Kraljevački Lokalni front je na više načina bio avangarda na ovdašnjoj aktivističkoj sceni. Pre gotovo sedam godina, njegovi članovi prepešačili su sto osamdeset kilometara tokom šest zimskih dana kako bi se priključili beogradskom protestu održanom 16. januara 2019. povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića. O vezi „Ibarskog marša“ i ovogodišnjih studentskih marševa, hrabrosti da se preuzme rizik kako bi se steklo poverenje zajednice, odnosu građanskog aktivizma, institucionalne borbe i studentskih oblika organizovanja, razgovaramo s Predragom Voštinićem, odbornikom Lokalnog fronta u Skupštini Kraljeva.
- Prošlo je šest godina od vašeg marša. Iako je većina problema koji nas pritiskaju i dalje tu, reklo bi se da se u Srbiji ipak svašta promenilo od tada?
Neke stvari se dobijaju na juriš, neke na upornost, ali zrela osoba mora da prihvati da se neke stvari uopšte ne dobijaju. Nikada. Prosto – trudiš se, pokušavaš, menjaš taktiku, posustaješ, napadaš i opet ne dobiješ. Ali, iako nisi ostvario svoju osnovnu nameru, to ne znači da se ništa nije promenilo. Sav taj trud, učenje, upornost, sva ta uložena energija menja i tebe i ljude oko tebe. Ubistvo Olivera Ivanovića ostalo je nerasvetljeno, ali se u ovoj zemlji od tada sve promenilo. Za istinu o tom zločinu hodalo nas je svega nekoliko, a više hiljada ljudi nas je bodrilo i bdelo nad nama. Zbog istine o zločinu u Novom Sadu hodalo je nekoliko hiljada, a najmanje milion ljudi je bodrilo i plakalo. Ovo društvo danas i dalje trpi nepravdu, ali makar ne ćuti o njoj. Ako smo toj promeni doprineli jednim zrnom, biću ponosan zauvek.
- Da li ste još tad razmišljali o značenju i nameri iza Ibarskog marša, osim da se povuče paralela sa Igmanskim kao oslobodilačkim?
Laskavo je, ali baš da sebe smatramo i sledbenicima i pretečama oslobodilaca… Naša namera je bila skromnija. Jednostavno se nismo mirili s tim da se društvo miri s činjenicom da se zločini dešavaju i prolaze nekažnjeno.
Organski borci protiv političkih saopštenja u kojima se „najoštrije osuđuje“ ili „upozorava”, kakvi smo od svog osnivanja, prilagodili smo svoju borbu onome što imamo. A imali smo sebe i jedni druge. To smo i uložili. Ispostavilo se da nema veze koliko si jasan i glasan, ljudi ipak moraju da osete da bi ti verovali, a to ulaganje sebe kao zalog za ono što govoriš – zaista znači. Lišiš se nekog komfora, nateraš se na nešto teško, rizikuješ povredu, uložiš nešto lično zarad nečeg zajedničkog. To je ljude trigerovalo i tada i danas.
- Kako ste reagovali kada su studenti poduzeli iste aktivističke korake, čak i doslovno?
Meni može biti drago ako je Ibarski marš bilo kome bio primer, ali sam ujedno i tužan što studenti moraju kroz isto, pa i gore, da prolaze sedam godina kasnije.
- Lokalni front je u Kraljevu popularnost delom stekao duhovitim komentarima i intervencijama u javnom prostoru. Opet, studentski pokret, neopterećen cinizmom i razočaranošću starijih generacija, uspeo je da upravo humorom osvoji pažnju građana. Koje humanističke vrednosti stoje iza humora i, što ne reći, ogoljene iskrenosti?
Humor je vrsta otpora. Ono što vlast posebno pogađa jeste činjenica da je humor alat intelektualno nadmoćnijeg dela društva. Pored toga, naročito im je bolno što stvarne autoritete iz tog sveta, ili sveta nauke i kulture, nikad nisu mogli imati uz sebe. Otuda se oni utemeljuju u sili i represiji, dakle u primitivnim alatima. Mora li da bude opor, pa da, jer humorom se smeješ i sopstvenoj nevolji, a oporost je ukus tog paradoksa. Iza svake ogoljene iskrenosti stoji neka vrsta velike hrabrosti. Za suočavanja sa stvarnim sobom i svojim granicama.
