Profesorka arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Staša Babić smatra se jednom od ključnih autorki u ovoj oblasti na Balkanu. Njene studije „Grci i drugi“ i „Metaarheologija“ izlaze iz bezbednih ali uskih okvira onog što se obično smatra arheološkim domenom, i znanje iz ove oblasti ukrštaju sa uvidima koje nude sociologija, filozofija i istorija nauke. Kada smo joj predložili da istraživački pogled usmeri ka sopstvenom životu, dobili smo tekst koji je precizan koliko i poetičan, otvoren prema sopstvenim stavovima i razmišljanjima iz tinejdžerskih dana, ali i prema novim perspektivama koje donose današnji mladi ljudi.
Tuđe iskustvo je uzorak bez vrednosti
Ovih dana punim šezdeset godina. Okruglo. Dok pokušavam da shvatim kako bi trebalo da se osećam u vezi s tim brojem, gledam jednog meni jako bliskog mladog čoveka, koji se bliži devetnaestoj i donosi neke teške i važne odluke. I tako se nas dvoje, svako na svojem raskršću, trudimo da se razumemo, ponekad mi se čini da uspevamo, a ponekad se uplićemo u beskrajne zavrzlame, jer ja znam ono što on još ne zna, ali on zna ono što sam ja zaboravila. Ja nastojim da njemu skratim neke puteve koje sam sama već prešla, a on hoće da ih pretabana po svome.
Tu se u ovaj generacijski koloplet upliće glas mojeg oca, koji često sumorno objavljuje: „Tuđe iskustvo je uzorak bez vrednosti“. Tako ja stojim između njih dvojice, jednog koji je poznavao mene mlađu, ali me nije dopratio dovde, i drugog, kojem sam ja u njegovim trenutnim godinama nestvarna kao lik iz priče, a ova sadašnja ja jedino moguća i stvarna. Zajedno se krećemo u spirali koja sa svakim navojem uvek iznova prelazi preko istih pitanja: odakle sam krenuo/la, gde sam sad, kud sam pošao/la, kako tamo da stignem?
Ponekad, dok klizim kroz te navoje vremena, čini mi se da i sopstveno iskustvo ume biti jednako bezvredno kao i tuđe, osim da se ustanovi kako dosledno padamo u iste klopke.
Zato se pitam šta na pragu svojeg okruglog rođendana mogu i treba da kažem bilo kome mlađem četiri decenije – zamišljenoj sebi samoj, jednako kao i mladom čoveku koji je delom sazdan od te davne mene i čitave istorije njenih izbora, a sasvim različit i poseban.
Volela bih da mogu devojci koja 1981. puni devetnaest godina, upisuje studije i prolazi kroz prvu odraslu ljubavnu dramu da dam nekoliko sasvim jednostavnih saveta: prestani da pušiš, dok je još lako, i nauči da voziš, dok još imaš vremena. Ako to ne bi bilo previše, još bih joj napomenula i da knjiga „Žil i Džim“ možda nije najbolji priručnik za emocionalna putovanja.
Pitaćeš se da li da odeš, nećeš otići, i nećeš zažaliti
Čini mi se, međutim, da bi ona umesto saveta radije čula šta je čeka ako nastavi putem kojim je krenula, pa bi možda tako opremljena sama odlučila nekako drugačije, a možda i ne bi. Ako dobro pamtim, ovo su odgovori na pitanja koja su joj tada bila posebno važna:
Arheologija je izvrstan način da zadovoljiš sadašnje i probudiš nove radoznalosti, razumeš svoj i druge svetove. Uživaćeš i padaćeš u očaj, i biće vredno truda.
Slika putovanja giljotine iz Francuske u Novi svet s početka romana „Vek prosvećenosti“ Aleha Karpentjera vraćaće ti se često i sve bolje ćeš razumeti o čemu ona govori.
Tvoja zemlja će menjati granice i imena, ljudi će ginuti i mrzeti, a ti ćeš biti postiđena i zbunjena. Radićeš što budeš umela da odagnaš stid i zbunjenost, ali uvek ćeš ostati uverena da nisi uradila dovoljno.
Pitaćeš se da li da odeš, nećeš otići, i nećeš zažaliti.
Bob Dilan i Leonard Koen sviraće u Beogradu, obojica stari i još uvek zamamni. U godini kada budeš punila šezdeset godina Džoni Mičel će svirati na Njuportu, u svojoj sedamdeset osmoj, sedeći u (grozno kičeroznoj) stolici na koju je oslonjen štap, i svet će se ponovo zaljubiti u nju.
Planeta neće stati kad umru tvoji roditelji, ali svakako će biti drugačija. Prepoznaćeš ih ponekad, u svom glasu i gestovima.
Pa ti odluči.
tekst: Staša Babić
foto: Media centar
