vredna i ozbiljno se odnosila prema poslu.
Leđa su me već tada počela boleti. Zdravlje mi se polako narušavalo. Imam problem sa lumbalnim i sa vratnim delom kičme. Bilo je dana kad ne mogu da ustanem, ne mogu ni levo ni desno. Zbog tih problema, godinama mi se oduzima leva noga. Koristim pomagalo da bih se kretala. Doktorka kaže da tu nema leka. Ali šta ću, sednem da se odmorim, pa moram da nastavim dalje.
Imam sina, njegovo rođenje pamtim kao najlepši period u životu
Velika želja mi je bila da postanem majka. Od muža sam se rastala, bio je nasilan. Nezgodno je kad se ljubav u mržnju pretvori, ali mislim da sam otišla na vreme.
Sina sam sama podigla i iškolovala. Sećam se kada sam mu kupovala knjige za prvi razred. Morala sam da dam celu svoju platu i pozajmim još novca. Bilo je vrlo teško, ali mi je mama dosta pomagala. Sin mi sada ima trideset godina. Radi, ima devojku, snalazi se. Volela bih da mogu u svemu da mu pomognem. On je moja snaga.
Kada sam ostala bez posla u hotelu, nisam radila narednih pet godina, sve dok nisam počela da prodajem magazin. Bilo je jako teško. Nisam se osećala poželjnom. Najteže mi je bilo kada mi je mama preminula, pre dve godine. Bile smo vrlo bliske, jako mi nedostaje. Živele smo zajedno i svuda smo išle zajedno. Razbolela se i brzo otišla, za mesec dana.
Sada sama živim u staroj porodičnoj kući. Nije to baš kuća, više je šupa. Ima samo jednu sobu, a i krov i pod propadaju. Bila sam bez struje dve godine, stalno u mraku. Grejanje nemam ni danas. Mada, sad mi je život mnogo lepši. Trudim se da kroz sve ostanem pozitivna. Takva sam bila i kad sam radila, kad mi je bilo najteže niko nije to osetio.
U Liceulice došla sam zahvaljujući koleginici Sneži
Upoznale smo se na Spensu, gde smo išle da se grejemo zimi. U početku sam se plašila kako će meni prodaja magazina ići, ali sam jako želela da probam. Da sam znala da je ovako dobro, odavno bih došla. Mene usrećuje rad sa ljudima, kada su ljudi oko me srećni tada sam i ja srećna. Obraduje me kad vidim koliko dobrih ljudi ima. Ohrabri me. Najbolji deo dana mi je prodaja, jedva čekam da se vidim sa kupcima. Sada već imam stalne mušterije. U magazinu Liceulice sam upoznala dosta novih ljudi. To me je vratilo u život. Imam osećaj da ovde imam svoju porodicu.
Najviše volim kad imamo organizovane prodaje na nekim događajima – u Matici srpskoj, u knjižari Bulevar Books ili na Noćnim bazarima na Ribljoj pijaci. Lepo zaradim, a i zabavim se. Ima dana kad prodam samo tri magazina, a ima dana kad ode i po petnaest. Kad je hladno, malo sporije ide.
Zima je uvek teška, ali nađem način da se ugrejem
Kad prodajem, uđem nakratko negde na toplo, u bolnicu ili u neki kafić. Svaki dan uzimam i topli obrok u kuhinji Crvenog krsta. Nije baš kao kad mama skuva. Kad je ona pravila boraniju mogla sam i šerpu da pojedem, ali sam navikla da jedem šta bilo. Kod kuće volim da popijem čaj uveče, stavim i meda kad imam. Ja sam uvek volela da kuvam, baš sam uživala u tome, ali sada nemam novca. Uglavnom jedem obroke iz Crvenog krsta i crkve, šta ulovim. Uvek nešto odvojim i svojim macama. Imam pet mačaka, jako volim životinje. Imala sam svašta – labradora, pekinezera, morsko prase, hrčka, čak i papagaja.
Želja za ovu godinu mi je da napredujem na poslu, da prodam što više časopisa. Da imam neki dinar i sebi nešto da kupim. I, naravno, da mi sin bude srećan.
razgovarala: Anja Mihić
fotografija: Anja Mihić
