Kanadska novinarka i aktivistkinja Naomi Klajn stekla je svetsku slavu svojom prvom knjigom „No Logo“ iz 1999. godine, koja je prodata u više od milion primeraka i prevedena na preko trideset jezika (na srpski još 2003. u izdanju Samizdata B92). Nakon toga je objavila niz zapaženih knjiga među kojima su „Doktrina šoka“, „Nije dovoljno reći ne“, „Svet u plamenu“, u kojima se osim kritikom globalističke ekonomije i dominacije velikih korporacija bavi i temama iz oblasti teorije kulture i ekološkog aktivizma. U razgovoru za The Big Issue, Naomi Klajn se priseća sebe kao tipične tinejdžerke tog vremena, iznenadnog buđenja motivacije za politički aktivizam, kao i ogromne promene koju je doneo uspeh knjige „No Logo“.
Bila sam problematična tinejdžerka
Šesnaesta godina mi nije bila najgora, ali ni najbolja. Dosta sam ludovala po žurkama, a sa roditeljima se nisam baš najbolje slagala. U školi je bilo burno – neke predmete sam volela, za druge sam se pravila da ne postoje. Krišom sam dovodila momke u sobu, kroz prozor na spratu. Pila sam mnogo, pušila mnogo. Bilo je i lakih droga, ali ne toliko. Lagala sam o svom godištu, koristila lažne lične karte da se ušunjam u klubove i barove. Samopoštovanje mi je bilo nisko. Nije to baš bilo najsrećnije vreme.
U mladosti nisam bila politički osvešćena, iako su moji roditelji bili aktivisti koji su napustili Ameriku jer nisu podržavali rat u Vijetnamu (majka Naomi Klajn je rediteljka i aktivistkinja Boni Šer Klajn). Znate, bilo su to osamdesete. Nije bilo previše uzbudljivo. Jedna stvar koju sada razumem mnogo bolje nego tada jeste koliko su zapravo te godine bile teške za moje roditelje. Oni su oboje bili vrlo aktivni šezdesetih i sedamdesetih, i mislim da su im osamdesete došle kao šok. U Americi više nije bilo politike, samo konzumerizma. U suštini, konflikt s roditeljima proistekao je iz moje želje da jednostavno budem dete osamdesetih. Nisam razumela da je ono što sam doživljala kao ličnu ljutnju na mene zapravo bilo njihovo razočaranje političkom situacijom i događajima u svetu. To što im je ćerka bila dete osamdesetih postalo je središte njihove tuge i razočaranja.
Moja šesnaesta godina bila je i poslednja u kojoj je moja majka bila potpuno zdrava
Naredno leto je promenilo toliko toga za mene – život moje porodice promenio se iz korena. Majka je doživela dva moždana udara. Ispostavilo se da je rođena s tumorom na mozgu. Morali su da je prevezu u jedinu bolnicu koja je imala resurse za jedan tako rizičan zahvat da bi se tumor odstranio, nakon čega je provela dugo vremena na rehabilitaciji, na intenzivnoj nezi na odseku za neurologiju. Provela je skoro godinu dana u bolnici. Bila joj je potrebna svakodnevna nega. Dok mi je majka bila bolesna popustila sam u školi, a onda sam i napustila srednju školu jer sam bila u bolnici s njom sve vreme.
To što je moja majka nastavila da živi s trajnim invaliditetom promenilo je moj pogled na svet. Verujem da život s roditeljem kome je zbog invaliditeta potrebna svakodnevna podrška predstavlja prelomnu tačku koja svakog podstakne da dovede u pitanje filozofiju društvenog darvinizma, koja je u srcu kapitalizma – ukratko rečeno: ideju da ljudi dobijaju ono što zaslužuju. Ako je neko slabiji na bilo koji način, za to je sam kriv. Mnogo sam naučila gledajući kako se svet odnosi prema mojoj majci – i u dobrom i u lošem smislu. Moji roditelji su imali širok krug prijatelja koji su kuvali za nas i rotirali se u posećivanju. Tada sam shvatila koliko je važno imati takvu mrežu podrške kako na ličnom, tako i na državnom nivou. I jedno i drugo je za moju porodicu bilo od izuzetnog značaja. Ali kada je moja majka u svojim četrdesetim postala osoba sa invaliditetom, i bila prinuđena da nastavi život u kolicima, videla sam i mnogo grubosti. Svet nije bio stvoren za nju. Zato se ona politički angažovala u pokretu za prava osoba sa invaliditetom. Kada sam upoznala neke od njenih novih prijatelja, to mi je otvorilo sasvim drugačije perspektive.
