Jovan Dolanc prodaje Liceulice od 2023. godine. On je šetajući prodavac, što znači da nema fiksnu lokaciju već prodaje po širem centru grada. Dugo je živeo sa porodicom u Italiji, a danas živi u Pančevu, odakle svaki dan putuje za Beograd. Naš saradnik Dejan Kožul je proveo jedan dan sa njim u šetnji i razgovoru.
Prvo je bio mejl sledećeg sadržaja: „Da li imaš vremena da uradiš reportažnu priču sa našim prodavcem Jovanom Dolancem, slično kako si ranije išao sa Darkom? Mogli biste da se nađete kod nas u kancelariji, pa da krenete zajedno.”
Na pomen prezimena Dolanc otvorilo mi se milion pitanja. Ima li kakve veze sa Stanetom? Da nije Jovan neki od „izbrisanih”, koji su početkom devedesetih u Sloveniji bukvalno izbrisani kao ljudska bića i ostavljeni bez dokumenata, prebivališta, pa i budućnosti u novonastaloj državi?
„Rado. Recite mi samo par stvari o njemu”, odgovorio sam.
Sve što su mi znale reći je da je godinama sa suprugom živeo u Italiji. Dovoljno mi je bilo da već vidim sebe sa njim kako pričamo o Italiji, možda Sloveniji, i kako sa njim proveravam svoj zakržljali (i)talijanski.
Jovan je to jutro među prvima ušao u prostorije Liceulice redakcije i zadužio svojih stotinak primeraka. Taman za tri dana, ne računajući nedelju, ispostaviće se.
Jovan je jedan od šetajućih prodavaca
Baš kao i Darko, i Jovan je jedan od šetajućih prodavaca. Nema živaca, kaže da stoji na jednom mestu, pa krene ka Slaviji, gde svrati u mali „vape shop” u Nemanjinoj. Tamo ostavi primerke časopisa koji mu taj dan neće trebati. Ponese trideset do trideset pet komada, jer to je ono što proda, kaže.
„I to sve do dvanaest, pola jedan. Posle toga idem kući”, kaže Jovan.
Na žalost, „štek” će uskoro morati da menja jer se „vape shop” zatvara, ali obližnji lokal sa pljeskavicama će preuzeti na sebe čast da pomogne Jovanu u poslu koji predano obavlja.
Jovan nema luksuz da se previše opusti jer ga kući, u Pančevu, čeka bolesna žena. Lekovi za šećernu bolest, od koje boluje, dosta koštaju. Nema luksuz ni da produži radni dan ako se desi lošija prodaja – a takve su neminovne tokom hladnijeg vremena, ali i pred izlazak novog broja – jer treba spremiti i ručak.
Zato je njegov korak odlučan i ne obazire se previše na odbijanja. Neki će reći da nemaju keša, već samo kartice, neki će odmahnuti rukama govoreći da ih ne zanima, ali Jovan zna svoj put i ima poverenja u stalne mušterije.
Prvi je tako, sedeći ispred kafića i pijući svoju kafu, kupio tri komada.
„Uvek sedi na istom mestu ispred kafića, i kupi od mene tri komada”, govori Jovan, dok novac ritualno prinosi licu za sreću i dobro zaradu, i kreće uzbrdo Bulevarem Oslobođenja, ka Hramu Svetog Save.
Voli kad naleti na Italijane. Ipak je četrdeset godina živeo tamo.
Pričamo malo o Italiji i strancima u Beogradu. Voli kad naleti na Italijane. Ipak je četrdeset godina živeo tamo – Padova, Verona, Milano, Vićenca… Bio je i po Siciliji i Napulju, za koji kaže da mu je previše prljav i da mu se ne sviđa, ali oči mu zasijaju na pomen mora.
„Mi piace San Marco”, kaže mi, nakon što sam izustio par italijanskih fraza u pokušaju da istaknem svoje znanje jezika i opustim ga. Ipak, moj italijanski je onaj koji sam naučio na ulici u Rijeci, na RAI kanalima prateći fudbal ili crtane filmove, a poslednje vreme uz Duolingo.
