Legendarna teniserka Bili Džin King u Pismu mlađoj sebi objavljenom u britanskom uličnom magazinu The Big Issue priča o tome kako je paralelno sa sportskom karijerom od rane mladosti počela da se zanima za aktivizam, a kasnije i da koristi svoje ime i slavu da bi se borila za ravnopravnost žena i muškaraca u sportu, a kasnije i za ravnopravnost LGBTQ zajednice.
Uvek sam želela da promenim svet
Kada mi je bilo dvanaest godina, primetila sam da svi teniseri nose bele patike, belu odeću, igraju belim lopticama – i da su svi igrači beli. Bila je to neka vrsta otkrovenja. Zapitala sam se: „Gde su svi ostali?“ Tog dana sam obećala sebi da ću se do kraja života boriti za ravnopravnost svih. Znala sam da će to što se bavim tenisom pomoći. Nisam razumela ideju platforme, ali znala sam da ću morati da budem najbolja ako nameravam da stvarno promenim stvari.
Isprva sam zapravo zavolela klavir, ali nisam bila tako dobra u tome. Brzo sam to shvatila. S druge strane, brat i ja smo imali veoma dobru vizuelno-motornu koordinaciju i brzo smo trčali. Kad sam sa jedanaest godina uzela u ruku teniski reket, htela sam da budem najbolja na svetu. Vimbldon je delovao veoma daleko od Južne Kalifornije. Nije bilo ni novca u tenisu. Igrali smo iz ljubavi. Profesionalno bavljenje tenisom počelo je 1968. godine, ali smo morale da se izborimo i za jednake prihode, te smo osnovale WTA Tour (Žensku tenisku asocijaciju).
Moji roditelji su preživeli doba Velike depresije, a tata se borio u Drugom svetskom ratu, tako da su nas učili da ne rizikujemo mnogo. Ako nemaš novca, nemoj da ga trošiš. Kada sam imala deset godina, majka mi je pokazala naš budžet. Bio je to jedan od njenih najboljih poteza, jer nisam imala pojma da svaki put kad uključim svetlo trošim novac, ili da je za svako putovanje autom potreban novac za benzin. Tata je bio vatrogasac tako da je novca uvek bilo malo, ali sam od roditelja naučila da upravljam svojim finansijama i veoma sam im zahvalna zbog toga.
Silno sam želela da marširam s Martinom Luterom Kingom, ali sam umesto toga sve vreme udarala tenisku lopticu. Imala sam devetnaest godina kad je on 1963. održao govor „Imam san“ (I Have a Dream). Na mene je ostavio ogroman utisak. Onda je na moj dvadeseti rođendan ubijen Džon Kenedi, zatim je ubijen King, a potom i Robert Kenedi. Svi su oni ubijeni tokom šezdesetih, i volela sam svakog od njih.
Postala sam politički aktivna jer sam primećivala šta se dešava oko mene
Pokušavale smo da promenimo tenis, i zaista sam se predala tome. Pomogla sam da se usvoji Naslov IX, značajan zakon o ravnopravnosti u SAD (savezni zakon iz 1972. godine kojim se zabranjuje rodna diskriminacija u bilo kom obrazovnom programu). Do kraja šezdesetih mi je mnogo toga postalo jasno i aktivno sam pomagala, ali sam i dalje udarala tenisku lopticu. Nadala sam se da svaki udarac čini moj glas jačim, ali sam se i dalje osećala krivom. Želela sam da doprinesem više. Želela sam da menjam stvari.
Sada više ne razmišljam mnogo o tenisu. Međutim, mlađa ja bi sigurno bila ponosna na osvajanje Vimbldona, kao i na to što sam nekoliko puta bila najbolja teniserka sveta. Zapravo sam više volela dubl nego singl jer sam odrasla igrajući timske sportove. Moj mlađi brat je profesionalno igrao bejzbol. Voleli smo taj pritisak i hranili se njim. Uvek govorim da je pritisak privilegija i da se šampioni prilagođavaju. Pritom mislim na šampione u životu, ne samo na sportiste. Pretpostavljam da prodavci magazina The Big Issue svaki dan moraju da se prilagođavaju kako bi preživeli.
Kada ste najbolji možete biti veoma usamljeni. Postojala je prava solidarnost između nas devet koje smo osnovale WTA, ali su nas ostali igrači odbacili. Bilo je to teško vreme. Nije bilo zabavno. Svakog dana sam mislila na to šta će se desiti ako izgubim meč protiv Bobija Rigsa u „Bici polova“. Proganjao me je s tim dve godine. Svaki put bih ga odbila, ali kad je Margaret Kort izgubila meč od njega, znala sam šta moram da uradim. Znala sam da će to biti velika stvar, i da će odjeknuti. I znala sam koliko je važno da pobedim.
Nisam se osećala dobro u sopstvenoj koži sve do svoje 51. godine
Trebalo mi je beskrajno dugo. Rekla bih mlađoj sebi da ću imati puno problema sa svojom seksualnošću (a ona bi mi odgovorila: „Šta ti je to?”), ali da će sve ispasti dobro na kraju. Moja majka je govorila: „Budi verna sebi.“ Ali bilo mi je teško da budem verna sebi. Moja majka je bila veoma homofobična. Bilo je to zanimljivo vreme, razmišljala sam kako to da rešim s njom. Tata je brže prihvatio. Pokušavala sam da shvatim ko sam i da izlazim s raznim ljudima, ali nisam tip koji voli kratke veze. Stvari su krenule nabolje kada sam ušla u stabilnu vezu. Ilana [Ilana Kloss, njena nekadašnja partnerka u dublu] i ja smo zajedno već trideset godina.
Pomalo zbunjujem ljude jer više volim muška tela. Ako smo na žurki, gledam muška tela ali posmatram ženska lica. To ima veze sa emocijama i vezivanjem. Sad se identifikujem kao lezbejka. Ili kvir. Deca danas kažu kvir. To je nekad bila najgora stvar koju možeš nekome da kažeš, ali ja uvek pitam mlade, i ako oni žele da kažu kvir, onda je tako. Dok sam udarala teniske loptice nisam imala toliko vremena da pomažem LGBTQ zajednici koliko sam htela. Još uvek nisam sasvim razumela sebe, tako da sam poprilično zakasnila na tu žurku.
Mama i tata su preminuli, ali svaki dan pričam s njima. Pitam ih: „Šta mislite o ovome?”, i obično znam šta bi moji roditelji rekli. Bili su veoma strogi i uvek su mi govorili da budem iskrena, da sačuvam integritet, da činim pravu stvar.
Ma kraju, život je ispao bolje nego što sam zamišljala
Da mi je neko rekao da ću godinama biti najbolja na svetu, da će o meni snimiti dva filma – jedan sa Holi Hanter i ovaj novi sa Emom Stoun – i da će o meni napisati pesmu, mislite li da bih poverovala? Nema šanse.
Svaka generacija mora da se bori za ravnopravnost. Nikada ne možete da kažete da ste sasvim pobedili. Ali milenijalci i ova današnja deca su najbolje generacije u povesti kada je u pitanju inkluzija, i oni mogu to da ostvare. To je nešto čemu se nadam. Volela bih da sam ponovo u tim godinama jer bih uživala u tome! Oni zaista imaju šansu da učine ovaj svet boljim nego što smo mi ikada sanjali.
razgovarao: Ejdrijen Lob
prevod: Danica Dimitrijević