- Svedoci smo da su promene dug marš veoma sitnim koracima, kroz institucije i van njih, tokom kojeg ne treba propuštati prilike za delovanje. Da li je prethodna godina pokazala trend osvešćivanja u ovom pogledu, budući da se probalo sa spontanim blokadama, generalnim štrajkom, okupljanjem zborova… ali i da nisu svi pokušaji bili sasvim uspešni? I kako se uopšte, u dubokoj krizi, uspeh meri?
U ovako dubokoj krizi – neodustajanje je uspeh. Svakog dana pronalaziti smisao i motiv za to, velika je stvar. Jer jedino je čovek bez motiva poražen čovek. Kremen-varnicom zapaliti vatru, to je plod upornosti i uverenja da je to uopšte moguće. Svi ovi pokušaji, blokade, štrajkovi, zborovi, protesti, sve su to varnice i testovi svih slojeva društva na spremnost da se odupru zlu koje ga razara na svakom planu.
- Svi studentski zahtevi na koncu su pretočeni u jedan – zahtev za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Da li očekujemo previše od predstavničke demokratije, kako je svojevremeno upozorio deo studentskog tela?
Bukvalno ne postoji društveni ili politički poredak koji zao čovek, ili grupa zlih ljudi, ne može da upropasti i dovede do upitanosti nad valjanošću. Tako je i s predstavničkom demokratijom. Istina je da je u krizi, i to ne samo kod nas, ali do nje je došlo zloupotrebom njenih izvornih principa. Do valjanijeg sistema, ako ga želimo u budućnosti, možemo doći kroz društveni dogovor, a prvi deo tog dogovora morao bi da bude uklanjanje glavne prepreke – uzurpatora sadašnjeg sistema koji bi ga u ovakvom obliku držali zauvek.
- Kako tumačite raskorak između predstavnika opozicije, s jedne, i studenata s druge strane? Jer čini se da je očigledni proces društvenog zaceljenja zastao baš tu, gde je, po mišljenju nekih, trenutno možda i najpotrebniji…
Studentski kolektiv je telo s trenutno najvećim integritetom u našem društvu jer je pristao na najmanji broj kompromisa i uspeo da se sačuva od uobičajenih zamki vlasti. U delovanju konvencionalnih političkih subjekata zaista se neguje nešto arhaično i nepovezivo s digitalizovanim umom Z generacije. Ta strukturna odlika ih, između ostalog, i čini ranjivim na zamke vlasti, i oni odavno nisu mogli da budu autentični izraz mladih. Uprkos tim razlikama, vrednosno ne postoje prepreke za saradnju, i zbog toga ja verujem da je razumno za promenu vlasti podržati napore i metode mladih, bez uvređenosti i kalkulacija.
- Neki bi rekli da se promena u razumevanju političkog učešća građana već desila, ali da nije dovršena. Drugi smatraju da nije ni moguće sprovesti je do kraja jer predstavnička demokratija nema alternativu. Treći se pak nadaju da će participativnost građana i nakon smene vlasti opstati kroz neki mehanizam. Postoji li prostor da se aktuelna gibanja u Srbiji zaista iskoriste za buđenje građana kao političkih subjekata? (Uostalom, geslo vam je „Jer su nas svi drugi izdali!“)
Studentskom pokretu ćemo najviše zahvaljivati na tome što je podigao stepen naših očekivanja od političkog delovanja u budućnosti. Predugo su i previše očekivanja izneveravana. U tome i jeste problem, što su ljudi očekivali zastupništvo, a gledali udvorištvo, pseudo-feudo-upravu i, u poslednje vreme, ogoljeni kriminal. Razočaranje je toliko rasprostranjeno da bi se moglo potrti tek nekim izbornim obećanjem. Nedavno sam na primeru obnovljene javne uprave u Zagrebu pokazao kako je potrebno dugo i teško uveravanje ljudi da je neophodno da se uključe, pitaju i pozivaju na odgovornost izabrane predstavnike. Ima nečeg istorijski čak zabavnog u tome da, kad ljude uspete da uverite u to, onda baš vi budete oni koje prve pitaju i pozivaju na odgovornost, jer ste im to omogućili.
- Vaše učešće u političkom životu se na lokalu i na republičkom nivou podudara samo u formi. Ipak, koji su njegovi realni dometi?
