Pretty Loud: Mi nemamo našu državu, mi imamo ceo svet - Liceulice

Pretty Loud: Mi nemamo našu državu, mi imamo ceo svet

Razgovarao: Dejan Kožul

Izvor: Kosovo 2.0.

Fotografije: Pretty Loud

Grupa Pretty Loud od 2014. godine deluje u Srbiji. Članice, njih dvanaest, uglavnom žive u Beogradu, odnosno u Zemunu. Muzika je spoj popa, repa i romske tradicionalne muzike, a tekstovi su na srpskom, romskom i engleskom, što ih čini prilično jedinstvenim. Vrlo su politične i angažovane, što nije tako tipično za generacije kojima pripadaju. Svojim stihovima ukazuju na problem patrijarhata, ali i rasizma kome su neretko izložene u svojoj sredini. No, govore i o važnosti obrazovanja, naročito za žene. Intervju sa članicama ove grupe prenosimo sa portala Kosovo 2.0.

Bend Pretty Loud je proizašao iz rada Grubb fondacije, čije je sedište u Engleskoj, ali deluje širom sveta, uključujući Srbiju, gde se fokusira na obrazovne i muzičke programe, i na romsku populaciju.

„Mi smo svi bili deo Grubba pre nego što smo osnovale bend. Dolazile smo na radionice plesa, učile, a kad je nastao Pretty Loud, bile smo baš mlade”,  kaže Silvia Sinani. „Imala sam, možda, petnaest godina. Nisam znala ni šta želim tada, zašto se borim, dok nisam došla u Grubb. Onda sam razmislila i shvatila da moramo da pričamo o svakodnevnim problemima, nasilju, ranim udajama, ravnopravnosti, predrasudama”, kaže Silvia, prisećajući se početaka.

U prostorijama Grubb fondacije, susreli smo se sa dve članice benda, Silviom Sinani i Zlatom Ristić. Sa njima smo razgovarali o onome što rade i što žele da postignu.

K2.0: Šta vam je bila motivacija da uđete prvo u Grubb?

Silvia:Ja sam slučajno ušla u Grubb. Nisam ni znala šta je to, za šta se bore. Znate da su naše romske svadbe velike, a ja sam igrala na svadbama. Kolega koji je radio u Grubbu kao nastavnik pozvao me je da dođem da igram kod njih. Bilo mi je zanimljivo i ostala sam.

Kasnije sam saznala da imaju režisera iz Kanade, da putuju, da imaju mjuzikl, da pričaju o predrasudama, diskriminaciji, da se bore. To mi je bilo zanimljivo jer radim ono što volim, a i borim se za naše Rome. Kad nastupam, nastupam ne samo kao ja nego predstavljam sve Rome. Pre pet godina su mi ponudili da budem nastavnica plesa i da znanje koje sam stekla prenesem.

Zlata: Nisam imala pojma šta je Grubb. Imala sam drugare i drugarice koji idu u Grubb, ali me nije zanimalo. Znam kad su snimali spot za pesmu „Gadji” naših drugara Roma Sijam, da su me zvali da plešem. Nastavila sam da dolazim, da učim, da igram, i postala sam nastavnica plesa. Sad radim ovde već sedam godina.

U kom momentu je nastala ideja za prvi romski ženski rep band?

Silvia: Momci su svi imali svoju grupu. Roma Sijam, pa Juniors, a mi smo tu bile igračice. Kad su nas pitali o tome da li želimo da imamo naš bend, rekle smo da i onda smo odlučile da bude ženski i da kroz muziku pričamo o svojim problemima.

Koliko ste imali razumevanja od okoline, roditelja?

Silvia: Ta podrška kreće od naših roditelja, baka, deka. Da nas nisu podržali, možda i ne bismo bile toliko hrabre i jake da idemo tim putem. Moj tata je jako strog i njemu je školovanje bilo prvo. Rekao je da nema plesa ako budem imala loše ocene.

Odgajali su me da sama odlučujem o onome šta želim. Bili su strogi, ali su me podržavali. Imala sam cilj u glavi. Što se tiče mahale, svi nas podržavaju. Jako nam je drago. Najbitnija nam je ta podrška, a onda podrška svih ostalih.

Zlata: Meni baka na početku uopšte nije dozvoljavala. Rekla mi je da se manem tog skakanja, da mi ne treba to jer nema ništa od toga. Mama me je podržavala, pa sam krijući dolazila. Kažem da sam kod mame, a budem ovde. Kasnije je i ona videla da sam odlučila da idem. Za to sam se borila, da sama odlučujem o onome što želim. Sad me podržava i sve je u redu, ali na početku nije bilo tako.

Da li ste se poznavale i pre osnivanja benda?

