Britanska glumica, komičarka i aktivistkinja Liz Kar živi sa invaliditetom od sedme godine usled artrogripoze, a sa četrnaest godina je počela da koristi kolica. Studirala je prava na Notingemskom univerzitetu, gde je počela da se bavi pravima osoba sa invaliditetom i aktivizmom. Studirala je scensku umetnost, jedna je od osnivačica grupe komičarki Nasty Girls, a sa svojim predstavama i kabareima je obišla svet. Na malim ekranima je najpoznatija po ulozi forenzičarke u Bi-Bi-Sijevoj seriji „Tihi svedok”. U svom Pismu meni mlađoj, Liz Kar se priseća predrasuda sa kojima se suočavala i prelomnih trenutaka koji su je odveli ka aktivizmu.
Zbog mog izgleda, većina ljudi će zaključiti da sam rođena sa hendikepom, ali nisam, tako da razumem šta znači kada postaneš osoba sa invaliditetom. Iako sam imala samo sedam godina, od jedne osobe – popularne, vitke, konvencionalno privlačne – postala sam druga. Odjednom više nisam bila popularna. Deca su me se plašila, i bila sam isključena iz toliko stvari zato što mi nisu bile pristupačne.
Bila sam ubeđena da, ako ne mogu da hodam i sama brinem o sebi, neću preživeti
Kao tinejdžerka, bila sam mnogo bolesna pa sam u školi provodila upola manje vremena od ostale dece. Za svaki raspust bih odlazila u bolnicu Vekshem Park. Uveče i vikendom sam uglavnom imala fizikalne terapije. Osećala sam se jadno zato što su mi stalno ponavljali da ne mogu postati ništa od onoga što sam želela.
Komedija je za mene bila zaista važna, ali ništa me nije nasmejalo do suza dok nisam pogledala „U gostima kod Bilija Konolija”. Rezervisali smo karte za njegov nastup u pozorištu Liverpul Empajer. Sećam se sočnog jezika. Moj tata je psovao, ali nikada nije koristio reč na „J” (ja je stalno izgovaram), tako da nas je to donekle šokiralo.
Želela sam lepu garderobu, ali nisam mogla da je imam jer sam niskog rasta. Zbog lekova koje sam uzimala, nisam rasla od svoje sedme godine. Sećam se odlaska u Dolcis u Berkenhedu sa mamom. Obuća mi je bila važna, ali je prodavac rekao:„“Ti ne hodaš pa ti cipele nisu potrebne.” To je čak i loš poslovni model. Još gore je što ljudi misle da nam mogu reći takve stvari i da neće boleti. Ipak, očigledno je da i posle četrdeset godina nisam to zaboravila. Danas nosim fantastične cipele sa štiklom. Do te mere sam tvrdoglava.
Volela bih da se sprijateljim sa mlađom sobom
Tokom pandemije, moja mama je zvala skoro svako veče. Sređivala je kuću pa je iščitavala stare dnevnike i zvala da mi prenese najpotresnije odlomke. Na primer: „Da li znaš da si želela da umreš kada ti je bilo dvanaest godina?” Znam da sam bila nesrećna, ali reći da bih radije bila mrtva… Boli me da čujem da mlađa ja nije videla budućnost. Volela bih da joj kažem: zaljubićeš se, imaćeš prijatelje, putovaćeš svetom i raditi posao o kome ljudi mogu samo da sanjaju. Ona ne bi poverovala ni u šta od toga.
Uvek sam znala da sam voljena. Šta god da sam uradila, moji roditelji su me podržavali. Ipak, potrebna mi je pomoć da odem u toalet, da se obučem, spremim hranu, i znala sam da treba da živim samostalno, u suprotnom bi moji roditelji morali da brinu o meni zauvek. Dobila sam smeštaj u Notingemu dok studiram prava. Na fakultetu su nam dodelili volontere da nam budu podrška, i to je bio prvi put da je neko ko nije moja mama trebalo da mi pomogne. Imala sam osamnaest godina i morala sam da naučim da objasnim kakva mi je pomoć potrebna pri tuširanju ili da se obučem. To je bio težak proces i vrlo neprijatan. Takođe sam prvi put morala da se krećem među drugim osobama sa invaliditetom. Shvatila sam koliko toga nam je zajedničko i to mi se dopalo. Osećati se okej u tom svetu bilo je najveće olakšanje.
