Sredinom septembra Ministarstvo pravde odlučilo je da uvede u Krivični zakonik novo krivično delo „obljuba bez pristanka“, s ciljem da proširi zaštitu žrtava seksualnog nasilja. Međutim, potencijalno uvođenje ovakvog krivičnog dela dovodi do manjih kazni za počinitelje, odnosno blažih kazni za silovatelje. Rok za prigovore na ovakav nacrt zakona bio je do 1. oktobra, u čemu su učestvovale brojne ženske nevladine organizacije kao i građani/ke. O tome šta ovakva izmena Krivičnog zakonika može značiti u praksi, i koje bi bile njene posledice i za žrtve i za počinitelje, za Liceulice piše Tamara Mutavdžić, novinarka N1.
Samo mesec dana od najave posebnog krivičnog dela, iz Ministarstva pravde rečeno je da je u tekstu Nacrta izmena i dopuna Krivičnog zakonika urađena izmena i da obljuba bez pristanka neće biti posebno krivično delo nego je ono stavljeno kao stav 1. u okviru silovanja. Kazna za ovo delo zavisi od kvalifikacije, odnosno od procene da li je to ucena i da li je ono počinjeno prema maloletnom licu i slično, a može da se kreće od godinu dana do tri godine zatvora kao minimum, najavljuju iz Ministarstva pravde.
Krivično delo „silovanje“ definisano je članom 178 važećeg Krivičnog zakonika, i obuhvata dva elementa – 1) obljubu ili s njom izjednačen čin i 2) prinudu, koja se sastoji u upotrebi sile ili pretnje. Dakle, po sadašnjem zakonskom rešenju, bez upotrebe prinude u vidu sile ili pretnje nema obeležja krivičnog dela „silovanje“. Zakon već u sledećem članu (179) predviđa krivično delo „Obljuba nad nemoćnim licem“, odnosno licem koje „nije sposobno za otpor“.
Kako za Liceulice navodi advokatica Anja Kurteš Pantić: „Naš sadašnji zakon uopšte ne prepoznaje situaciju obljube, odnosno seksualnog čina bez pristanka žrtve, a bez upotrebe prinude ili iskorišćavanja objektivne nemoći žrtve, iako se one nesporno dešavaju u svakodnevnom životu. Uvođenje tih slučajeva u zakonske okvire predloženim izmenama Krivičnog zakonika samo po sebi nije loše, jer se proširuje spektar radnji koje se smatraju seksualnim deliktima, čime se svakako poboljšava položaj žrtve.“ Na papiru, deluje da to poboljšanje daje efekte u smislu zakonske regulative seksualnih delikata, ali šta se može dogoditi u praksi? U samom Nacrtu zakona, „obljuba bez pristanka“ smatra se blažim krivičnim delom od „silovanja“, što sa sobom povlači brojne probleme.
„U pogledu težine dokazivanja ’Obljube bez pristanka’ praksa bi morala da dâ odgovor na pitanje načina na koji se dokazuje ’izostanak pristanka’. Da li će biti dovoljno samo jednom izgovoreno ’ne’ od strane žrtve, da li će se zahtevati neki izraženiji vid otpora, ili će se otporom (odnosno izostankom pristanka) smatrati i ’smrzavanje žrtve, pitanja su na koja samo sudska praksa u ovom trenutku može dati odgovor, ukoliko se predložene izmene usvoje”, ističe Kurteš Pantić.
Iz Autonomnog ženskog centra objašnjavaju „da naš zakonodavac, kao i sudije i tužioci, ignorišu slučajeve u kojima su žrtve silovanja bile ubijene u pokušaju da budu silovane ili tokom silovanja upravo zato što su pružale otpor. Jedan takav slučaj se desio prošle godine. Naš zakonodavac ne zna ni da svako od nas kada se nađe u opasnoj situaciji može da reaguje na tri načina – da se bori, da beži ili da se zaledi. Ono što se dešava žrtvama silovanja, posebno onim mlađeg uzrasta, jeste da se najčešće zalede, te im se onda ne veruje da nisu pristale na seksualni odnos“.