Oduvek sam znala da želim da pišem
i neki nastavnici su me ohrabrivali u tome. Mlađoj sebi bih svakako rekla da se drži svoje radoznalosti – te opsesivne radoznalosti za sve i svašta – jer će joj to jednog dana dobro doći, i da se ne brine previše. Mislim da bi mlađa ja bila iznenađena time koliko sam sada politički aktivna. Ipak, i tada sam imala istančan osećaj za pravdu, samo nisam na to gledala kao na nešto vezano za politiku. Politika su bili marševi i protestovanje. Ali otvoreno sam govorila o rasizmu, duplim standardima i rodnoj ravnopravnosti.
Mislim da je moja majka u meni uvek videla pisca. Prva stvar koju sam napisala bio je govor na mojoj Bat-micva proslavi kada sam napunila dvanaest godina. Govorila sam o rasizmu u jevrejskoj zajednici usmerenom prema Afro-Amerikancima, i rasizmu koji proživljavaju svi članovi jevrejske zajednice koji nisu belci. Takav govor je bio rizičan u našoj sinagogi, ali na kraju se sve dobro završilo. Po tradiciji se za Bat-micva govore ne aplaudira, jer je u pitanju verski kontekst, ali ljudi su aplaudirali. Rabin je morao da ih zaustavi. Majka mi je pomogla da istražim i napišem taj govor, tako da verovatno nije bila iznenađena kada je videla u kom smeru ide moja spisateljska karijera kasnije u životu.
Nisam imala nikakvu ideju o karijeri. Znala sam samo da želim da pišem. I da živim u nekom potkrovlju u Njujorku. I da putujem. Ono što nisam znala jeste kako da postignem te ciljeve. Nisam se priključila nikakvim klubovima, niti sam radila na svojoj profesionalnoj biografiji. Izbacili su me iz jedne srednje škole, drugu sam napustila, a dva puta sam se ispisala i sa univerziteta. Takođe, nikada nisam razmišljala o deci – nisam od onih ljudi koji imaju savršenu sliku svog budućeg venčanja, porodice, ili zamišljaju kako dobijaju neku nagradu. Nisam zamišljala budućnost – uvek sam živela u sadašnjosti, uvek u stanju anksioznosti.
U srednjoj školi sam pisala poeziju i slala je magazinima, ali ništa od toga nije bilo objavljeno. To su bile razmere mojih snova tada. Ali kada sam počela da pišem za univerzitetske novine, ubrzo sam se zainteresovala za prostor u kome se popularna kultura susreće s politikom. Posebno me je zanimao feminizam. U toku moje prve godine na fakultetu, 1989. godine, na jednom kanadskom univerzitetu se desilo masovno ubistvo koje je bilo eksplicitno antifeminističko. Ubica je razdvojio muškarce i žene, i pobio sve žene vičući: „Vi ste samo gomila jebenih feministkinja!“
To masovno ubistvo bilo je neka vrsta političkog buđenja za čitavu moju generaciju. Bio je to trenutak kada sam shvatila da imam političkog dara jer sam odrasla u takvoj porodici. Moja majka je bila feministkinja, i to se odražavalo i u njenim filmovima. Iznenada, sve što je godinama bilo tu negde ispod površine izbilo je napolje, i izgledalo je kao da imam neki prirodan dar i znanje koje je mojim vršnjacima nedostajalo. Dan nakon tog masovnog ubistva oblepili smo kampus posterima i flajerima, pozivajući na hitan sastanak na temu tog masakra. Odjednom sam vodila sastanak s preko petsto ljudi gde sam morala da vodim računa o specifičnoj dinamici. Za mene je to bila prekretnica.
Moja prva knjiga, Ne Logo, bila je kao let na čarobnom ćilimu
Nešto kao ključ za sporedna vrata svakog velikog grada. Tako sam jednom otišla u Milano, gde su me dočekali hard-kor aktivisti, poveli me sa sobom u svoje skvotove, hranili i nalivali pivom, pa mi onda pričali šta se sve dešava. Ali istovremeno sam bila tako mlada, toliko šokirana svojim uspehom i nervozna zbog njihovog očekivanja da održim govor da nisam ni bila u stanju da u potpunosti to pojmim i uživam u svemu što mi se dešavalo. Volela bih da se vratim u to doba i ponovo sve proživim.
Naši političari lideri dosad nisu ulivali poverenje kada je reč o globalnoj klimatskoj krizi. Moramo da shvatimo da nije stvar samo u promeni koju traže ekološki pokreti – biti deo jednog takvog pokreta menja vas i kao osobu. Napisala sam knjigu Ovo menja sve 2014. godine, kada nisam mogla ni u najluđim snovima da zamislim nekoga poput Grete Tunberg ili Aleksandrije Okasio-Kortez. Mislim da tek dolazi vreme kada će mnogo više ljudi zbog klimatske krize kršiti postojeće zakone i birati građansku neposlušnost. Verujem i da naše vlade to znaju, i da zbog toga pokušavaju da kriminalizuju proteste.
Tekst: Džejn Grejem
Izvor: The Big Issue
Prevod: Danica Stojanović
Fotografija: Dejvid Šenkboun
