Nedavno nas je napustio Ranko Bugarski, lingvista, profesor i, kako je to napisao njegov prijatelj i izdavač Ivan Čolović, „jedan od najznačajnijih sledbenika prosvetiteljske tradicije u Srbiji i u našem regionu u celini”. Bugarski je bio jedan od naših međunarodno najcenjenijih lingvista, ali i intelektualac koji se nije libio da javno istupa protiv nacionalističke zloupotrebe jezika (kao i kulture, nauke, univerziteta i mnogo čega drugog). Ili, kako je to Marija Mandić napisala u tekstu povodom njegove smrti na portalu Peščanik: “Bugarski je u lingvističkom i društvenom angažmanu zastupao ravnopravna i principijelna demokratska rešenja spornih pitanja, koja bi uključila kako slobodu tako i negovanje jezičkog izraza. Zalagao se za kulturu dijaloga, za razliku od retorike vređanja i omalovažavanja neistomišljenika. Za konzervativne lingivste i lingvistkinje je rekao da nastoje sačuvati jezik, kulturu i tradiciju od promena, dok bi, kako je isticao, ‘produktivniji pristup bio da se čuva ono što je potrebno, ali da se jezik razvija i da se gleda u budućnost, jer tu ima više izgleda da se nešto uradi’. (…) Voleo je život i borio se da i njegov i život drugih bude dostojanstven. Za Ranka Bugarskog to je podrazumevalo neprestanu intelektualnu radoznalost, otvorenost i zauzimanje stava o važnim društvenim pitanjima, posebno o onima koja se tiču jezika. Ustrajavao je u odbijanju uverenja da nacija, ideologija ili neki drugi interes idu ispred logike, zdravog razuma, činjenica i naučnog poštenja.”
Imali smo čast da Ranko Bugarski napiše “Pismo meni mlađem” u 39. broju našeg magazina i sada vas podsećamo na njega.
Sa ovim pismom prilično kasnim, jer se tebi dvadesetogodišnjaku obraćam evo već četvorostruko stariji, ali nisam se ranije toga setio, pa kô velim daj da ti se ipak javim dok ne bude prekasno (a biće prekasno jednog dana, ako ne i ranije). Nisam još sasvim izlapeo, pa se i tebe sećam – ponekad, doduše, kao kroz maglu, ali ipak…
Hoću da te pohvalim za ponešto što bih na tvom mestu i ja uradio
Elem, zapravo hoću da te pohvalim za ponešto što bih na tvom mestu i ja uradio. Najpre, to je učešće na omladinskim radnim akcijama za obnovu i izgradnju ratom porušene zemlje, kako se to tada zvalo. Odazvao si se čak pet puta, gradeći prugu Šamac‒Sarajevo i Željezaru Zenica, auto-put Beograd‒Zagreb i šta ono još beše, trenutno mi izmiče ali nema veze, iako to nije bilo obavezno (osim za perspektivne partijske kadrove, u koje ti, izdanak takozvane buržujske reakcije, nisi ni slučajno spadao). I složićeš se, nisi pogrešio: nije bilo lako, radilo se udarnički, a u uslovima loše ishrane i smeštaja, ali nešto se opipljivo stvaralo s mnogo mladalačkog elana, negovao se zajednički duh, bilo je prilika i za druženje, zabavu i sport; bilo je to dragoceno životno iskustvo u godinama kada se mlade ličnosti, privremeno odvojene od roditeljskog doma, dodatno oblikuju. Pa valjda se sećaš kako si, na početku svog akcijaškog staža omanji cvikeraš kome je bolje pristajala šahovska tabla pod miškom nego kramp u rukama, za koju godinu izrastao u nešto malo ozbiljnije, fizički i duhovno! A i uopšte uzev, ovako provedeno vreme neuporedivo je sadržajnije i korisnije od današnje pomodne dangube uz kompjuterske igrice i društvene mreže, uz druženje mladih na daljinu SMS porukama umesto licem u lice. Što se pak tebe tiče, ovo iskustvo imalo je dodatnu vrednost kao svojevrsna zamena za služenje vojnog roka, kojeg si bio oslobođen zbog velike dioptrije.
