Upoznajte Nemanju Miljkovića, jednog od vrednijih prodavaca magazina Liceulice i člana Udruženja „Živimo zajedno”. Nemanja je iz Železnika, ali mu nije teško da svakog dana dolazi u centar grada kako bi se sa svojim prijateljima i kolegama bavio reciklažom i prodavao Liceulice. Voli da glumi, recituje i peva. Sreda mu je omiljeni dan u nedelji jer tada kuva za svoje prijatelje, a posle ručka izlazi da prodaje magazin.
Udruženje Živimo zajedno osnovano je kako bi unapredilo život osoba sa smetnjama u razvoju. Iz povremenih susreta i radionica postepeno se razvila mreža podrške koja pokriva gotovo sve segmente života svojih korisnika. Organizuje se nekoliko različitih sekcija, dok je reciklaža osnovna radno-okupaciona aktivnost.
„U Živimo zajedno sam došao kad sam napunio osamnaest godina. To je bilo oko 2005. godine, tad sam prestao da idem u školu. Ovde recikliramo, skupljamo flaše, limenke, papir i karton. Često idem i na teren. Radimo složno, podelimo sve zadatke. Jedino mi je teška reciklaža papira i kartona jer puno kliza. Ali nema veze, volim da radim”, kaže Nemanja.
Imam stalne mušterije, javljaju mi se i redovno kupuju od mene
Preko udruženja je počeo i da prodaje magazin pre nekoliko godina. „Prvi put sam prodavao Liceulice sa drugarom Kostom. Pokazivao mi je kako se to radi. Nismo se odvajali, išli smo jedan pored drugog. Bilo je lepo, dobro smo se slagali. Pričali smo sa mušterijama. Najbitnije mi je bilo da zaradim novac. Od toga može da se živi kako-tako. Bitno je da ljudi imaju posao – mogu da kupuju da jedu i piju, brinu se o svojoj kući i stanu. Pre sam prodavao u Francuskoj ulici i u Strahinjića Bana, sad sam više u Palmotićevoj i na Bulevaru Kralja Aleksandra. Kad prodajem, nekad me kupci sami časte. Inače, kusur vraćam. Imam stalne mušterije, javljaju mi se i redovno kupuju od mene. Kad zaradim novac, kupim grickalice, sok i kiselu vodu – tako svi možemo da se počastimo. Sve što zaradim, ja volim da podelim. Najviše uživam kad idemo u zajedničku prodaju, kad se družimo i kad smo svi na okupu”, priča Nemanja.
Nemanja u udruženje dolazi svakog dana. „Učestvujem u dramskoj sekciji. Tamo glumimo i recitujemo. Sada nas nema baš mnogo, neki glumci su nas napustili. Imali smo dosta predstava dosad. Poslednje su bile u jednom muzeju, i u kafiću „Dečje srce”. Putovali smo u Makedoniju, u Herceg Novi… Recitovao sam čak i u našem konzulatu u Crnoj Gori. Dobili smo silne nagrade kada smo imali recitacije sa veroučiteljicom. Ove godine smo, na dan pozorišta, bili u kući Đure Jakšića, i tamo sam recitovao „Garavi sokak” Mike Antića. Omiljena pesma mi je „Najviše volim da jedem ja”.
Želja mi je da jednog dana ugostim ljude koji nemaju novca ili su gladni
Nemanja, osim glume, uživa i u muzici i redovno učestvuje u muzičkoj radionici. „Pevamo na mikrofon”, otkriva nam on. „Bude baš veselo, najviše volim kad pevamo narodne pesme. Idemo i u pozorište i na koncerte zajedno. Lepo se družimo ovde. Sreda mi je omiljeni dan u nedelji jer tad kuvam za sve u udruženju. Pravim restovani krompir, krompir salatu i ribu. Znam da kuvam i pasulj, i čorbasti i prebranac. Sam sam naučio. Pazim da svima ručak bude ukusan. Sredom se posti, pa tako i kuvam. Želja mi je da jednog dana ugostim i druge ljude koji nemaju novca ili su gladni. Inače, kad završim sa ručkom, idem da prodajem Liceulice”, kaže Nemanja.
Pored prijatelja i kolega sa kojima prodaje Magazin, Nemanja ima poseban odnos sa vaspitačicom iz Živimo zajedno, Vesnom Lukić. On i Vesna već godinama rođendan proslavljaju istog dana. „Nemanja mesecima unapred priča o tome. Svoj rođendan ne bih ni slavila da se on toliko ne raduje. Svake godine nam bude lepo. Sad je već tradicija“, kaže Vesna i dodaje da u udruženju nikad nije dosadno. „Kad je mir i tišina, ja se uplašim. Uvek se nešto dešava. Najbitnije je da korisnike pripremimo za samostalni život. Učimo ih neke svakodnevne stvari koje je bitno da usvoje. Od toga kako da postave sto, do nekih složenijih zadataka. Nemanja najviše voli da kuva. Mnoge stvari moramo često da ponavljamo kako bi se stekla navika. Učili smo jutarnju rutinu, kako da zategnu krevet, kako posteljina treba da se sunča, i tako dalje. Bitno je da umeju da se brinu sami o sebi kada ostanu bez roditeljskog staranja. To su neke životne stvari koje moraju da se nauče”, zaključuje Vesna.
Kroz aktivnosti udruženja Živimo zajedno, Nemanja je bio uključen i u program „Oaza Golubinci”. To je životna i radna zajednica u kojoj su korisnici radno angažovani i stanuju uz podršku. „Sad živim sa mamom i tatom u Železniku, ali sam povremeno boravio i u Golubincima. Jako je lepo. U Golubincima svake godine proslavljamo i Dan planete. Lepo se družimo. Sa svojim drugarima iz udruženja ići ću i na more ovog leta. Idemo u Grčku. Tamo smo išli i 2012. godine. Plaža je bila dobra. Družili smo se i kupali. Pravili smo i žurku, imao sam sa kime da igram. Raduje me sve to. Jedva čekam ponovo”, ispričao nam je Nemanja.
tekst i fotografije: Anja Mihić
