U vreme kada se ovaj broj LUL-a bude našao na ulicama, gotovo sve iole razvijenije zemlje u određenoj meri će relaksirati mere samoizolacije i socijalnog distanciranja, pa će i elementi novogovora koje smo zdušno papagajisali od izbijanja pandemije početkom marta postati puke poštapalice. Izuzetak će možda biti Španija, čiji su donosioci odluka sredinom maja tražili produženje vanrednog stanja, kao i delovi SAD-a. Iako se o uzrocima i posledicama pandemije već danas govori u mnogim registrima – od epidemiološkog i demografskog, preko ekonomskog i pravnog, do kulturnog i umetničkog – upadljivo izostaju rasprave o njihovim političkim dimenzijama. A virus korone je, kao i (skoro) sve drugo, puka, prosta politika, i, baš kao i politika, nikada neće prestati da postoji; samo njegova virulentnost, tj. sposobnost prenošenja, može da oslabi ili da se promeni. Bar do pronalaska vakcine.
Mala pokazna vežba. U virološkim, infektološkim i epidemiološkim krugovima, tokom poslednjih petnaestak godina, nekoliko puta se upozoravalo na mogućnost izbijanja pandemije. Dokument iz 2007. godine, čiji su tvorci zaposleni u američkom Centru za kontrolu bolesti, jasno sugeriše da će sledeći globalno prisutni virus doći iz grupe korona virusa. Isto stoji i u dokumentu iz ustanove „Robert Koh“, nemačkog instituta za javno zdravlje, iz 2012. godine. Ako su legitimni izvori upozoravali, kako je onda ceo svet pandemiju dočekao s rukama u džepovima i bez zaštitne maske na licu? Gde postoji raskorak, tu postoji politika.
Četiri decenije neoliberalnog svođenja javnih dobara na misaonu imenicu dovelo je do potpune prevlasti onoga što zovemo ekonomskim rastom nad onim što zovemo održivošću. Jasan pokazatelj ove logike su finansijska kriza iz 2008. i njene posledice. Umesto drugačije proizvodne paradigme, ustalile su se mere štednje. Dok su bogatije zemlje dokidale javno zdravstvo zbog profita, poput SAD i Velike Britanije, siromašnije su ga se odricale zbog uštede, poput Španije, Grčke, Portugalije, zemalja Latinske Amerike… Zemlje poput Srbije, u kojima postoje ostaci socijalističkog obrazovanja i infrastrukture, mogle su da se oslone na znanje i prostore, ali je manevarski prostor bio sve samo ne velik.
„U našem kontekstu, neoliberalne politike su se ponajviše ogledale u privatizaciji farmaceutske industrije koja više nije u stanju da lokalno proizvede dovoljno lekova i medicinske opreme. Rezovi u zdravstvu doveli su do toga da se Srbija nađe na samom začelju evropskih zemalja kad se pogleda broj zdravstvenih radnica i radnika po glavi stanovnika, što je ozbiljan podatak koji pokazuje na potkapaciranost naših zdravstvenih ustanova. Iz godine u godinu rastu i troškovi lečenja koje ne pokriva osiguranje već ih plaćaju građanke i građani ’iz džepa’“, objašnjava za LUL Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije.
Godišnje, našu zemlju napusti više od 2.000 medicinskih radnika, a i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru (ponegde nazivana „kontrolisanim zapošljavanjem“) i te kako je ostavila posledice. Zdravstvene ustanove i oprema se retko zanavljaju, a na desetine domova zdravlja je zatvoreno pod krinkom tobožnje centralizacije zdravstvenog sistema. Nabavke su prepuštene tenderima umesto potrebama, pa se neretko desi da se zbog uslova tendera ne nabavi najbolja dostupna oprema, ili da je se nabavi manje no što je dovoljno. Sve se to pravda efikasnošću i ekonomičnošću.