Na vreme si razvio strast prema putovanju
Drugo, na vreme si razvio strast prema putovanju, koju ćeš negovati kroz ceo život. Koliko znam, na tebe je presudno uticao članak Borislava Mihajlovića Mihiza pod naslovom „Putovati!“, objavljen u NIN-u 1951. godine, čiju si jezgrovitu poruku uskoro počeo da slediš sa oduševljenjem, da bi već u narednoj deceniji proputovao pola Evrope, delimično vozom, ali najviše auto-stopom, u vreme kada su prilike za putovanje bile mnogo oskudnije nego kasnije. Tome je bitno doprinela tvoja aktivnost u organizacijama za međunarodnu saradnju studenata, koja je opet podrazumevala dobro poznavanje stranih jezika – u tvom slučaju najviše engleskog i nemačkog. U ponekom pogledu bio je to nastavak tvog akcijašenja u drugim okolnostima: nije u pitanju bilo samo učešće na raznim studentskim susretima, nego i neizvesnostima ispunjeno solo krstarenje po raznim zemljama, a bogami i naporan fizički rad u šumama po Nemačkoj, koji ti je omogućavao kraće boravke zarad učenja jezika.
Ta rano stečena otvorenost prema drugim zemljama i narodima, jezicima i kulturama učinila te je otpornim na pritiske provincijalne ksenofobije i nacionalizma pod maskom patriotizma, brige za očuvanje večito ugroženih tradicionalnih vrednosti i, iznad svega, nacionalnog dostojanstva i identiteta – kao da se ove vrednosti štite zatvaranjem prema svemu drugom i drukčijem! Posebno se insistira na identitetu, pa je ta reč, koja se u tvoje vreme retko upotrebljavala, danas nezaobilazna: posvuda se govori i piše o identitetu, poglavito nacionalnom i kulturnom, kao neupitnoj svetinji koja se mora braniti svim sredstvima, iako se najčešće ne kaže šta se upravo pod tim podrazumeva.
Iskustva i znanja sačuvala su te od jedne opake bolesti: mržnje
Evo samo jednog primera. S razbijanjem tvoje domovine Jugoslavije zvanično je ukinut srpskohrvatski jezik, u Srbiji se govori srpski i službeno piše ćirilicom, dok se latinica, koja preovlađuje u javnoj upotrebi, merama državne prinude nastoji iz nje proterati. To je zato što je ćirilica navodno bitan deo srpskog identiteta, dok je latinica u Srbiji maltene nekakvo strano telo u zdravom domaćem organizmu. Ovo ćeš teško razumeti ti koji si odrastao sa dva pisma svog jezika, ravnopravno zastupljena već na naspramnim stranicama tvoje Đačke knjižice za osnovnu školu u Kraljevini Jugoslaviji 1939. godine, kao nečim sasvim normalnim, i smatrajući to bogatstvom a ne prokletstvom, te najčešće i ne primećujući koje ti je od njih pred očima dok čitaš neku knjigu ili novine (kao što je „dvopismeno“ Liceulice). Ali danas, eto, važe druga pravila…
Neznanje je izvor podozrenja, straha i mržnje
Iznad svega, takva tvoja iskustva i stečena znanja sačuvala su te od jedne uistinu opake bolesti: mržnje. Ti, naravno, ne možeš ni da zamisliš šta se sve kasnije dešavalo u tvojoj prelepoj, bogatoj i u svetu cenjenoj domovini, koja je rasturena, usitnjena i uveliko opustošena uz oslonac na raspaljivanje i širenje mržnje prema drugim ljudima i narodima, navodno zarad odbrane sopstvenog grupnog identiteta – nacionalnog, kulturnog, jezičkog i kakvog hoćeš – od pogubnog uticaja i podlih namera onog Drugog. Budeš li poživeo bar približno koliko i ja, razumećeš da je upravo neznanje izvor podozrenja, straha i konačno mržnje; a ti si, zahvaljujući ovome što zabeležih, uspeo da se tome za vremena izmakneš. I sad ajd’ zdravo, ja ti želim svako dobro, a ti vidi šta ćeš dalje.
