O odrastanju u svetu u kome se dečaci uvek lakše uzveru na više, nedostižnije grane – oraha, društva, redakcija… o borbenosti, majčinstvu i knjigama koje spasavaju život, u Pismu sebi mlađoj pisala je novinarka i „od rođenja feministkinja” Olivera Đurđević.
Mislim da sam pre polaska u prvi razred osnovne škole želela da postanem majmun jer sam toliko volela da se verem po drveću, da se takmičim s Batom, vršnjakom iz komšiluka koji je uvek stizao za neku granu više, tamo gore, prema vrhu krošnje velikog oraha u zajedničkom dvorištu. Zbog toga je govorio da je orah njegov, ali ja sam i dalje, bez obzira na njegov osvajački duh i pobede, uporno tvrdila da orah pripada i meni, kao i svoj ostaloj deci našeg malog grada na Drini. Te rasprave znale su da se pretvore u fizički obračun. Nisam odustajala, bez obzira na poraz u tim okršajima i grdnju da devojčice to ne rade, da se ne veru po drveću i ne upuštaju u bitke sa dečacima. Nisam poslušala ni prihvatala te grdnje i primedbe. Nikada. Majka je bila očajna, em nemam loknice, em ne volim mašnice u kosi, odmah ih razvežem, em bi čista uštirkana haljinica, nakon što me je poslala u dvorište da se igram, bila prljava i poderana. Skupljanje salveta mi je bilo dosadno. Možda su bili u pravu jer ostala deca, naročito devojčice, nisu ni pomišljala da se upuštaju u tu majmunsku avanturu, još manje da se raspravljaju sa ratobornim Batom koji je prisvajao to drvo.
Bata nije baš mnogo mario za školu, i ja sam bila jedina koja mu je mogla reći šta imamo za domaći ili za lektiru koju nikada nije čitao. Konačno sam se uživela u ulogu dobre devojčice, a orah je ostao na svom mestu, jednako raskošan, i ja sam tek ponekad, čežnjivim pogledom, samo na tren, zamišljala da sam uspela da se popnem na njegov vrh. Ti pogledi postali su sve ređi; neke druge igre okupirale su decu iz dvorišta, pa i mene.
Jedine bajke u koje sam verovala bile su one koje je napisao Oskar Vajld
Otkrila sam da to što znam da čitam nudi jedan drugi svet, svet Jana Bibijana, koji zahvaljujući nekakvom đavolku Fjutu stiže daleko, od mangupa koji krade po vinogradima, koji je nevaljalko, stiže u kosmos, na Mesec pre Nila Armstronga. Knjigu Jan Bibijan na Mesecu napisao je Elin Pelin. Nije to bila prva knjiga koju sam pročitala. Svi prvo čitaju bajke, i u tim bajkama, tada sam tako razmišljala, uvek devojke moraju da se udaju, da postanu princeze, da ih spase od zmajeva i ostalih čudovišta i zla nekakav princ. Kao da one ništa ne umeju da urade same nego čekaju u nekakvom dubokom snu i nekakvom zapuštenom zamku nekakvog princa! Jedine bajke u koje sam verovala bile su one koje je napisao Oskar Vajld. Sećate se Srećnog princa i drugih bajki? Kada sam prvi put otkrila u Politici rubriku Da li znate?, učinilo mi se da je to dovoljan razlog da postoje te novine. Sve ostalo mi je bilo nerazumljivo. Tu, na tim stupcima, svašta se moglo saznati.
Tek u ovim poznim godinama, često pomislim da su mi knjige koje sam pročitala spasle život, da su pismenost, obrazovanje i samoobrazovanje najvažiji, da to jeste smisao i jedini posed koji treba izabrati i negovati.
Kao što nisam uspela da stignem do vrha raskošnog oraha, mislim da nisam putovala dovoljno, nisam naučila bar još dva jezika. Imala sam sreće da se rodim kada je osmogodišnje obrazovanje bilo obavezno, a školovanje nije bilo privilegija. Realni socijalizam, jugoslovensko samoupravljanje nisu bili idealni, ali činjenica da se televizija koristila ne bi li se ondašnja odrasla nepismena predratna i ratom osakaćena generacija te tvorevine, kako s prezirom razni nacionalisti nazivaju onu Jugoslaviju, opismenjavala čini se kao sasvim dovoljnom odbranom te zemlje. Bilo je to vreme kada su TV prijemnici tek postajali deo kućnog nameštaja, razlog da se ceo komšiluk skupi i pažljivo gleda Kiku Bibić. Ne znam da li se iko seća te serije. Glavnu junakinju Kiku, koja uči slova, i ćirilicu i latinicu, koliko se sećam, igrala je Mira Stupica.