Slične zakone kao Srbija ima i Hrvatska, koja je imala „obljubu bez pristanka” kao krivično delo u periodu od 2012. do 2019. godine. „Tužiocima je bilo lakše da dokazuju postojanje blažeg krivičnog dela, a sudijama lakše da osude za blaže krivično delo, čak iako se radilo o slučajevima masovnih silovanja. Zbog neodređivanja pritvora u tim slučajevima, u Hrvatskoj su više puta organizovani veliki protesti, kojima su građani iskazivali svoje nezadovoljstvo zakonskim rešenjem koje privileguje silovatelje“ navode iz AŽC-a i dodaju da će se, ako do ovoga dođe i u Srbiji, ono malo osuda za silovanje još više smanjiti jer će počinioci biti osuđivani za blaže delo na niske zatvorske kazne.
Stoga, vest iz kabineta Ministarstva pravde o izmeni definicije silovanja na osnovu prigovora građanki/a u AŽC smatraju uspehom, jer se, kako kažu, time šalje poruka da će se silovanjem smatrati svaki nedobrovoljni seksualni odnos. U protivnom, ne bi se rešili problemi koji postoje u zaštiti žrtava silovanja već bi se stvorili novi.
„Ukoliko Ministarstvo pravde ne odustane od prvobitnog predloga, i ako Narodna skupština taj predlog usvoji, žrtve silovanja u Srbiji će se pitati zbog čega su prolazile kroz torturu krivičnopravnog sistema (ponavljana svedočenja pred učiniocima silovanja, nepoverenje u njihove iskaze, podvrgavanje poligrafskom testiranju) ako silovatelju nije bio određen pritvor već mu je bilo omogućeno da zastrašuje i preti tokom postupka, i ako bi mu na kraju bila izrečena kazna zatvora kratkog trajanja, koja ne odgovara težini učinjenog dela“, pojašnjavaju iz AŽC-a.
Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, samo u 2023. godini bilo je čak 500 prijava krivičnih dela protiv polnih sloboda, od kojih je 321 osoba optužena, a 274 su osuđene, kao i 75 prijava za silovanje, od kojih je 26 počinilaca optuženo, a osuđena je svega 21 osoba.
Sve navedeno može dodatno obeshrabriti žrtve da prijavljuju slučajeve seksualnog nasilja. Ono što dodatno otežava dokazivanje ovakve vrste zločina jesu situacije ukoliko je žrtva pod uticajem psihoaktivnih supstanci ili alkohola.
„Takozvane droge za silovanje zapravo ne postoje kao posebna kategorija – bilo koja supstanca, pa i alkohol, može biti zloupotrebljena u ovakvim situacijama. Zato mi taj čin zovemo spajking – jer ne krivimo supstancu, već imenujemo nasilje i oportunističko ponašanje počinioca. U slučajevima spajkinga to jeste najčešće oportunističko nasilje, ali važno je istaći i da postoje situacije kada žene budu iskorišćene od strane druge osobe dok su same bile pod dejstvom supstanci, a da pri tome nisu bile žrtve spajkinga. Važno je, takođe, razumeti da različite supstance imaju različite efekte, kao i da svaka osoba može reagovati drugačije u zavisnosti od konteksta, količine i sopstvenog organizma. Nekada će žena moći da odreaguje, ali njen otpor u stanju zbunjenosti ili dezorijentisanosti nije ni jasan ni efikasan; u drugim slučajevima, supstanca može dovesti do potpune obamrlosti ili gubitka svesti. Upravo zato insistiramo da se svaki seksualni odnos bez jasnog i aktivnog pristanka prepozna kao nasilje, bez obzira na to da li je žrtva mogla da pruži fizički otpor ili ne”, navodi direktorka NVO ReGeneracija Irena Molnar.