„Ti chiami Giovanni?”, pitam ga u šali, na što se nasmeje i kaže da se baš tako zove, jer su ga tako i zvali u Italiji. „Buon giorno, signore Giovanni” – s tim pozdravom je počinjao dan, koji nije bio lak, jer u Italiji su on i supruga radili mnogo toga da bi preživeli – od sakupljanja sekundarnih sirovina do vožnje kamiona, dok je supruga Zora, čije ime mu je istetovirano na četiri prsta desne ruke, čistila po kućama. Živelo se i putovalo se dok Zoru, pre nekih pet-šest godina, nije pogodio infarkt. Kako je lečenje bilo skupo, odlučili su se vratiti u njegovo rodno Bavanište.
Odlučujem se ipak da ga ne smaram previše s razgovorom na ulici jer to je njegovo radno mesto. Pričaćemo kad sednemo u jedan od kafića u Krušedolskoj koje redovno posećuje.
Neki su mu zabranili da ulazi i prilazi gostima.
„Kažu da smetam mušterijama i ne daju mi da prodajem knjige”, ne previše razočarano kaže Jovan, koji Liceulice zove knjigom. I ne želi da gubi vreme. Zna gde je dobrodošao. Tamo gde je rado viđen izađe sa ponekim prodatim primerkom.
Krajnja tačka je između suda i Hrama Svetog Save, i baš tu, simbolično, na trotoaru stoji jedna vespa sa italijanskom zastavom.
Brzo hvatam fotografkinju Katarinu i govorim da mora uhvatiti trenutak u kom mu prilazi žena i kupuje časopis, sa sve vespom i zastavom u kadru. Gledam kroz vetrobransko staklo i razmišljam kako u tu jednu sliku može stati pola, pa skoro i čitav život jer Jovanu je šezdeset šest godina. Od Italije, do ulica Beograda i prodaje magazina.
Žena zbunjeno pita: „Pecate ga, a?”
„Ma ne. Samo ga pratimo u prodaji. Ovo je njegova svakodnevna ruta, pa smo vas slikali u kadru sa vespom jer je dugo godina živeo u Italiji”, govorim joj.
„A to znači da ću i ja biti u magazinu?”, pita ona, na što klimam glavom, iako nisam siguran koju ću fotografiju na kraju ubaciti u tekst.
Pokazujemo sliku i Jovanu, na što on osmehom odgovara da idemo na kafu i da on časti.
„Ne, Jovane. Ti radiš.”
„Ma ja častim”, odgovara i vodi nas u kafić za koji kaže da ga uvek posluže besplatno. Kafu ne pije, već samo čašu vode, a ponekad i kiselu. Zauzvrat im pokloni „knjigu”.
Tu mi kaže kako bi voleo otići opet do Italije, do San Marca, ali da je to nemoguće jer mora brinuti o supruzi koja je skoro nepokretna. U Italiji su mu ostale i dve ćerke, kao i unučad, ali razočarano će reći da kao da ih i nema. Ne komuniciraju, a i ne olakšavaju im baš život.
„Mi dispiace”, kažem mu, na što će on nehajno, kao da ga više nije ni briga: „Ma, u redu je.”
Tu se konačno dotaknemo njegovog prezimena, za koje kaže da je promenio još u Italiji. Prezivao se Nikolić, a odlučio je uzeti prezime svog pradede, iako ga nije poznavao.
Jovan Dolanc, za prijatelje, amice, poznat i kao Giovanni Dolanc
Kao takav je došao u Bavanište, pa u Beograd, ne znajući baš kud i kako dalje, dok nije na Slaviji naleteo na našeg prodavca Gorana, koji ga je uputio gde treba, i sad od prodaje uspeva da živi.
Olakšavaju mu život i dva lokala na Cvetnom trgu kod kojih može da jede. Dok prilazimo pored njih, zove nas da uđemo. On će da časti, opet govori.
Zahvaljujemo mu se, i on tad kreće na poslednji deo svoje rute, od Cvetnog trga, preko Kneza Miloša, do vrha Resavske, gde zaključi svoju gotovo dvočasovnu šetnju.
Razmenjujemo brojeve telefona uz obećanje da ću mu se javiti pri dolasku u Pančevo i da ću ga upoznati s čovekom kojem bi njegova životna priča mogla biti inspiracija za strip, kojim se bavi. Posebno ga zanimaju ljudi iz Pančeva i okolice, do čijih dnevničkih zapisa ili biografija je dolazio. Jovan, odnosno Giovanni, jeste živi zapis.
Arrivederci, Giovanni. Ci vediamo a Pančevo.
tekst: Dejan Kožul
fotografije: Katarina Drajić