Moje iskustvo je mahom sticano u najgore vreme i, iako se formalno bavimo političkim pitanjima, mi smo se politikom najmanje bavili. Jer jedno je politike osmišljavati, argumentovati i sprovoditi, a sasvim drugo ukazivati na devastirajuću prirodu uspostavljenih mehanizama i ljudi. Što se samih dometa tiče, u nekim razumnim okolnostima, to bi se moglo uporediti s medijima koji opslužuju lokalne sredine i nacionalne frekvencije. Lokalni bi u tom slučaju imao manji domet, ali bolju obaveštenost, uključenost i povezanost sa zajednicom, samim tim veće poverenje u njoj, i veliku važnost prilikom donošenja svakodnevnih odluka, a povremeno se desi i neki viralni sadržaj.
- Šta vlast poručuje svojim građanima permanentno preteći represijom koja je, kako vidimo, u poslednjih godinu dana postala bezmalo i zvanična bezbednosna politika?
Od svetskih do palanačkih problema, sve vas to zatiče na ulici. Od svetskog polivalentnog tretmana aktivizma koji dolazi digitalnim kanalima, preko te, kako ste je nazvali, „zvanične bezbednosne politike“ državnih vlasti, do palanačke surevnjivosti koju je opisivao Radomir Konstantinović. Zbog toga se na represiju i odlučuju uglavnom u manjim sredinama, efikasnije je, a nema sistemske pobune, jer se i ide na taj efekat primitivnog zaključivanja „ima tu nešto, čim su oni njega hapsili“. Ali taj neposredni kontakt je ujedno i najveća draž zastupništva u javnom prostoru. Imam utisak da ne govorim i ne delam samo u svoje ime, i onda sve ima nekog smisla, i neku lepu vrednost. Pa čak i povratnu. Recimo, jedan mali fudbalski klub „Magnohrom“, od urbanog romantizma gaji čak i sociološke privrženosti, pa ima logo Liceulice na svojim dresovima.
- Mnogo vremena provodite na terenu, a Kraljevo nažalost spada među najsiromašnije sredine u Srbiji. Koliko su ekonomski, etnički, socijalno… ranjive i marginalizovane grupe plodno tle za društvenopolitičko osvešćivanje, a koliko za politikantske manipulacije?
Kad biste slušali sednice lokalne skupštine, pomislili biste da smo neki skandinavski grad. To neke investicije, svi rade, blistaju trgovi, milioni, milijarde, ali kad ideš ulicom spotičeš se o raspale kocke trotoara, prljavo, musavi izlozi nalik onim iz devedesetih, smenjuju se kockarnice, pekare i apoteke, neki sumorni ljudi žive zaludnu užurbanost, iznad glava nam vise neki kablovi između bandera nasumično zgužvani kao neka privremenost koja traje decenijama. U manjim sredinama se ne vidi tolika materijalna raslojenost kao u Beogradu, ali je zloupotreba osoba koji po svojoj prirodi ili bolesti pripadaju najranjivijim grupama ovde jako uočljiva. Ako pođemo od toga da se društvo najbolje ocenjuje prema tome kako i koliko vodi računa o svojim najslabijim članovima, onda smo mi jako nisko na toj lestvici. Jer to da se korisnici socijalnih usluga ili oni u nadležnosti Centara za socijalni rad ucenjuju prisustvom na okupljanjima za podršku vlasti na toliko je nivoa nedopustivo da ne možemo govoriti samo o kažnjivosti. Ljudi koji nemaju etičke granice su najgori protivnici, jer u svesti i savesti nema onoga što ih zadržava u polju ljudskosti. Zveri, bukvalno.
- Na koncu, šta očekujete u 2026. godini?
Godine nisu nikom ništa dobro donele, pa neće ni ova! Ali stavimo ovu moju bumersku šalu na stranu, zaista nemam nikakav magijski odnos prema kalendaru, iako uživam u praznicima, čak i u njihovom kičeraju. Stoga i nemam očekivanja od godine same, ali u njoj očekujem dosta rezultata – ne samo borbi nego i trpljenja svih ovih godina. Mnogo se toga lošeg nakupilo, da stvarno očekujem neke odlive tog zla.
razgovarao: Stefan Slavković
fotografije: Amir Hamzagić, Radar