Kako Molnar dalje objašnjava, važno je naglasiti da je pristanak moguć (i obavezan) čak i kad je osoba pod dejstvom psihoaktivnih susptanci, a još je važnije da taj pristanak bude svestan, informisan i jasan. Sagovornica dodaje da „problem nije u supstanci, već u nasilničkom ponašanju počinioca koji koristi stanje žrtve da bi ostvario seksualni odnos bez njenog eksplicitnog pristanka“.
ReGeneracija je 2020. godine sprovela istraživanje „Noć bez seksizma”, dizajnirano da prikupi informacije o rasprostranjenosti seksizma i seksualizovanog nasilja među evropskim ljubiteljima noćnog života i festivala, u kojem je učestvovalo 309 žena iz Srbije. Čak 42 učesnice iz Srbije su prijavie silovanje ili pokušaj silovanja bez upotrebe fizičke sile. „Kroz istoriju našeg savetovališta javljale su nam se žene koje ponekad nisu ni sigurne šta im se tačno dogodilo, jer su bile pod dejstvom supstanci, ali nisu nužno spajkovane. To ne znači da je odgovornost na njima – upravo suprotno, odgovornost je uvek isključivo na onome ko koristi njihovu ranjivost da bi prešao njihove granice. Takođe, javljaju nam se i žrtve spajkinga (ne samo žene), gde je neko namerno dodao supstancu u piće bez njihovog znanja. Za ovakve slučajeve imamo obučene savetnike i pružamo savetovanje – putem naših telefonskih linija i onlajn zum podrške. Zajedno sa osobama koje nam se obrate pravimo plan za dalje: pružanje emocionalne podrške, upućivanje na druge servise, kao i osnaživanje da prepoznaju i prijave nasilje ukoliko to žele. U svim tim slučajevima, zajedničko je jedno: pristanak nije postojao – i to je suština koju zakon i društvo moraju jasno da prepoznaju“, naglašava Molnar.
Prigovori na Nacrt zakona koji se šalju u Ministarstvu pravde trajali su do 1. oktobra. Autonomni ženski centar je pozvao građanke i građane Srbije da učestvuju u javnoj raspravi i da Ministarstvu pravde dostave komentare kojim traže povlačenje ovog predloga i izmenu osnovne definicije silovanja. „Mi sa sigurnošću možemo reći da je preko stotinu građanki i građana poslalo ovaj obrazac tokom javne rasprave, a sigurne smo da je taj broj i mnogo veći“ dodaju. I Advokatska komora Srbije je 30. septembra uputila dopis sa zahtevom da se produži rok za dostavljanje primedaba na predložene izmene, smatrajući da je rok od dvadeset dana za javnu raspravu prekratak kada se uzme u obzir obim i značaj izmena, navodi advokatica Anja Kurteš Pantić.
Dakle, Ministarstvo pravde je usvojilo pristigle prigovore uz pojašnjenje: „time pokazujemo da pratimo debatu i da uvažavamo određene primedbe. Ovakvo rešenje bilo je inicijativa ženskih i organizacija koje se bave nasiljem nad ženama i zaštitom žena i mi smo usvojili njihovu argumentaciju“, i dodali da je uveden i katalog krivičnih dela, gde ne može da se ide ispod propisanog minimuma odnosno ne može biti kazna manja od tri godine zatvora, a može ići do doživotne.
Ipak, deluje da nije sve još gotovo jer javna rasprava traje do 1. novembra, a može biti i produžena. „Izmene koje su unete u toku javne rasprave (debate) trebalo bi da se nađu i u zvaničnom predlogu zakona, koji će biti upućen Narodnoj skupštini po okončanju javne rasprave, jer je upravo to i suština postojanja javne rasprave“, kaže advokatica Kurteš Pantić, a iz Ministarstva pravde poručuju: „Videćemo još, nije ni završena debata.“
tekst: Tamara Mutavdžić
ilustracija: Nataša Mihailović