Zlata: Živimo sve u istom kraju, znamo se odmalena. Svi smo odrasli zajedno pa se poznajemo, a nisu nam problem ni nova poznanstva.

A van mahale u Zemunu? Kakva je komunikacija? Kakve su reakcije?

Zlata: U poslednje vreme dobijamo veliki broj poruka podrške. Pitaju nas kako da postanu jedna od nas. Sviđa im se način na koji radimo za našu naciju i za sve žene, i čekaju nastup. Ima nekih hejtera, ali to je tako smešno. Nije strašno kad napišu ‘blago gluvima’. Ima pravo da mu se ne sviđa.

Osim što komunicirate sa romskom zajednicom, komunicirate i sa ženama. To su dve marginalizovane grupe. Koliko mislite da pomažete i podižete njihov nivo svesti, što kod Roma što kod žena? Često ističete koliko je obrazovanje bitno.

Silvia: Kroz naš Instagram i Fejsbuk komuniciramo sa vršnjacima, ali i na ulici to radimo, kad nas pitaju. Što se tiče obrazovanja, jako je bitno. Da bi bila svoj čovek, da bi nešto postigla u životu, moraš da se obrazuješ. Završila sam srednju, trebalo je da upišem fakultet, ali sam zamrzla godinu jer je trebalo da otputujem, pa me je prošlo, ali nikad nije kasno da se obrazuješ da bi jednog dana, kad se budeš udala, kad budeš imala svoju decu, da bi imala svoj novac, da ne zavisiš ni od koga, da možeš da priuštiš sebi ono šta ti želiš. Moraš da imaš neki cilj u glavi.

Zlata: Kad pišemo neki tekst, pišemo kako bi vršnjakinje ili žene trebalo da se ponašaju, pišemo da je važno obrazovanje, da budu samostalne. Ko se pronađe u tim tekstovima, ohrabri se. To je način na koji radimo.

Silvia: Mislim da ih ohrabrujemo tako. Ne možemo mi da odlučimo umesto njih, ali ko se pronađe u tome može da vidi i neki vid podrške. Mi njih podržavamo na taj način, a oni nas tako što slušaju našu muziku, šeruju je…

Pesama nema previše, ali bitno je da su na tri jezika – srpskom, romskom i engleskom. Komunicira se i van romske zajednice?

Silvia: Imamo dosta pratilaca koji su van Srbije. Engleski učimo, pokušavamo da pišemo da bi svi mogli da nas razumeju i da i tako dobijemo podršku. Bili smo deo festivala Women of The World prošle godine i velika je čast što su nas pozvali. Mi smo tad imali pesme samo na romskom i srpskom i ovaj spot smo napravili kao mash up naših pesama. Zato tu ima i engleskog i romskog i srpskog, a tema su rani brakovi.

Poseban osvrt u tom spotu je priča o Samanti, mladoj Romkinji koja mora da se uda. Zlata se udala vrlo rano i već je majka jedanaestogodišnjeg dečaka. Kakvo je to iskustvo za tebe i koliko je bitno o tome pričati?

Zlata: Mene roditelji nisu naterali. Sama sam se odlučila na udaju. Mislila sam da je to pravi trenutak. Naravno, pogrešila sam. Danas imam sina koji će sad napuniti jedanaest godina, ali ja sam dobar primer da nisam odustala od života. Nisam otišla da vučem ono gvožđe da bih preživela. Tražila sam posao, borila sam se da radim ono što volim i da odgajam dete. Mi odrastamo zajedno. U tome mi pomažu baka i mama, i nije mi toliko teško. Jeste, sama sam, radim dva posla, ali to ne bih mogla da nisam završila školu. Trudim se da detetu priuštim ono što mu treba, da se školuje, čak možda i više nego što sam ja. Meni to nije teško i volela bih da svojim primerom i ostalim samohranim majkama dam podršku, da se bore, da ne odustaju.

To i radiš istupajući ovako javno.

Zlata: Ja hoću da se bavim javnim poslom. Nije mi nikakav problem što sam samohrana majka, što je kod Roma problem jer posle možeš samo da se udaš za čoveka koji je bio oženjen, ima decu… A ako izađem sređena, odmah govore: Vidi je, ima dete, sama je. Kako je nije sramota? Žene nastavljaju gde su stale i jače su nego kad su bile mlađe. Jače, pametnije, opreznije. Mogu samo da im poručim da uživaju u životu.

Silvia: Pretty Loud postoji u Novom Sadu i tamo smo imali koleginicu koju su roditelji naterali da se rano uda. Ona nije bila u mogućnosti da bira hoće li da se uda ili neće, nego je tata odlučio dok mama nije imala pravo glasa. Onda su drugarice napisale pesmu za nju koju mi i dalje koristimo. Ona je primer samo jedne devojke, a to se dešava Romkinjama često.

