Džoan Džet je sa šesnaest godina osnovala bend The Runaways, u kome je svirala gitaru, pevala i pisala tekstove pesama sa ostalim članicama. Kada se grupa The Runaways raspala, počela je da sarađuje s tekstopiscem i producentom Kenijem Lagunom i sa njim okupila nov bend Joan Jett & The Blackhearts. U razgovoru za The Big Issue, Džoan Džet se priseća početaka karijere, seksističkog odnosa prema ženama koje se bave muzikom i upornosti u stavu da ona može sve isto kao i muškarci.
Kada sam imala pet godina, roditelji su mi rekli da mogu da budem šta god želim u životu. I verovala sam im. Tada sam želela da budem astronaut ili arheolog, pre nego što sam odlučila da se bavim muzikom.
Sa 16 godina sam već znala da želim da budem u ženskom bendu
I bila sam svesna da to neće biti lako. Toliko je bilo radosti u procesu i u samom ostvarenju tog cilja da je to zasenilo sve vrišteće znake za opasnost koji je trebalo da mi se upale u glavi. Osnovala sam bend The Runaways kada sam imala šesnaest godina, a sa osamnaest smo već izbacili prvi singl „Cherry Bomb“. Mislila sam da će se ljudima svideti da vide devojke koje rasturaju na gitarama, verovala sam da ćemo biti instant hit. Nije mi bilo jasno kako bi neko mogao da nas gleda s prezirom. Na surov način sam shvatila kako neki delovi američkog društva zapravo funkcionišu.
Kada su ljudi shvatili da smo ozbiljne, počele su da pristižu i uvrede. Nisu to bile samo sitnice već ozbiljne uvrede usmerene da povrede: kučka, lezbača, muškarača. Cilj je bio da nas zaplaše. Ja sam zaista bila prestravljena, a sigurna sam da su se i ostale devojke iz benda slično osećale. S druge strane, to me je osnažilo – bila sam besna! Kako se neko usuđuje da mi kaže šta ja mogu ili ne mogu?!
Posle nastupa sam često plakala iza scene. Nisam mogla da razumem. Odakle tolika mržnja samo zato što smo htele da sviramo? Ako se nekome ne sviđa, ne mora da gleda, ali ovo je bilo kao u areni. Počela sam da mislim da se vraćamo u doba kada su ljude ubijali, vešali i kamenovali na gradskim trgovima. Imala sam osećaj kao da se o tome radilo, na nekom nivou. To je bio način na koji su pojedini krugovi izražavali nezadovoljstvo onim što mi radimo.
Mlađoj sebi bih rekla da se ljudi plaše snažnih žena
Kada su počeli da nas intervjuišu, ispitivali bi nas o seksualnom životu. Odmah mi je bilo jasno da će, ako odgovorim na jedno jedino pitanje, to biti kraj razgovora o muzici. Seks je sastavni deo rokenrola, ali ne možete da ga stavite u centar. Oni su mislili da mi nemamo pojma ni o čemu. Bilo je interesantno to stalno nadigravanje.
Mlađoj sebi bih rekla da se ljudi plaše snažnih žena, i to je činjenica otkad je sveta i veka. To je prosto realnost. Ljudi će nastojati da vas povrede samo da bi vas sprečili da uspete, tako da bih mlađu sebe posavetovala da to ne shvata lično. Poenta takvih napada je da vas povrede, i to će i učiniti. Nikada vam neće pomoći da napredujete, neće vas usmeriti na ono što oni misle da je pravi put. To i nije cilj. Cilj je da vas zaustave.
Borila sam se jer sam želela da neka naredna devojka ne mora da se nosi s tim. Znala sam da sam već u tome, i da je najmanje što mogu da učinim da olakšam nekoj sledećoj. Nisam to radila da bih od sebe napravila mučenicu. Da sam odustala, značilo bi da je to što su me roditelji učili kako mogu da budem sve što poželim bila laž. Ili bi značilo da ja za to nisam sposobna. Nisam htela da poverujem u to.
Ono što me je uvek bodrilo je činjenica da nisam bila sama
Imala sam saborce na svakom koraku. Ne znam da li je moguće izaći na kraj sa svim teškoćama kad je neko sam. Mislim da većina ljudi koji uspeju u nečemu imaju podršku, nekoga da im kaže da nisu ludi što se bore. A ja sam imala mnogo ljudi: prijatelje, porodicu, druge devojke iz benda.
Mislim da mlađa ja ne bi mogla da poveruje da će samo dve godine nakon opsesivnog slušanja benda Led Zeppelin, Robert Plant nositi majicu s mojim bendom. Ne bi poverovala ni da će Dejvid Bouvi doći da sluša The Runaways dok Fredi Merkjuri čeka u bekstejdžu. Bila sam prestravljena kada smo svirali kao predgrupa za Queen.
Na svoje roditelje mislim svakog dana. Proživeli su teška vremena – Drugi svetski rat, Veliku depresiju. Mislim da sam naučila ko sam i šta sam samo gledajući kako oni idu kroz život. Bili su vredni ljudi, nikad nisu izmišljali izgovore ni za šta. Nikad nisam bila svesna da smo, po današnjim merilima, bili niža srednja klasa. Mnogo toga sam naučila od njih, a onda su se razveli kad sam imala trinaest godina. Tad sam pomislila: „Okej, to je to, odoh i ja odavde.“
Oboje su bili izuzetno ponosni na mene. Sećam se kako se otac zezao na račun moje muzike. Kasnije sam saznala da je bio na mnogo naših koncerata. Nisam tada imala pojma.
Teško mi je da se vratim u to doba, ne mogu više ni da zamislim kako je bilo kada sam imala šesnaest godina. Ipak, jedno bih rekla sebi: uvek živi u trenutku. Mladi uvek jedva čekaju da pređu na nešto sledeće i uzbudljivije, i razumem to. Ali budite prisutni. Važni trenuci mogu da budu sjajni, ali znaju da budu i tužni i razorni. Sve to vas čini onim što ste. Ljudi koji nikad ništa ne izgube ne znaju ni vrednost dobijanja, a važno je da umete da prepoznate i jedno i drugo. Posebno kad ste mladi, jer to će vas formirati u osobu kakva ćete biti do kraja života.
razgovarala: Laura Keli
izvor: The Big Issue
prevod: Danica Stojanović
fotografija: Dejvid Šenkboun