Refleks jurenja privrednog rasta je začuđujuće lako potakao refleks samoživosti. Kada se Italija, sredinom marta, suočila s prodiranjem virusa u stanovništvo, njene vlasti su aktivirale Mehanizam EU za civilnu zaštitu kao oruđe predviđeno za ovu vrstu vanrednih situacija. Ne samo da nije dobila pomoć, nego su Nemačka, Francuska i Poljska zabranile izvoz medicinske opreme. Francuzi su zabranu pravdali popisom, tvrdeći da će biti kratkotrajan, a Nemci su otvoreno rekli da moraju da zbiju redove. Američko vojno vazduhoplovstvo je nedelju dana kasnije sa „čizme“ iznelo nekoliko stotina hiljada testova. Pomoć je stizala samo od onih država koje su imale jasan geopolitički interes (Rusija i Kina) ili od onih koje imaju dugu humanitarnu tradiciju (Kuba). Dok se EU konsolidovala, što je u prvom talasu trajalo oko dve nedelje, u Italiji je broj zaraženih skočio s 3.800 na 41.000, a broj preminulih se sa 148 popeo na 3.400. Nedugo potom, Španija i Francuska su postale žarišta. Ishod bi uz više solidarnosti i manje međudržavnog uslovljavanja sigurno bio povoljniji, ili makar manje tragičan.
Izgleda da je pandemija poslužila tek kao katalizator onih pojava koje su logična posledica četiri decenije globalnih neoliberalnih politika čije su stožerne ideje produktivnost i kompetitivnost pre svega.
„Valter Benjamin ima čuvenu frazu u kojoj kaže, parafraziram, da je najstrašnije kad shvatimo da se najgore već dogodilo i da živimo u posledicama. Neoliberalizam kao krah javnog dobra jeste ta najgora stvar. U jednom članku u Atlantiku pročitao sam da se SAD mogu posmatrati kao failed state pošto se između država počeo voditi licitacioni rat za respiratore i druge potrepštine. Zanimljivo je da je 2001, posle napada na ’kule bliznakinje’, solidarnosti između gradova i ruralnih sredina još bilo. Dve decenije je prošlo a situacija je potpuno drugačija. Isto je i u Evropi. Možda i gore. Treba podsetiti da solidarnosti nije bilo ni kada je Grčka bila zapala u dužničku krizu, koja je tamo, verovatno, odnela više života nego pandemija. Oni koji bi morali da se ponečeg odreknu samo da bi drugima bilo bolje bili su hladni, uzdržani i pozivali su na ličnu odgovornost. Kao što je Janis Varufakis tada govorio da se EU bez solidarnosti može raspasti, tako govori i sad. Da su ga čuli tad, možda bi situacija sad bila drugačija“, kaže za LUL Rastislav Dinić, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu i saradnik „Peščanika.“
Kao što su koraci koji bi predupredili pandemiju ili makar njene posledice bili očigledni, tako je i sada jasno da su pred čovečanstvom dva puta.
Prvi je duži, teži i neizvesniji, a uz to zahteva i malo utopijskog rezonovanja. Naime, Dinić veruje da će donosioci odluka, pod pravovremenim, snažnim pritiskom javnosti, u politički zdrav razum morati da uvrste i ukidanje neoliberalnih refleksa.
„Ne treba zaboraviti da solidarnost opstaje zahvaljujući institucijama koje, ako se razore, dovodi se i ona u pitanje. Tek sad vidimo koliko su javne službe ključne za funkcionisanje bilo kojeg društva, a nije da to nije moglo i ranije da se vidi i pretpostavi“, zaključuje on.
Drugi put je kraći, s jasnim, potencijalno katastrofalnim ishodom. Reč je normalizaciji vanrednog stanja koje, kao i uvek, kreće od semantike.