Stalno su mi govorili da neću doživeti starost, i ja sam poverovala u to
Mislila sam da ću umreti još kao tinejdžerka. Posle sam mislila da ću umreti do tridesete. Tako da bih volela da kažem mlađoj sebi da neće umreti mlada zato što sam veći deo života protraćila na bespotrebnu brigu.
Postoji način posmatranja invaliditeta u kom se fokus sa ličnog problema prebacuje na sistemske prepreke. Otišla sam na predavanja, i u roku od tri sata moj život se zauvek promenio. Upoznala sam ženu po imenu Su. Ona je bila sve što sam želela: živela je samostalno, imala partnera i posao, bila je zabavna. Su me je uzela pod svoje. Pre početka studija, mislila sam da ne mogu ući u autobus zato što ne mogu da hodam i da je to moj problem. A šta bi bilo kada bi svi autobusi bili pristupačni? To je bio trenutak prosvetljenja u mom životu. Dostojanstven život ne znači da moram sve sama. To se zove socijalni model invaliditeta. Čim zbaciš krivicu sa sebe, spoljni svet je taj koji mora da se promeni. Tako je za mene počeo aktivizam.
Pokrenula sam „Mrežu direktne akcije osoba sa invaliditetom” u Notingemu, i imali smo nekoliko velikih protesta. Najuspešniji je bio onaj povodom javnog prevoza. Govorili smo: „Žao mi je što vam je nezgodno da čekate policiju dvadeset minuta, ali mi ne možemo da uđemo u taj autobus nijednog dana”. To je moćna vizuelna poruka.
Dramska sekcija u školi nije bila prilagođena osobama sa kolicima, a mislila sam i da neću moći da glumim zato što nisam videla glumce sa invaliditetom na televiziji. Ideja da bi me ljudi mogli redovno zaustavljati na ulici zato što su me gledali u „Tihom svedoku” ili „OA”, što mi se danas dogodilo, činila mi se potpuno nemogućom. Igra u „Normalnom srcu” u Nacionalnom teatru mnogo mi je značila i to na više nivoa. U prostoriji za probe sam osetila da tu pripadam. Nisam se osećala kao uljez. Kad sam dobila nagradu „Olivije”, sve je još više dobilo na značaju.
Mogla sam da imam više emotivnih veza – i više seksa – da sam više verovala u sebe
Ljudi poput mene često rade stvari kasnije od ostalih. Kasnije napuštamo dom, zapošljavamo se, stupamo u veze. Nevinost sam izgubila tek u kasnim dvadesetim. Drugi nas ne vide kao moguće partnere. Tako da bi savet mladoj meni bio: Isprobaj sve. Rizikuj. U to vreme, jednostavno sam želela momka zato što je to bilo uobičajeno. Nisam mislila da ću da postanem lezbejka ili biseksualna osoba, ali upoznala sam Džo, i zaljubile smo se.
Ako bih mogla ponovo da proživim jedan dan – zvučaće kao kliše – to bi bio dan mog venčanja. Pravili smo venčanje inspirisano Danom mrtvih. Kada su rekli „mlade mogu da se poljube”, pojavio se marijači orkestar, a mi smo pile smrznute „margarite”. Veliko venčanje bilo je zaista bitno za obe, iz više razloga.
Uopšte nisam očekivala da ću se udati. Nije mi lako da priznam, ali sećam se da sam razmišljala – ako se ikada udam za nekoga, to bi trebalo da bude doktor jer bi znao kako da brine o meni. A to je tako sjebano jer pokazuje koliko osobe sa invaliditetom sebe doživljavaju samo kroz sliku svoje medicinske istorije i svoje bolesti. Sva ta usrana, negativna, niska očekivanja moraju se prevazići. Ali ja volim da ljudima dokazujem da greše. Ili možda ne umem da živim bez borbe.
tekst: Adrian Lob
prevod: Katerina Stevanović
fotografija: Reuters/May James
