Novinar Ljubomir Živkov napisao je Pismo meni mlađem za 25. broj našeg magazina.
Da, zašto ne bih se crno na belo obratio iščezlom sebi, ionako skoro nikome ne pišem, a čovečanstvo meni piše još ređe i još suvoparnije. Da razmotrim, u prisustvu publike, šta bih od svog negdašnjeg povedenia danas odobrio, a koji se svojih ondašnjih sudova i postupaka stidim i čemu se čudom čudim.
Nije li bilo bolje da govorim najpre o onome što ne pozdravljam, pa ako ponestane prostora, neka bar taj deo ostane sve dok ova hartija ne bude poslata na blagoslovenu reciklažu.
Kajem se i čudim koliko sam bio lakoveran i koliko sam precenjivao ondašnje odrasle ljude i njihove mudrolije
S druge strane, možeš li sa petnaest godina prepoznati opšte mesto kao što možeš danas? Sada kad slušam anegdotu iz nečijeg bračnog života (kako su se supružnici upoznali i sl.) mogu da odredim koliko je puta priča predočena cenj. publici, koliko je rađeno na njezinoj dopadljivosti, na prikrivanju poente kako bi potonja bila što skuplje prodata, koliko su junaci te dosadne i unapred promašene storije zajednički radili na njenoj radnji, zapletu i stilu. Kad si dete, nemaš ovu mizantropsku žicu, nego držiš da odrastao čovek, školovan i u odelu kakvo slabo ko u celom Farkaždinu ima, može da ti pomogne u tvojoj do tada najvećoj nedoumici.
Došao bio direktor muzičke škole iz Zrenjanina u našu školu kao inspektor, ja odsvirao na harmonici i otpevao nekoliko svojih udarnih pesama, čovek predložio da me nakon ubrzanog kursa ubaci u srednju muzičku školu (ionako mi je predstojao odlazak u zrenjaninsku gimnaziju); bejah polaskan, a još više poplašen. Ko zna koliko je gimnazija teška, hoću li uopšte sa uspehom pratiti to gradivo, tamo će doći odlikaši iz celog sreza, hoću li moći da idem i u muzičku školu, a da ne ponavljam na oba mesta i da se ne vratim u Farkaždin dvostruko i teško poražen. Pošto me je muzika privlačila više nego nauka i više nego vera, pomišljao sam da pođem i samo u muzičku školu, razgovarao sam, ispred Čedine bude (tako se zvao kiosk u kojem je leti prodavan sladoled, a zimi karamele, zimski sladoled, kretoš i sl.) sa zovimo ga autoritetom od četrdeset godina. Njegove reči „od muzike se ne živi“ meni su zazvučale kao Pitagorina teorema, nisam stigao ni do dolje na sredokraći do moje kuće, a već sam muzičkoj naobrazbi kazao zbogom.
Nema ni sada naučnih dokaza da bih kao školovani muzičar nešto postigao, ali ne znam zašto nisam savetodavcu kazao: „Kako to misliš, od muzike se ne živi. Zar nije očito da neko živi, a neko ne živi?!“
Takođe sam, već kao student, od nekoga čuo mudroliju: „Za ženom i autobusom nemoj nikad da trčiš, ako ti ode, dolazi naredni…“ Jednom ili dvaput sam sam i sam to izgovorio, tu su mi baštinjenu i rabljenu banalnost tadašnji slušaoci verujem davno halalili, ili su je posve zaboravili, ali ja nisam: kako sam mogao da tuđu, jeftinu dosetku uopšte intepretiram, ako je i nisam pokušao plasirati kao produkt mog vlast. uma!
Bilo je i opštih mesta koja su mi služila kao alibi, ta su najgora. Nisam dovoljno pomagao roditeljima koji su do starosti obrađivali zemlju i imali dosta marve, tvoji još rade, pitao bi me neko, a ja bih kao robot izgovorio: „Rade, taj rad ih i održava…“ Zemljo, otvori se! Umesto da mene malo održava fizički rad, umesto ja da trčim tamo kad god mogu i da orem, čistim štalu, ja ih puštam da se za svoje dobro iscrpljuju, a od nekog pametnjakovića sam čuo i prigrlio tu i moralno i logički problematičnu sklepotinu.
Kao pedesetogodišnjak sretnem jednog od svojih poslodavaca pred gimnazijom na Cv. trgu, pitam ga zna li on uopšte kolika mi je plata i kad misli da je dovede u sklad sa vasionom i sa potrošačkom korpom, a on će: „Daj, nemoj mi reći da od toga živiš!“. Rekao sam mu: „Znaš šta, ja živim od svega“, a kako to da sam ispao toliko baš otresit, pa tako što sam prepoznao varijaciju na opšte mesto ispred Čedine bude: „Od muzike se ne živi.“ Employer mi je kazao: „Od novinarstva se ne živi!“, možda je hteo reći „barem ne od novina gde sam ja glavni“, ali ja sam sad uveliko znao da to nije apodiktički sud: neko živi, neko ne živi.
Uh, da čujemo i nešto što bi sadašnji, da ne kažem stari Ljubomir uputio ranome sebi, a što ne bi bila postiđenost ili iščuđavanje.