Zlata: Ona je morala to da uradi zbog siromaštva, zbog ugleda, da ne razočara tatu, jer je tako odrasla, tako su je vaspitali. Mi pišemo i o ljubavi, ravnopravnosti, nasilju. Nadam se da će se sve te pesme moći poslušati i na nastupima posle pandemije.

Vašim istupima rušite predrasude o Romima i to ne samo unutar Srbije.

Zlata: Mi nemamo našu državu, mi imamo ceo svet. Naš cilj jeste da dopremo što dalje, ali ne samo do Roma već da promenimo mišljenje o Romima,da pokažemo sliku kakva je. Nismo svi isti. Često je akcenat na tome da Cigani kradu, lažu… A mi smo primer da nije tako, da se školujemo i radimo. Nismo jedine, ima ih dosta, ali niko o tome ne priča. Mi smo tu da pokažemo da zbog jednog lošeg ne treba osuđivati sve ostale. Ne kažemo da nema problema, ali ima ih u svakom društvu. Najlakše je Rome osuditi. Smetaju mi kad kažu ‘ciganska posla’. Neki Romi su obrazovaniji od drugih, ali niko o tome ne priča. Lakše je reći nešto ružno. Mi smo tu da pokažemo da ne postoje samo takvi Romi.

Koliko ste se same suočavale sa diskriminacijom?

Silvia: Ne mnogo, ali meni se skoro desilo da sam sa drugaricom otišla da pušimo šišu, nargilu. Odlazile smo stalno u jedan bar i u praznoj bašti nismo mogli da sednemo jer su nam rekli da moramo da rezervišemo. Mi smo stvarno mislile da treba pa smo probale da zovemo i rezervišemo. Niko nam se nije javljao. Rekla sam to konobaru pa sam ga pitala: „Da nije problem u tome što smo Romkinje?” Tražila sam da pričam sa šefom, a on mi je rekao da nije sad tu. I to se nije dešavalo samo jednom. Kad odem sa drugaricom, Srpkinjom, onda me puste, a kad sam sa drugaricom koja je Romkinja, onda moram da rezervišem. Rekla sam da ću doći sa inspekcijom, pa se uplašio.

Stalno ističete važnost obrazovanja. Česti problem u višečlanim porodicama jeste nemogućnost školovanja sve dece, pa su kao mladi prinuđeni da rade, najčešće kao sakupljači sekundarnih sirovina. Kako prekinuti taj krug?

Silvia: Mislim da treba država više da se uključi, da im pomogne da ne moraju da kupuju knjige. Mogu se snaći za olovku, svesku, ali knjige su skupe. I užina je nekad problem. Stidi se da uzme od kuće jer će neko možda da ga zeza. Država treba da se aktivira. Svi pričaju kako pomažu, ali to je samo na rečima, a dela nigde.

Zlata: Naši Romi ne dobiju posao kad ga traže, pa onda neki roditelji govore da bezveze ideš jer svejedno nećeš dobiti posao. I to je jedan od razloga zašto se ne školuju. Bitna je boja. Preko telefona primaju, ali kad ode lično, onda kažu da je već zauzeto. Moj komšija je tako tražio stan i sve je bilo super dok nije došao. Nisu želeli da mu izdaju stan.

Rep je zgodan za ono o čemu vi pričate. Imate li neke muzičke uzore?

Silvia: Cardi B mi je uzor kako repuje. Taj način, pojava na sceni… Izbacila je jednu pesmu i preko noći je postala popularna. Ima taj bezobrazan stav i mnogo psuje. Mislim, nije mi uzor zbog toga, već kako repuje. Ona je bila striptizeta. Zbog toga treba da imaš neki cilj. Nije bitno šta si bila u prošlosti. Treba da gledaš napred i da se boriš za ono što želiš. Ona je u tome uspela.

Zlata: Nemam nikog posebnog. Želim da pronađem sebe, da ja nekom danas- sutra budem uzor. Nadam se da uspevam u tome. Ja sam sebi super…

Kako vidite danas položaj žena i koliko mislite da i vaše delovanje može da pomogne?

Silvia: Mislim da smo izabrale jako lep način da kroz muziku pričamo nešto jako bitno. Položaj žena u Srbiji je težak. Ne samo Romkinja. Ima dosta tih grupa i organizacija koje se bore za bolji položaj. Mi to radimo, izabrale smo to kroz muziku jer smo u tome najbolje, ali kad se jednog dana sve ujedinimo… Mi se ne borimo protiv muškaraca, mi samo želimo svoja prava. Da budemo isto plaćeni. Prvo to, a onda i sve ostalo.

Zlata: Za muškarce je sramota da žena zarađuje više. Budi domaćica, čuvaj decu. Što? Ja bih vozila i kamion, što da ne?!

Pri intervjuu pomagala Angelina Mihailović.