Šta biste rekli mlađem sebi, kada biste mogli da se vratite kroz vreme? U svakom broju dajemo priliku poznatima da upute reči mudrosti sebi mlađem. U 57. broju donosimo tekst u kome se mlađem sebi obraća Petar Janjatović, rok kritičar i novinar.
Zdravo,
Ja sada imam 63, a ti 23 godine. Sve češće u ogledalu prepoznajem našeg oca, a sve manje tebe. Posedeo sam i oči su mi umorne. Čini mi se da su mi samo prsti na rukama i boja glasa ostali isti. Sada si u 1979. godini, i počinje ti još jedna godina na svetskoj književnosti. Povlašćen si da slušaš pametne ljude: Nikolu Miloševića, Zorana Gavrilovića, Stojana Petrovića, Acu Ilića. Na istim studijama je Milan Mladenović, onaj momak iz grupe Limunovo drvo koga si nedavno upoznao u „Božidarcu”. Obrati pažnju na njega. Ali i na Vladu Divljana iz Zvuka ulice, koga si prvi put sreo prošle zime na Gitarijadi u Zaječaru.
Kao pripadnik svake nove generacije misliš da možete da izmenite svet
TV Dnevnik i „Borbu” ne pratiš jer ti jezivo na živce idu nadobudni omladinski aparatčici, partijska trabunjanja i lažni ideali. Razočaraću te. Glupost je neuništiva. Nalaziš se na pragu lepe decenije koja će, nažalost, završiti ružno. Početkom tog zlog doba postaćeš otac Milice, i to će, bez obzira na sve što se okolo dešava, biti najlepši period tvog života.
Pokušaćeš da izbegneš odlazak u vojsku. Bezuspešno. Uludo ćeš izgubiti dvanaest meseci života. E da, fakultet nećeš završiti. Šareni putevi novinarstva zauvek će te odvojiti od predavanja. Što će razočarati našeg oca Duška. Ali kada ti izađe prvi tekst u „Politici“ (čini mi se o prvom koncertu Partibrejkersa u „Dadovu“), Duško će reći: „E, sad si za mene diplomirao“. Ipak su to novine s težinom. Što će se za koju godinu bolno promeniti, ali da ne mračim previše. Znam da sada nemaš samopouzdanja i da se vrlo stidljivo postavljaš u novinarskom svetu. Ali veruj mi, sa sigurnošću to mogu da kažem, uradićeš neke za domaći rok značajne knjige i pisati za strane medije. Zašto? Zato što imaš sreću da radiš nešto u čemu uživaš. I da još i živiš od toga. To se relativno retko ostvaruje.
foto: Sara Ristić
Sada si u godinama kada ti se gotovo sve prvi put dešava. Zavidim ti zbog onoga što te čeka: autostopiranje po Evropi, nudizam, zajapureni razgovori, letovanja na Naksosu, Mljetu, Hvaru, po Istri. Predstave u Ateljeu 212, filmovi „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „U raljama života“, novi talas, knjige „Čubura negde u Kaliforniji“, „Na cesti“, „Smrt u Veneciji“, „Autobiografija o drugima“, Bitef, Fest, Omladinski festival u Subotici, pisanje za „Džuboks“, „Rock“, „Start“, „Politikin zabavnik“, tu su i SKC, klub „Akademija“, „Manjež“, devojke u letnjim haljinama. Ići ćeš na putovanja o kojima sada možeš samo da sanjaš: Šri Lanka, Kuba, Tajland, Njujork… Sada sam u godinama kada mi se malo toga prvi put dešava. Ali ima mnogo toga što doživljavam iznova, a i dalje je gotovo isto lepo.
I da, da te upozorim pa, ako je uopšte moguće, da se pripremiš na ono što vreba iza ugla:
nacionalizam, nasilna mobilizacija, inflacija, nakazni višepartijski sistem, mržnja, lopovi, topovi, vize, bombardovanje, rijaliti programi, turbo folk, paradajz bez ukusa, liberalni kapitalizam, tehno, potrošačko društvo, silikoni, licemerje, oportunizam, japi rokenrol, tabloidi, bolidi… I da znaš, bićeš dezerter, izbeglica, domaći izdajnik, strani plaćenik, levičar.
Pripremi se i na rani gubitak dragih ljudi. To zauvek menja život. I politika će ti iz osnova promeniti život. Znam da mogu da verujem u tebe, ali da podvučem „ne veruj u idole“. Ne mešaj se s tom bagrom nikako. Pomaži bez kalkulacija. Raduj se uspesima tebi dragih ljudi. Pogledaj oko sebe, ima divne muzike i u drugim žanrovima, nemoj biti fah idiot. I ne pozajmljuj drugima novac. Tako se najlakše gube prijatelji. Nemoj bežati od problema, nikada se sami neće rešiti. Zadrži osobinu koju sada imaš da zapitkuješ i slušaš šta ti odgovaraju. A instinkt za ljude te ne vara, oni koji ti sada deluju kao gnjide, potvrdiće tvoje sumnje. Mada će i neki koje sad ceniš da ugnjile s vremenom. Ako ništa drugo, ja sam za sve ove godine naučio da ne verujem onima koji mi govore sve tako nešto što želim da čujem.
I nešto baš važno. Ti si sada neprekidno na biciklu, ne pušiš i samo povremeno popiješ čašu vina ili pivo na koncertu. Droge se plašiš. Molim te, potrudi se da tako ostane. I onda ćeš sa lakoćom voziti bicikl i kad zađeš u moje godine.
Pismo meni mlađem Petra Janjatovića izašlo je u 57. broju magazina Liceulice.
