„Iz nekog razloga se u zrelom dobu ljudi osvrću na vlastito detinjstvo s melanholijom, ali i sa potcenjivačkim odnosom koji zrači nadmoćnim trijumfalizmom. Kao da se to što smo dosegli stadijum odraslih jedinki automatski može smatrati velikim uspehom.“ Poznati strip autor Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf, ovako započinje svoje Pismo sebi mlađem.
Društvo nas uči da smo u mlado doba simpatične lude zabavljene asortimanom igračaka. Međutim, koliko god vetropirasto, dete je i mudrac, pesnik, komedijant. Ponekad smo mi (odrasli) budalasti kad ne shvatamo da od njih možemo puno toga da naučimo, recimo par lekcija o nepretencioznisti, iskrenosti.
Ko se rodio taj će da umre
Ako bih mogao da komuniciram sa svojim mladim „ja“, verovatno da ne bih traćio vreme na ćaskanje i praznu priču, nego bih mu postavio neko teško pitanje, recimo – odnos njegovog (mog) mladog bića prema smrti. Ni manje ni više. Verujem da umiranje nije tek neprijatna tema, koja se u našoj, zapadnoj kulturi najradije zaobilazi, ili gura pod tepih zaborava – život i smrt su zapravo bitni delovi naše egzistencije, duboko povezani s našim bivstvom. Moj otac je često govorio da „ko se rodio taj će da umre“. Da, tako je jednostavno. Uostalom, glupo je traćiti vreme u bežanju od neminovnosti kosmosa čiji smo deo, i misliti da možemo da prevarimo sebe.
U nekim od svojih stripova, pokušao sam da komentarišem… smrt. Ali čak i ako stavimo po strani moj opus u stripu, oduvek sam osećao da živimo u senci te impresivne, gigantske sile, koja će zbrisati našu dragu svest u momentu koji sama odabere. Lično, mislim da ono što je traumatično jeste naš dolazak na svet (poslušajte samo taj plač koji navire odmah nakon rođenja!), ali je naš odlazak sa ovog sveta povezan sa dubljim uvidima u prirodu univerzuma koji nastanjujemo. Možda se pitate – zašto se pravim pametan, i kako bih mogao išta da znam o uvidima koje doživljava psiha umirućeg? Jedino objašnjenje koje bih mogao da ponudim jeste citat iz pesme Laurie Anderson – „cause I’m a cave man“. Mi, pećinski ljudi, ne razmišljamo samo mozgom, već i kostima, obrvama, malim prstom, i srednjim uhom.
Moje rođenje je tako bilo blisko doživljaju smrti
Ironijom sudbine, šta li je, moje rođenje je tako bilo blisko doživljaju smrti. Nikada nisam osećao neku ogorčenost zbog toga, to je jednostavno bila činjenica. Razlog je što je moj dolazak na svet bio povezan s teškim porođajem, tako da je moja mama doživela kliničku smrt odmah nakon što sam se rodio. Tvrdila je da je njen duh odlebdeo negde ispod plafona bolničke prostorije, odakle je mogla da posmatra doktore dok su pokušavali da ožive njeno telo. Za nju u tome nije bilo nečeg posebno potresnog – nakon nekog vremena, nešto u njoj je odlučilo da je vreme da se vrati u svoje telo. O tome mi je pričala tek kad sam bio u tinejdžerskom dobu. Međutim, pitao sam se da li je nešto u meni ipak bilo svesno toga što se dešavalo.
Još neobičniji uvid desio se pre nekoliko godina, dok su moji roditelji još bili živi, a ja sam im pričao o tome kako još uvek imam lepe uspomene na naše zajedničko putovanje na Jadransku obalu, i ostrvo Korčulu, kada mi je bilo pet godina. Sve je bilo obasjano svetlošću u mom sećanju; jasno se sećam uživanja na plaži i suncu. Njihova reakcija me je iznenadila – rekli su mi da je za njih to bila najgora noćna mora! Otkud to? Zato što sam u momentu kad je autobus došao do obale istrčao, i sa platforme skočio u duboko more! Svi u autobusu su vrištali užasnuti, a moj otac je u odelu skočio u more – do poslednjeg momenta nisu znali da li ću preživeti. Bio sam zaprepašćen! Moj mozak je očigledno izbrisao ovaj traumatični doživljaj iz sećanja. Kako sam uopšte u tom uzrastu došao na ideju da skočim u moguću smrt, teško je dokučiti.
Još jedan susret sa smrću desio se kada mi je bilo oko dvadeset godina, u vreme dok sam, kao i svi mladići u to vreme, služio vojni rok dug godinu i po u JNA. To je bilo neviđeno gubljenje vremena, između ostalog i zato što su mnoge vežbe bile kreirane po uzoru na „herojsku borbu iz Drugog svetskog rata“, što je bilo daleko od modernog ratovanja čak i tada, osamdesetih, a pored svega teško da smo mi, regruti, naučili bilo šta smisleno iz čitavog tog iskustva.
Usred ledenog decembra, krenuli smo na sedamdeset kilometara dug marš ka bosanskim planinama, a kad smo se tamo zatekli iskopali smo rupu duboku jedan metar i razastrli šator iznad, i to je bilo mesto gde smo provodili noć… Sećam se da sam se tokom dve noći tresao od hladnoće, sve do momenta kada bih doživeo najčudnije blaženstvo, nešto poput nirvane, kad više nisam osećao mraz… To blaženo stanje uvek su prekidali vojnici koji su dolazili da nas probude. Kada sam, mnogo godina kasnije, ispričao to prijatelju koji je medicinski tehničar, objasnio mi je da sam zapravo iskusio momente na pragu umiranja – u poslednjoj fazi smrzavanja organizam aktivira poslednje zalihe energije. Eto, tako su izgledali moji mladalački susreti sa smrću, i verujem da je moje nekadašnje „ja“ izvuklo neke lekcije iz svega toga…
tekst: Saša Rakezić
foto: privatna arhiva Gordana Basta
ilustracija: Aleksandar Zograf
