Dženet Koko je novinarka, fotografkinja, autorka dokumentarnih filmova i aktivistkinja, koja u poslednje vreme snažno podstiče na promene kada je u pitanju položaj Roma u Srbiji, istovremeno ukazujući i na važnost promovisanja pozitivnih primera iz same romske zajednice. Iva Parađanin je nedavno razgovarala sa Dženet Koko u podkastu „Tampon zona“, a Liceulice prenosi delove tog razgovora u rubrici „Podkasti za čitanje“.
- Kako se rodio tvoj aktivizam? On obično krene iz neke lične borbe, iz želje da učiniš nešto za određenu skupinu ljudi. Kad si ti rešila da kreneš da se boriš?
Aktivizam je postojao već u porodici, a ja sam negde od devetnaeste godine počela aktivno da učestvujem u projektima koji se bave romskim pitanjima, edukacijom i prevencijom nasilja. Krenuli smo da edukujemo mlade koja su njihova prava, i kako da se izbore za njih. Onda sam se neko vreme više bavila novinarstvom i fotografijom, pa sam se opet vratila svojoj „prvoj ljubavi“, u kojoj pokušavam da spojim umetnost i aktivizam.
- Tvoj otac je poznati novinar i romski aktivista Ljuan Koko. Kako je izgledalo odrastati u takvoj porodici?
Bila sam prilično zaštićena. Odrasla sam u Prizrenu, tamo sam živela do svoje osme godine, dok nije krenuo rat. Posle smo se preselili u Novi Sad, pa u Beograd. Mogu reći da sam najviše bila okružena ne-Romima. Meni su ti projekti pomogli da se, zapravo, vratim svojim korenima. Borba koju su vodile starije generacije je najznačajnija, ali uglavnom je bila nevidljiva, sve do danas. Jako je tužno da su se oni borili dvadeset-trideset godina da se dobiju neka osnovna prava, koja se i dan-danas krše. Ali to ohrabruje i motiviše nas, mlađe generacije, da nastavimo s tom borbom.
- Počela si da radiš i dokumentarce. „Ja jesam – Me sem“ sniman je neposredno pred popis stanovništva. Čime se on bavi?
Imala sam kratko vreme da obradim temu koja je tad bila aktuelna – popis i važnost izjašnjavanja Roma i Romkinja na njemu. Snimila sam pet romskih aktivista i pet aktivistkinja. Iskreno, nisam očekivala tako emotivne reakcije. Mislim da ću nastaviti u tom smeru, promovisanja pozitivnih primera iz romske zajednice. Nije sramota biti Rom, i Romi treba da se edukuju o tome ko su, da ne nose to kao neko teško breme nego kao blagoslov.
- Očuvanje jezika je takođe značajna tema. Koliko se danas radi na tome?
Veoma sam ponosna što je moj otac uspeo da uvede romski jezik u škole. Napravili su udžbenike, tako da sada svako dete može da uči romski kao izborni predmet. To tek treba da zaživi. Starije generacije Roma ponekad ne znaju ni jednu jedinu reč.
- Organizacija ArtAparat je napravila romski dečji hor „Svi uglas!“, sa kojima može da peva ko god želi iz većinske zajednice. To je jedna inicijativa koja mi se baš dopala, jer spaja učenje jezika i muziku.
Imala sam nedavno sastanak s Majom Ćurčić i Branislavom Sarićem iz ArtAparata, sarađivaću na njihovom novom projektu promovisanja pozitivnih primera iz romske zajednice, i to kroz prizmu rada, a ne samo identiteta. Oduševila sam se idejom i jedva čekam da krenemo sa saradnjom.
- Pominjali smo romski jezik i tradiciju. Moram da primetim da, kada pričaju o „romskoj tradiciji“, ljudi zapravo misle na uvrežene stereotipe. Šta bi ti istakla kao vrednosti koje smatraš tradicijom?
Ne smemo staviti povez na oči kada se radi o činjenicama koje svi vide, ali ja uvek želim da krenem od pozitivnih strana. Siromaštvo jeste najveći problem, ali nije to jedina slika. Ipak, mislim da se perspektiva polako menja. I ja sama svojim primerom dosta govorim.
- Kada je u pitanju vizuelno predstavljanje određene marginalizovane ili osetljive grupe, treba biti dosta obazriv, jer ljudi često više reaguju na vizuelni prikaz nego na to šta neko govori, ili na tekst ispod slike. Da li te je možda ta pogrešna percepcija navela da i sama počneš da se baviš fotografijom i filmom?
To je želja da spojim aktivizam i umetnost, da kroz neke pozitivnije primere opet uputim na problem i potencijalna rešenja. A sad sam krenula i sa video formom, i nadam se da ću nastaviti i u tom pravcu. Dokumentarni film „Moj put“ postavljen je na jutjub kanal Romske ženske mreže, a „Ja jesam – Me sem“ na fejsbuk stranicu Romskog centra Daje. „Moj put“ je snimljen u okviru projekta Romske ženske mreže, posvećenog prevenciji maloletničkih brakova i prikupljanju sredstava za školovanje devojčica. Imali smo javno slušanje u Narodnoj skupštini, a planiran je razgovor sa institucijama, donatorima i svim drugim činiocima koji bi mogli da budu podrška na duže staze.
