O dva svoja grada – Sarajevu i Beogradu, odrastanju u zemlji bez osnovne demokratije, ali s bazičnom ljudskošću, društvenim porazima i pojedinačnim pobedama, stidu kao osnovi ljudskosti i trpnji kao njenoj suprotnosti, u Pismu mlađem sebi piše pozorišni reditelj i kolumnista Gorčin Stojanović.
Pa, batice, šta da ti kažem: štošta te čeka u životu. Nalik azijskoj hrani – kiselo, slatko, ljuto, gorko, opojno, tako će ti nekako biti. Sad, kad još i ne slutiš čime ćeš se sve baviti, šta ćeš raditi, šta će te zanimati, gde ćeš bivati – a najpre: s kim ćeš sve to činiti, mogu samo da te obavestim da neće biti lako. Ali će biti uzbudljivo.
Najpre, nećeš živeti u rodnom gradu, nego u gradu koji si uvek smatrao jednako svojim, i dolazio u njega otkad znaš za sebe – a i pre toga: kao bebu su te nosali po avionima, prvo to beše „karavela“, a posle „DC 9“, kojim si sâm leteo, držeći za ruku lepe tete stjuardese, kao „nepraćeno dete“ kojem daju bombona koliko bi htelo.
Bilo je onako kako se živi u zemlji bez osnovne demokratije, ali s bazičnom ljudskošću
Posle si išao u Beograd, i dalje sâm, kod tetke, kod bake i dede, na koncerte u SKC-u, na izložbe u Muzeju savremene umetnosti i u Galeriji SANU, na Fest, u najbolju knjižaru tvog života, onu u Cetinjskoj 6, kod Ace i Ive (a da je život jedan ciklus i jedan cirkus, potvrđuje činjenica da ćeš sa Acom, Aleksandrom Kothajem, Dedom, četrdesetak godina kasnije deliti roditeljsko-prijateljske nedoumice, kao i rođendanske svetkovine naših dečaka, i da ćeš govoriti trenutak pre nego što njegov kovčeg potone u purgatorijski mehanizam kapele za kremaciju na Novom groblju).
Taj život beše, u osnovi, lep. Jeste, bilo je u njemu i bolesti, i preranih smrti, gubitaka i poraza, više sportskih, ređe ljudskih, bilo je raznih opačina, nepodopština, izdaja. Bilo je onako kako se živi u zemlji bez osnovne demokratije, ali s bazičnom ljudskošću. Bilo je – i, evo, prešao si u pripovedački perfekat, a on priziva nešto zauvek prošlo. Nemamo mi, u našem jeziku – kako god ga zvao, a ti ga zoveš onako kako si ga zvao oduvek, srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, jer to je taj tvoj jezik, u njemu si, u njemu misliš, pišeš i govoriš, na tom jeziku iskazuješ osećanja, onda kad se na to odvažiš – nemamo, rekoh li, prezent-perfekat na onaj anglosaksonski način, da odmah bude gramatički jasno kako se radnja započeta u prošlost još nije okončala, kako još traje; iako: to gde živiš, to uistinu jeste trajni provizorij, stalna nestalnost, večita mogućnost da se sve okrene tumbe i naglavce.
Onda si, negde oko dvadesete, pročitao tu Valerijevu rečenicu – suština istorije je u njenoj neponovljivosti, pa još i onu Konstantinovićevu da je istorija traženje kraja istorije, a Prust ti je pojasnio stanje stvari: prolaženje pored života, to je taj život. I tako ti, bato moj, prolaziš pored tog svog života, kao što se prolazi pored – da, očekuješ da kažem „groblja“, poput onog kadra iz „Doli Bel“, ono kad Štimac Aliji nosi provijant, a to je kadar tvog života, ti si tako, na putu za Koševo, ka bolnici u kojoj će tvoj otac provesti (gle! evo i pripovedačkog futura, tako bosanskog i tako osvedočeno bezvremenog!) po jedan mesec svake godine tvog svesnog postojanja, i gde će, u onu vlažnu novembarsku noć, tebi na rukama izdahnuti u sanitetskim kolima koji baš tim usponom pored groblja hrle ka nedokučivoj mogućnosti produžetka jednog bogatog, ali složenog života.
U pustolini velikog aerodroma u srcu države, na betonom optočenoj visoravni ispod izbušene planine u čijoj se utrobi, kao Jona, skriva jedna avionska eskadrila, odeven u grubo sukno vojničke uniforme, ni godinu od one koševske vožnje u kolima hitne pomoći, od one novembarske smrti u godini sarajevskoj i olimpijskoj, naslutio si kako će se sve to jednom raspasti. Tom je saznanju pomoglo i to što te tvoji roditelji nisu lagali: nisu mislili da je posredi najbolji od svih svetova. Niti pak najgori. Kleovu rečenicu iz Dnevnika – ovaj sam rat dugo nosio u sebi, zato me se on intimno ne tiče – pročitao si usred tog (ne)doslućenog rata u kojem ti nisi učestvovao, osim onoliko koliko su svi oko tebe učestvovali, ali jesu u njemu i pod njim bili tvoji bližnji.
I evo te sad, tu si gde si. Još jedan opšti poraz, još jedna pojedinačna pobeda
Posle ćeš studirati svoje režije, a pre toga pisati: o rokenrolu kao gimnazijalac, o filmovima kao student, potom o teatru, kulturi, društvu, kafanama, politici i fudbalu – dakle: o sebi, uvek o sebi – pa ćeš režirati te svoje Hamlete, Don Žuane, Ministarke i Rodoljupce, Laže i paralaže, Mizantrope i Sirane, te svoje Ivane, Biljane, Jelene, Seleniće, Stršljene, Lisice i Evrovizije.
I evo te sad, tu si gde si. Još jedan opšti poraz, još jedna pojedinačna pobeda. Završio si predstavu do koje ti je bio životno stalo – a do koje nije? – izgubio si još jedne izbore na kojima si birao manje od dva zla – a kad to nisi? – izbore na kojima si po ko zna koji put učestvovao kao građanin u zemlji koja se užasava svake građanštine, ako ona znači poredak, smisao, razlog, razum.
Imaš za čim žaliti, svakodnevno. Imaš se stideti sebe i svih oko tebe, tako ćeš jedino znati da postojiš: insan se po stidu poznaje, lepo je govorila tvoja baka, Hatidža-hanuma. Nije insanski ne stideti se. Kao što nije ljudski trpeti. Trpeljivost, to nije trpnja, to je ono što se zove tolerancija, snošljivost. To je nešto drugo. Trpenje pak, ili, kako kažeš: trpnja, to je onaj oblik ljudske slabosti koji ga čini najmanje čovekom. Tko smo lepi, lepi in prazni, pevaše onomad tvoj omiljeni bend.
Ono što si bio nisi više, već svakim novim trenom, kako si sam ustanovio. Menjaš se, stalno. Pa ipak, stoji, tamo negde po kutovima svesti, ako se to tako zove, tamo negde u umnom oku, kako veli danski kraljević, stoji, dakle – ili tačnije: čuči onaj dečak zagledan u mrava koji ne haje za njegov kliker u ruci i onaj kog dečak ima pogoditi, nego ide svojim putem, ka svojoj svrsi radnog bića, nameran da mrvu veću od njega samog prenese tamo gde je nužna.
Gleda taj dečak tog mravka bez slutnje i bez primisli, ali sa osećanjem: biti malen ne znači biti neznatan.
Živ bio, batice.
tekst: Gorčin Stojanović
foto: Nebojša Babić