Ranom sebi odajem priznanje za iskonsku (urođenu, apriornu?) privrženost slobodi i onome što danas i staro i mlado naziva ljudskim pravima
Kao učenik drugog, a možda čak i prvog razreda osmoljetke otišao sam sa dedom na doček Nove godine u kafanu, iako je učiteljica zabranila da idemo na tu svetkovinu koja će trajati do jutra, i gde će lovci popiti dosta piva i pričati koještarije. Doček me je koštao ukora razr. starešine, ali sam smatrao da izvan rasporeda časova i izvan školske zgrade i dvorišta prestaje jurisdikcija škole. Oko ponoći mi je deda rekao da pevam, zato me je zapravo i poveo, ali sam ja rekao da mi se ne peva, zbog čega sam od njega na povratku kući dobio ne znam koliko po turu, što bi doktora Milivojevića oduševilo, a što ja pamtim i dan-danas, iako je to jedini slučaj kućnog tj. uličnog nasilja nada mnom. Ali sam držao nije u pravu ni učiteljica koja mi ne da da čekam novu godinu, a nije u pravu ni deda – zašto me primorava da pevam, i zašto mi tako otpočinje prvo jutra leta Gospodnjeg.
Imao sam možda dvanaest ili trinaest godina kad je u Farkaždin došao dotad najveći i najozbiljniji cirkus, sa dresiranim predatorima iz Azije i Afrike, danima smo odlazili u centar i gledali artiste, rekvizitu i zveri, da bi nam učitelji zabranili odlazak na predstavu: opšti uspeh u školi je nezadovoljavajuć i đaci moraju udvostručenim, čak i noćnim učenjem da poprave ono što su u prethodnom tromesečju zabrljali. Naravno da sam otišao u cirkus, nisam bio rđav đak, ali čak i da nisam, znao sam da imam ljudsko pravo i na loše ocene, i na popravni ispit, mogu i da ponavljam ako mi se ponavlja!
Pohvaljujem ranog sebe zbog iskrenosti ispoljene u prvom dodiru sa epskom poezijom i sa njezinim bolesnim preterancijama. Ja koji ću kao tinejdžer progutati maksimu „od muzike se ne živi“ sam sa možda osam ili devet godina za sebe formulisao ljudsko pravo da ne budem hrabar, jer su škola i država naturale sliku i uzor natčoveka kome Turci čupaju nokte, drugi ga nabijaju na kolac, treći mu merkaju očne jabučice, a on ne samo što ne odaje jatake i ustanike kakav je i sam, nego još kliče nešto o krstu časnom i šta ti ja znam.
Nauka još nije bila otkrila ni stvorila prigovor savesti, a ja sam na utrinama, gde je bilo učenika i starijih razreda, tvrdio da čovek ne mora da ide u vojsku – zašto bi morao?! – „Mora. To je čovekov dug otadžbini… „Pa kako se zadužio?!“, nisam se dao, “čim se rodiš, već si dužan, je li to na svom mestu?“
Zahvalan sam bivšem i nestalom sebi što sam onoliko vremena provodio napolju
Zahvalan sam bivšem i nestalom sebi što sam onoliko vremena provodio napolju, kao i sva druga deca u Farkaždinu, ni sneg ni mraz nisu bili razlog da se bude u kući: dođeš u toplo tek kad ti ruke ozebu toliko da jedva nosiš kući sličuge (mi smo ih, kao da smo vojnici iz „Seoba“ zvali „šlicuge), fudbal je igran i po snegu, i praznicima, tu smo preteče Premijer lige gde neki klubovi ima da igraju i 1. januara; drago mi je što sam onoliko uživao na Tamišu, i u paprati, i u hladu pod topolama, i u samoj vodi koja je još slatka.
Ispostavlja se da smo bili prethodnica današnjih zelenih: na celoj obali Tamiša nije bilo nijedne bačene flaše, nijedne kese… Boca je svaka bila dragocenost, ako nije kaucirana i vraćena dućandžiji služila je za rakiju, sirće, kuvani paradajz. Kesa zvana štanicla korišćena je do krajnjih njenih granica, najpre je donesen u njoj pirinač, pa je u nju pakovana slanina koja je nošena na njivu, na štanicli je, u pomanjkanju hartije za pisanje, obavljeno bog zna koliko računskih operacija, šta je u Zrenjaninu sve kupljeno, koliko je šta koštalo, i koliki ja završni udarac familija tamo pretrpela. Ili koliko je mleka predato zemprozu, koliko repe, koliko žita, koliko košta seme, veštačko đubre i vakcina za živinu… Na plažu niko nije nosio užinu, osim možda poneke kajsije ili jabuke, koštica i ogrizak iščezli bi u mešavini paprati i majčine dušice nad kojoj su zujale pčele i zolje, ako bi vetar iz nečijeg dvorišta s brega i doneo parče neke štanicle, ona je napola već bila pretvorena u ništa, falilo joj je samo još malo kiše pa da se samoraščešlja i samorastoči u svrhu spajanja sa materom zemljom, da, u poslednjem pasusu nema nikakove moje zasluge, ali to je razdoblje u kojem sam rani ja imao sreće.
