Kompozitorka Ivana Stefanović školovala se u Beogradu u vreme kada su se svet i tadašnja Jugoslavija sve više otvarali ka ženskom stvaralaštvu. Specijalizirala je u Parizu, bila je umetnička direktorka Bemusa i državna sekretarka u Ministarstvu kulture, vodila je Centar za muzičku akciju i učestvovala u stvaranju festivala BUNT. Kompozicije su joj izvođene u Srbiji i inostranstvu, a dobila je mnoga domaća i međunarodna priznanja: dva puta Nagradu Stevan Mokranjac, Sterijinu nagradu za scensku muziku, nagrade Jean Antoine – Triômphe variété, Prix Italia za radiofoniju, i druge. Pored bavljenja muzikom, objavila je i knjige „Put za Damask”, „Muzika od ma čega” i „Privatna priča”. U Pismu mlađoj sebi, Ivana Stefanović se priseća odrastanja u porodici muzičara, putovanja nekad i sad, kao i sveprisutnog doživljaja večnog kretanja unapred i prihvatanja promena.
Pismo sebi Mladoj uopšte neće biti sasvim ljubazno. Počeću oštro: Da li se stidiš nekih grešaka koje si napravila i nekih loših i nepromišljenih izbora u životu? Nadam se da da. Naravno, bilo je mnogo čega dobrog, ali je važno osećati stid jer on nas uči kako da razdvojimo greške i uspehe. Stid je važan pa ga treba koristiti kao korektiv. To ništa ne boli, a nekome drugom, danas mladom, može da bude od pomoći da izbegne greške i lakše izabere put. Dakle, dobro je ne stideti se stida.
Dalje, vidim kako nisi naučila sve za šta si imala prilike i mogućnosti. Ne govorim o tome da je trebalo da naučiš sanskrit ili atomsku fiziku, za to nisi imala nikakvih predispozicija, ali zašto nisi naučila da igraš šah, da se skijaš, da pleteš? Čak ni da dobro kuvaš! Male stvari su dobre, a sve što se u životu nauči bar jednom bude korisno.
Nismo tu da budemo kopije jedni drugih, nego da svako bude što je moguće bolji i drugačiji
Dobro, ne potcenjujem sve drugo što jesi naučila: svirala si violinu, klavir, kasnije komponovala, pisala, na razne načine se bavila kulturom; na moru si, za gradsko dete, dobro baratala veslima, bila dobra u čamcu i na biciklu. I čitala si knjige… Da li je to dovoljno? Rečju, volela bih da si radila mnogo više na svojoj specifičnosti. Jer nismo tu da budemo kopije jedni drugih, nego da svako bude što je moguće bolji. I drugačiji. I samo svoj. Želja za znanjem i ambicija nisu bolest, mada bolesna ambicija jeste.
U vezi sa izborom profesije hoću da te podsetim na nešto u čemu se sasvim slažemo i ti Mlada i ja Starija. Kako je to bilo da se odlučiš za studije kompozicije? Na prvom mestu zato što su oko tebe u roditeljskoj kući bili sve sami muzičari. Kada si počela da komponuješ i kada si se sa šesnaest godina upisala na Muzičku akademiju, bilo je jasno da i kod nas, kao i u svetu, postoje jako uspešne i primećene žene kompozitori. Svet je upravo počeo uveliko da poštuje žene umetnice i da otkriva one koje su to bile nekad u prošlosti. Istovremeno, bila si sasvim svesna da mnogo više građana, i ne samo u tvojoj zemlji, zamišlja kompozitora kao nekog razbarušenog čikicu sa bradom i naočarama. Moja drugarica radila je u to vreme jedno istraživanje u Domu pionira i pitala je decu baš to, kako zamišljaju kompozitora. Deca su listom odgovorila baš to, čak su i nacrtala smrknuto bradato lice. Svakako ne žensko. To je moglo da obeshrabri, ali nije.
Verovala si da su procesi napretka nepovratni, baš kao i jednaka prava za sve ljude i žene. Danas, međutim, vidimo da žene još traže svoja prava – na rađanje, na izbor profesije, na izjednačene plate i da ne budu samo „mašine” za reprodukciju. U međuvremenu znam da mnogo štošta u životu nije bilo lako, ali da je izbor ipak bio dobar. Muzika je veliko polje stvaralačke radosti.
Sa svakim „osvojenim” novim delom sveta raste razumevanje i ljubav za druge, za sve što je drugačije
Sada gledam pune albume slika i vidim da nisi dovoljno putovala. Možda si ipak previše vremena provela u sobi. Pitam se zašto nisi išla u Polineziju, Južnu Ameriku, Egipat. Pisala si kompozicije na stihove južnoameričkih Indijanaca, a nisi bila tamo. Komponovala si na zapise staroegipatske „Knjige mrtvih”, a nisi otišla da staviš nogu u vreli pesak. Kasnije, kada si se bavila Andersenom, videla si koliko ti je značio samo jedan pogled kroz prozor bez zavesa u niskoj kući u Odenzeu (Danska), u kojoj kao da je Andersen i dalje živeo; i znaš šta su ti značili zvuci Damaska (Sirija) kada si pisala „Antiohijske pesme”. Tada ti je, verovatno, postalo sasvim jasno koliko je zaranjanje u ambijent dragocena stvar i koliko pomaže umetničkoj mašti da se razmaše. Ali u vreme tvoje mladosti, svet je bio manji, bar relativno manji, pa se do Varšave ili Pariza putovalo 30-40 sati vozom. Danas je sve drugačije i to treba iskoristiti. Sa svakim „osvojenim” novim delom sveta raste razumevanje i ljubav za druge, za sve što je drugačije.
Iako ti radoznalosti nije nedostajalo, ipak nisi na vreme pitala ono što su mogli da ti kažu samo stariji od tebe. Propustila si da postaviš pitanja o mnogim važnim stvarima i roditeljima, i pametnim ljudima oko sebe, velikim umetnicima koje si sretala… A kada si se setila, bilo je kasno. Mi, u ovom delu Balkana, dugo smo bili „usmeni” i nismo stvorili naviku da cenimo „papire”. A priče i sećanja su lako postajale bajke i neistine, kao rezultat junačkog preuveličavanja.
Važno je pitati, pitati na vreme, zapisati tačno i to ne samo krupnice nego i sitnice. Ukratko, znati što više o prošlosti. Znati ponešto o njoj ne znači robovati joj. Naprotiv, to je put napred, a napred, to je jedini sat koji je tačan. Svi drugi, oni koji kasne ili oni koji stoje, nikome nisu od koristi!
I na kraju, treba da znaš da je počelo novo doba, veštačka inteligencija je samo jednog jutra iznenada, bez kucanja, ušla u sve naše računare. Dobar dan, velika promeno! I kad bih se mnogo trudila, tebi Mladoj ne bih mogla ništa od svega toga da objasnim. Ništa ne bi razumela, kao što ne razumem ni ja. Ti bi mislila da ti prepričavam neki SF roman ili film. Ali sada je sasvim izvesno da ništa na ovom svetu ne stoji. E pur si muove!, mislio je Galilej dok se za svoje ideje borio sa crkvom koja je, izgleda, smatrala, a čini se da ponekad smatra i danas, da kretanja nema. Ili bar da ne treba da ga bude. Ima. Ima.
