Odrastao uz brojne izazove, Andreja Aki Nikolić već devet godina prodaje Liceulice, ima velike planove zbog kojih štedi i polako gradi samopouzdanje kroz posao i razgovor sa prolaznicima. Voli istoriju, fotografiju i automobile, a sanja da jednog dana pokrene sopstveni posao. Kada ga vidite u centru Beograda, obavezno mu se javite.
Rođen sam u Beogradu i ovde živim ceo život. Završio sam Osnovnu školu za zaštitu vida „Dragan Kovačević”, pa Drvnu na smeru za rasadničara. Nije baš da sam jedva završio, ali bilo mi je malo teže nego drugima. Nisam posle našao posao u struci. Brat po majci me je zaposlio kao kurira i pakera. Pakovao sam robu, uglavnom elektroniku, diode i slično.
Prijaju mi ljudi dok radim
Bio sam član Udruženja „Kec”, koje se nalazi u Kraljevića Marka. U Liceulice sam došao u junu 2017. godine, preko prijatelja kog sam tamo upoznao. Ovde sam punih devet godina. Prva cena magazina je bila sto pedeset, druga dvesta, sada je trista dinara. Svega se sećam. Kad sam tek počinjao da prodajem, opljačkali su me dva puta za kratko vreme. Sad je mnogo bolje, takve stvari mi se više ne dešavaju. Ali, nažalost, prodaja je bila bolja pre korone. Posle korone sve je stalo. Ljudi nemaju više ni za hranu, a ne za časopis. Ranije sam prodavao po dvesta komada u cugu. Više nije tako lako. Prodajem na početku Kneza, preko puta MTS-a. Znači mi da zaradim nešto, a i da izgradim samopouzdanje malo. Prijaju mi ljudi dok radim. Nedostaje mi takozvani kontakt čoveka sa čovekom. Mobilni telefon nas je ubio načisto. Nekako smo se udaljili.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Živim sa tatom i mamom. Ponekad se zakačimo, ali se inače lepo slažemo. Majka je mnogo vezana za mene jer smo jedva ostali živi kad sam se rodio. Posle njenog teškog porođaja, usledile su moje operacije oka.
Sad mi je namera da napravim biznis sa cvećem
Štedim od novca koji zaradim. Tako sam 2019. godine letovao u Grčkoj. Bili smo na Kritu. Promenio sam i dva prozora u stanu, svojim parama. Sad mi je namera da napravim biznis sa cvećem. Međutim, to je komplikovano. Svaka biljka traži različitu razmeru peska, zemlje i treseta. Mora da se pazi na puno toga.
Nisam stekao mnogo prijatelja među kolegama, na tom polju sam stidljiv. Imam poznanike i poznanice, ali nemam baš drugove. Teško sam progovorio, odatle ta stidljivost. Ipak, uživam da dolazim u Klub za prodavce. Bili smo nedavno i u pozorištu i gledali Labudovo jezero. Bio je ruski ansambl, oni su majstori baleta. To mi je bio prvi put u pozorištu. Bilo mi je malo teško da vidim scenu pošto gledam jednim okom pa nisam mogao da pohvatam sve u isto vreme. Išao sam jesenas i u Novi Sad na druženje sa ostalim kolegama.
Imam razne hobije. Volim automobile, mobilne telefone, zanima me da gledam kako se kreću cene nekretnina u Beogradu. Volim fotografiju, imam i fotoaparat. Slikao sam Kalemegdan ceo. Onda sam slikao kako smo prolazili trajektom od Kotora do Kamenara. U poslednje vreme sam prestao. Mada, tad kad smo bili u Novom Sadu, video sam zanimljiva mesta za slikanje.
Najviše uživam u domaćoj istoriji
U automobile sam se zaljubio zbog emisije „Sat”, koja se emituje od devedesetih godina. Volim i da posećujem sajmove automobila. Sad manje pratim zato što svaki čas menjaju pravila i modele, a ja se u to ne razumem – dizel, hibrid, električna…
Takođe, pogledam neki film ili odigram igricu. FIFA iz 2007. mi je najbolja. Pratim i Ligu šampiona i ABBA ligu.
Hobi mi je i istorija. U junu sam u Klubu prodavaca organizovao svoj kviz, baš sam se radovao tome. Uvek sam imao peticu iz istorije, to me je povuklo da malo više gledam i čitam po internetu. Volim da znam ko je kad vladao, ko je kome smeštao… Najviše uživam u domaćoj istoriji. Razne pouke iz nje mogu da se izvuku, poput toga da morate svoj svet da napravite sami. To bih voleo da kažem mladima – za kraj.
razgovor i fotografije: Anja Mihić
