Manja Stojić je grafička dizajnerka, ilustratorka i art-direktorka koja već decenijama živi i radi u Londonu. Od samih početaka bila je posvećena ilustrovanju i opremanju knjiga za decu, a neke od njih potpisuje i kao autorka. Knjiga Rain bila je na listi New York Times-a među deset najboljih knjiga za decu, a njene ilustracije krasile su, između ostalih, i izdanja Kreativnog centra. Za našu rubriku „Pismo meni mlađoj”, Manja Stojić priseća se mladosti provedene najpre u Dizajnerskoj školi, a potom i na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu, vremena u kom je otkrila uživanje koje donosi stvaranje, gradila samopouzdanje i polako nalazila svoj put.
Sa šesnaest sam znala da hoću da budem grafički dizajner. Krenula utabanim putem u tom pravcu: prvo u pripremni razred u Četvrtoj gimnaziji na Dedinju, pa onda u Dizajnersku, pa na kraju na Primenjenu. Pratila sam instrukcije onih koji su tim putem prošli pre mene i išlo je glatko. Pre Dizajnerske, nisam bila neki super đak, a tamo sam prvi put osetila nagoveštaje samopouzdanja koje je dolazilo iz uživanja u stvaranju, a onda i čuđenje postignutim. Sada bih poručila tadašnjoj sebi da se uhvati malo čvršće za to samopouzdanje da ne bi, kao ja, kroz život sa nevericom primala komplimente.
Ne brini o tome šta drugi misle
Ne brini šta drugi misle; ako su glasniji i zvuče autoritativno, ne znači da im se mora slepo verovati. Na Primenjenoj sam bila previše poslušna, kruta i uplašena da neću biti dovoljno dobra. Tu sam izgubila dragoceno vreme potrebno za eksperimentisanje. Zato sad kažem, nemoj se porediti, gledaj svoja posla i zaroni u rad, u igru i sam proces, greši do izmenoglosti! idi dublje nego što profesori to od tebe traže i nemoj slepo da ih slušaš, i oni često i puno improvizuju i greše. Ta jedinstvena prilika koju imaš za vreme studija ukaže se samo tad i retko kad posle. Ne žuri!
Uspesi će dolaziti, nizati se, češće manje nego više. Totalno je okej ne biti slavan; taj koncept je ionako dosta precenjen i klimav, ti misliš da je on odraz kvaliteta, ali često to nije slučaj. Uspostavi svoje kriterijume i vodi se njima. Uživaj u samom kreiranju, a pohvale će doći ako dođu, proces je važan, on je taj koji ti hrani kretivnost i daje energiju za dalje. Posebno je važno da naučiš da primaš pohvale, da osetiš lepotu u toj razmeni. Da mogu sad da ti dam savet, rekla bih ti da pokušaš da osvestiš svoj karakter pa da karijeru gradiš više u skladu sa njim. Na primer, mislim da bi ti rad na prenošenju znanja i iskustva mnogo više prijao nego trgovački kapitalizam, makar i dečje knjige bile u pitanju.
Život neće ispasti onako kako si ga zamislila – i to je skroz okej! Najvažnije je da budeš aktivni igrač, a ne posmatrač sa klupe. Pravićeš greške, tvoji najbliži će se hvatati za glavu, a ti ne odustaj. Svako iskustvo, a možda ponajpre ono bolno, dorinosi razvoju tvoje ličnosti. U toj neprestanoj potrebi da nešto stalno dokazuješ da možeš, pokloni malo više pažnje samoj sebi. Stavi masku prvo sebi pa onima oko sebe, i ne hvataj se neprestano za te trule jabuke.
Nemoj da misliš da sve znaš
Slušaj svoju intuiciju; u različitim fazama života ona će te upućivati u različitim pravcima. Ne brini, priroda je to tako namestila. Nemoj da zaboraviš posebno one momente kada je nisi poslušala; ta iskustva će ti značiti više od potvrde da ti je gut feeling ispravan.
Nemoj da misliš da sve znaš, uvek ima nešto novo da se nauči. Skromnost će ti omogućiti da uvek jednim stopalom dodiruješ tlo dok letiš kroz život. Korenje spuštaj i diži po potrebi, kao moreplovac sidro. Ne brini, sve što nosiš u sebi, ide sa tobom, uvek i svuda.
Verovatno sad to tek u nagoveštajima osećaš, ali drži se glasa u sebi koji te podstiče da budeš hrabra, iskrena i velikodušna.
Izgledaće nemoguće, biće bolno, činiće ti se da te tvoja okolina ne razume, da ne odobrava tvoje izbore. Prihvati da nećeš izgubiti njihovu privrženost time što imaš mišljenje drugačije od njihovog; naprotiv, tako ćeš ih naučiti da te bolje razumeju, i tako ćete produbiti prijateljstvo. Čuvaj i neguj prijateljstva, ona će ti biti glavni oslonac u životu.
A kad dođeš u moje godine, i priznaš da skoro ništa ne bi u životu drugačije uradila nego što jesi, osetićeš zadovoljstvo; uz sve moguće neuspehe i uspehe ti i dalje dišeš! Nemoj nikad da zaboraviš da dišeš.
tekst: Manja Stojić
foto: provatna arhiva
