Kao devojčica je gledala u Mesec i budila se usred noći da bi pratila televizijske prenose iz raznih krajeva sveta. I kasnije su je zanimale granice i sloboda da se one preispituju, po cenu napuštanja sveta poznatog i sigurnog. Šta još ima zajedničko sa sobom iz mlađih dana, u 70. broju magazina Liceulice otkriva Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka i autorka mnogih knjiga iz oblasti studija medija i komunikacije.
Nedavno se na mom screen saveru pojavila fascinantna slika Marsa, uz kratku belešku da naučnici NASA očekuju da će prvi ljudi tamo stići tokom 2030-ih. Slika je bila u čast istorijske misije rovera „Istrajnost” koji se na ovu planetu plamene boje i borbenog imena uputio pre sedam meseci. Ovih dana se rover uspešno spustio na površinu Marsa. Gledajući ovo spektakularno sletanje, setila sam se kako su tebi, kojoj sada pišem, slično uzbuđenje budile fantazije o Mesecu.
Jasno se sećam tog pogleda u mesec. Ne zbog njegovog romantičnog sjaja na večernjem nebu, nego zbog udaljenih svetova i očaranosti novim i nepoznatim. Pamtim taj podignuti pogled i taj osećaj da je kosmos nepojmljivo bezgraničan i baš zato naš jedini zajednički dom. Već tada si osećala da su granice slobode društvene barijere, a ne prirodni horizonti.
Sad koristim priliku da pitam, i tebe i sebe, zašto je tako? Odkud taj pogled u daljinu? Iznad i preko onoga što je blizu i moguće. Možda je to eho kontrakulturne decenije, revolucije građanskih prava i novih sloboda osvajanih šezdesetih, za koju si bila premala, ali si u njoj rasla. A možda i oštre hladnoratovske podele sveta, koja je delila ljude na Zemlji, pa su jedinu zajedničku tačku tražili u kosmosu? U istraživanjima svemira „Rusi“ i „Amerikanci“ su se bespoštedno takmičili, ali svi smo navijali za prvog čoveka na Mesecu.
I kasnije će ti se interesovanja uvek kretati oko granica, daleko od malograđanskog središta gde se privilegovani uzajamno tapšu po ramenu. Mnogo kasnije ćeš razumeti da te granice izazivaju zato što su spoj svetova. Tanka linija između dozvoljenog i nedozvoljenog, rutinskog i novog, poznatog i drugačijeg. Ostaće ti čudni ljudi koji se ponose što su ceo život proveli na istoj adresi, hodali istim ulicama, i samo turistički poželeli da napuste svoj bubble. Nije bubble nastao na Fejsbuku, mreže su ogromna prostranstva, baš kao i kosmos, ali ljudi se opet guraju u poznate grupe. I tu se granice crtaju jer su iza njih neobeležene teritorije. Slobodu si prvo i osetila kao želju da nešto probaš sama. Više je hrabrosti potrebno da tražiš svoj put po neobeleženom prostoru nego da se suprotstaviš autoritetima.
Ovo što ti govorim iz budućnosti pričam po sećanju na ono što sam videla od tebe. Sećam se kako si se osećala kad si se, već u gimnaziji, preselila u Beograd. Znala si da ostavljaš svoj poznati život. Dobro si to podnela, i to nas je obe odredilo. Posle sam se još toliko puta selila da mi je ideja o ispunjenom životu postala putovanje, a ne „i tako je živela srećno do kraja života“. Zbog toga sam sve od tada, čak i kada sam bila daleko, živela u stanu naših roditelja. Kada sam poslednjih nekoliko godina pokušavala da ga prodam, i iz njega stvarno odem, nisam uspela. Stan se opirao kupcima, ponudama, sada je i moja ćerka na njegovoj strani iako ne živi u njemu. Taj stan je trajno ostao adresa koja povezuje naše živote.
Septembar je zauvek ostao početak godine, uzbuđenje zbog nove školske godine. Nastavila si da voliš školu, i pošto si osetila koliko je tradicionalna i ume da lomi identitet i osobenost. Škola ti je trajno bogatila život, mada ćes sa njom biti i u velikim sukobima. To što si volela školu značilo je da prvo moraš biti dobra u svemu što se traži da bi je kritikovala. I tako, kad digneš visoko lestvicu u tvojim godinama, posle je samo pomeraš, pa onda shvatiš šta znači da je nebo granica.
Radost zbog polaska u školu donosila je mama, ali smo je u kući delili svi. Dirljivo je koliko su naši roditelji verovali u obrazovanje. Onaj kućni kalendar koji si tada usvojila važi i danas. Nikad nisam izašla iz tog ciklusa u kome godina počinje u septembru, a završava velikim, divnim zasluženim letom.
Iz tih godina pamtim ona noćna buđenja da se gledaju direktni prenosi raznih spektakularnih događaja iz dalekih delova sveta. Verujem da su te tada opčinili mediji, posebno televizija, to malo čudo koje te prenese u drugi svet i u bezvremeno vreme. Televiziju si i zavolela zato što je na granici između realnog i medijskog sveta i ulaznica u njih.
I danas, dok gledam „evo ja“ kulturu, ljude koji svakog sekunda dele šta jedu, kako se osećaju, šta kuvaju i gde letuju, mediji rade isto to. Samo s početkom pandemije, otkad nam je Zoom ušao u kuću a mi iz nje retko izlazimo, to izgleda kao paradoks, spolja rutina i jednoličnost, a unutra buja čitav kosmos.
Pokušavam da se setim tvog lika, našeg lika, da vidim sebe u tebi pa da ti kažem nešto važno. A jedino o čemu mislim je vrlo prozaično, da je život je ono sto napraviš od sirovina koje imaš. Srećom, to uopšte nije tako ograničavajuće. Materijala svi imamo mnogo više nego što izgleda. Uostalom, ograničenja često vide baš oni koji ih imaju manje.
Dakle, najvažnije što hoću da ti kažem je da si, za nas dve, ono važno pokrenula ti. Zbog toga što si htela da vidiš šta je iza granice, iza horizonta, što je izgledalo kao obična dečja radoznalost, odabrala sam da istražujem i da ta znanja delim s drugima. Šta je iza, sloboda da to pitaš, napor da fomulišeš i istražiš, ne menjaju se od onog dana kada si kroz prozor gledala u mesec a na televiziji pionirsku šetnju Nila Armstronga po Moru tišine. I evo, traju i danas, dok gledam u Mars i milijarde pulsirajućih tačkica u digitalnom kosmosu.