Sada u ovim godinama, kada staračka usamljenost podrazumeva neka preispitivanja, zaboravljanja, opraštanja i zlopamćenje, nikako ne mogu da se setim detalja tog leta kada sam odlučila da studiram novinarstvo. Znam samo da sam se dvoumila između književnosti i novinarstva.
U tim godinama, u toj mladosti, čovek počinje da uočava surovost i nakaznost stvarnosti u odnosu na ono što je sanjao da život treba da bude. Verovala sam, a i sada sam ubeđena, da su sve istine sveta već napisane samo ih treba pročitati, znati slova, jezik.
Novinarstvo se učilo, praktično, po redakcijama omladinske štampe. Nije čudno da su se dešavale one stalne smene, i to ne samo glavnog urednika koga bi nekakav univerzitetski komitet sam dovodio i postavljao, i da su gotovo uvek to bili muškarci, što je značilo da im je temeljno ispitana moralno-politička podobnost, poslušnost. Uvek neka poslušnost, politička, vlasničko-kapitalistička sada, svejedno.
Novinarstvo ne donosi pobede nigde u svetu, pa ni u Srbiji
Veći deo svog radnog veka provela sam kao honorarac, što zbog moralno-političke neprilagođenosti, što zbog svoje svađalačke, neposlušne prirode, spremnosti da urednike koji su zaboravljali šta je novinarstvo i postajali transferi nekakve poslušničke uređivačke politike čak i izvređam, bez pardona i zadrške. Nisam ih štedela, čak sam usavršila psovanje, naravno, nikada ne spominjući majku im. To nikada.
Zbog jednog teksta u Studentu, dobila sam batine. Ko su bili batinaši? Nekakvi studentski funkcioneri s Ekonomskog fakulteta, koji su preprodavali mesta po studentskim domovima.
Sa zavojem na glavi, izbubecana, prisustvovala sam zboru studenata koji je tim povodom sazvan, a studenti koji su opljačkani i oštećeni svoje iskustvo sa tim vrlim funkcionerima detaljno i precizno su opisivali. Moj tekst je bio samo mali podsticaj, tek ogrebotina na vrhu brega. Krenula je lavina i bila je to velika i očigledna pobeda istine. Da li bih ponovo to uradila? Da! Novinarstvo ne donosi pobede nigde u svetu pa ni u Srbiji, to je samo privid, ili ako ih donosi, te pobede su uglavnom preskupe za pojedince. Od te moje male pobede ostao mi je samo ožiljak na glavi prekriven kosom, i nije me opominjao kasnije. Valjda zato što nisam morala, a ni volela, da se češljam. Dovoljno je bilo samo oprati kosu i skupiti je u rep.
Kada sam postala majka jedne devojčice, nekako mi je bilo najvažnije da ona nauči da bude neposlušna, da nauči da se svađa. Prvo sa mnom, posle sa ostalima. Ne znam da li sam uspela. Ona je bila miroljubiva, nesklona krajnostima, razboritija, strpljivija… Mislim da jesam, bar malo. No, jednostavno, neka deca su mudrija od svojih roditelja, pouzdano.Više je ona mene vaspitavala nego ja nju.
Ne znam šta je bilo sa starim orahom, sa Batom. Odselila sam se iz tog grada. Verovatno je posečen, na njegovom mestu je nikla neka zgrada. Tek često se setim te nedostižne grane na vrhu, ne sada, posle toliko godina, kao poraza. Više kao nastojanja da se dosegne neki vidik, tu između neba i tla. Uprkos svim samoprekorima, a ima ih mnogo, uprkos svim porazima, nekako zagrlim sebe na toj grani do koje sam stizala da se popnem, zagrlim sebe zbog svih knjiga koje sam pročitala, a mnogo više je onih koje nisam i neću stići, zagrlim sebe zbog radosti i saznanja koliko mi je smisla znanje slova, školovanje, podarilo.
tekst: Olivera Đurđević
fotografija: iz arhive autorke