„Treba primetiti da je slogan ’Ostani kod kuće’ zamenio slogan ’Budi odgovoran’, što je vrlo simptomatično. S jedne strane se ljudi guraju na tržište rada, a s druge se slučajevi zaraze prebacuju na ličnu odgovornost, iako se država s prvim talasom zaraze jedva izborila, i to vrlo rigoroznim merama. Kažu: gurajte dok možete; ako se ništa ne desi – super, a ako se desi, sami ste krivi. Institucije bi predupredile te nedoslednosti“, kaže naš sagovornik.
Nevolja je u tome što se još nismo pošteno ni otreznili od zabrane kretanja koja trenutno deluje kao utvara čiji povratak u svakodnevicu visi kao mač nad glavom. Dok bude korone, biće i te pretnje. Dok bude politike, takođe. Međutim, Dinić smatra da to nije jedina opasnost kada je o kršenju elementarnih prava reč.
„Lockdown je epidemiološki instrument. Pitanje će uvek biti šta je od svih mera zaista bilo neophodno, ali sam instrument je legitiman. Ali čini mi se da se zloupotreba državnog aparata i rast autoritarnih tendencija previše često zamišlja samo kao rast diktature. Mislim da jednako legitimna opasnost dolazi i s druge strane, od skrivanja iza ideje slobode. Tramp direktno podržava naoružane demonstrante koji se bune protiv lockdown-a i koji miniraju i zastrašuju vlasti federalnih jedinica. Kod nas ste imali kazne za seljake koji rade na polju, a potpuni previd za one koji su policijski čas kršili da bi palili baklje po krovovima zgrada. Uostalom, ljudi se teraju na posao, a ako ne žele, slobodni su da ne rade ili da promene posao, što je prilično cinično poimanje slobode“, zaključuje on.
Ponekad se može čuti da je „povratak u normalu“ zapravo povratak u nenormalno stanje koje je do razularene pandemije i dovelo. Normalizacija kao treći pojam zapravo je proces uvođenja suludog u podrazumevano, a preostaje nam da vidimo što će od mera za vreme pandemije nadživeti svoje izvorno opravdanje. Profesor na FPN Đorđe Pavićević podseća čitaoce LUL-a da je normalizacija već dala mnoge danas uobičajene mere i restrikcije.
„Pomeranje vremena je uvedeno kao vanredna mera za vreme Prvog svetskog rata. Zabrana prodaje alkohola – takođe. Nakon Drugog svetskog rata, usvojeno je da zakone pred parlamentima predlaže i obrazlaže Vlada jer se verovalo da je parlamentarizam pokazao svoje slabosti i da mu je neophodna kontrola izvršne vlasti. Čitav talas antikomunističkog lova na veštice u Americi posledica je retorike o odbrani demokratije i rasprave o parlametarizmu za vreme Drugog svetskog rata. A vlast ne ispušta priliku da poveća kontrolu i onda kontrolu normalizuje“, kaže Pavićević.
Od mogućih budućih nasleđa korone, Pavićević izdvaja zatvaranje građana sa slabim pravnim obrazloženjima. Ne mora sve da bude ni legalizovano. Dovoljno je samo da postane uobičajeno.
„Izraelski istoričar Juval Noa Harari pretpostavlja da će koronu nadživeti sistem nadzora i praćenja ljudi koji su za vreme pandemije bili zaraženi. Na aerodrome će se stizati tri umesto dva sata ranije, više će se beležiti ko je gde kada putovao, a moguće je i da će se kao normalni deo života uvesti zdravstveni pregledi na licu mesta. Druga stvar je zapravo povratak na situaciju od pre Drugog svetskog rata u ekonomskom smislu, i to u vidu nacionalnih ekonomija, odnosno, nacionalnih kapitalizama“, zaključuje on.
Posle pandemije virusa će se sigurno zapatiti neka nova pandemija. Da li međusobnog uslovljanja i potpunog dokidanja javnih dobara i ličnih i kolektivnih sloboda, ostaje da se vidi.
Možda će i za to da se napravi vakcina?
Autor teksta: Stefan Slavković
Autorka ilustracije: Jovana Ćosić