- U filmu „Moj put“ bavila si se temom koja je već dugo prisutna, a to su maloletnički brakovi. Na koji način treba pričati o ovoj temi? Meni se čini da je najvažnije edukovati i inspirisati devojčice da se obrazuju.
Ja biram da pričam o preventivi, zato što devojčice – ako prate savete majke, koja kaže: „Pa dobro, i ja sam tako“, i ako dobiju istu poruku iz medija, i od gradonačelnika – mogu da se osete zarobljene i da pomisle: „Okej, to je moj život“. Moraju da znaju da postoji alternativa, da nisu same. Teško je, naravno, treba ponekad da ideš i protiv svojih roditelja. Bitno je i u kakvoj si zajednici. Postoje romske zajednice koje su jako zatvorene, u kojima žene ne smeju da napuste naselje bez pratnje. Mi u dvadeset prvom veku i dalje imamo takvo robovanje. Moraju da se pokrenu stvari i iznutra, ali da u isto vreme spolja naiđu na podršku sa svih strana. Jedino tako.
- Da li je tu u pitanju patrijarhat u klasičnom smislu?
Patrijarhat je najjači, ali tu je i matrijarhat, sa ulogama majki i svekrvi, koje su u nekim zajednicama glavne. Opet, tužno je što se devojčice vide kao buduće majke i pre nego što se rode. Kada se devojka uda, ona ne služi samo muža nego i celu njegovu porodicu. Zato je veoma teško da se izvuče iz toga na vreme, a posle, naravno, za mnoge stvari bude kasno, jer ne želi da napusti svoju decu. O tome govori dokumentarac „Moj put“. Zato je preventiva najbitnija.
- Koliko je važna podrška obrazovnog sistema?
Škola se ne bavi dovoljno problemima s kojima se Romi suočavaju, i zbog kojih izostaju sa nastave. Briga njih. Veliki paradoks je što su Romi nevidljivi u zakonu, a vidljivi su samo kada su predstavljeni u najgorem svetlu. Ne mogu da krivim samo sistem. Svi su tu odgovorni, i roditelji, i društvo, i škola. Mora da postoji edukacija i u zajednici, i na nivou institucija. Radi se na tome, mic po mic.
- U pop kulturi vidim neke pomake, imamo sada Džipsija, Zejnu koja je čak progovorila o diskriminaciji s kojom se suočavala. Razne umetnice se bave romskim identitetom, Selma Selman radi super stvari. Koliko je to sve značajno?
Jako mi je drago što oni pričaju o tome, tako ćemo se jedino osnažiti, jedni sa drugima. Opet, Džipsiju je muka od toga da ga percipiraju samo kroz tu prizmu, pripadnika romske i LGBT populacije. „Čoveče, ja hoću da budem muzičar!“
- „Nacija je halucinacija“ je rečenica koju si izgovorila kroz megafon na Osmomartovskom maršu. Koliko ti je značilo što si bila tamo?
Od prošle godine sam u organizaciji Osmomartovskog marša, izabrali su me i održala sam taj govor. Želela sam da prenesem emocije žena koje se bore sa mnogo većim problemima nego ja, i nadam se da sam uspela u tome.
- Tema marša je bila diskriminacija žena na poslu. Kada govorimo o Romkinjama i tržištu rada, tu opet imamo strašnu diskriminaciju. Nadam se da se stvari pomeraju, jer je stanje bilo katastrofalno.
Podaci govore da je samo pet posto Romkinja formalno zaposleno, a i to su uglavnom sezonske radnice i čistačice. Tu se javlja radna eksploatacija na veliko. Sve ostale Romkinje i nisu na tržištu rada.
- Putovala si dosta u poslednje vreme, po raznim konferencijama i susretima. Koliko ti znači to umrežavanje žena?
Bila sam u Evropskom parlamentu i pričala o romskim pitanjima, što je veoma važno jer su Romi po celom svetu, a ne samo u Srbiji. Veoma je značajno da se i na tom nivou reševaju neki problemi. Romkinje su tu prepoznate kao deo ženskog pokreta.
- Da se, za kraj, opet vratimo na mikropromene. Ti si i mama jedne male devojčice. Gde vidiš to pravo osnaživanje devojčica, u čemu ono leži?
Osnaživanje mora da krene od samog početka, reprogramiranjem starih uverenja, nasleđenih od naših roditelja. Prepoznati potencijal i dopustiti detetu da se razvija. Devojčice onda dobijaju samopouzdanje i hrabrost da budu svoje.
razgovarala: Iva Parađanin
izvor: tamponzona.rs
fotografije: Tampon zona
