O iluzijama iz mladosti, vremenu koga nikad nema dovoljno, i uverenju da uprkos tome možemo ostvariti skoro sve što snažno želimo, ljudima koji nedostaju, beleženju, pamćenju i naravno – čitanju, u 101. broju magazina Liceulice je sebi mlađem pisao pesnik, književni kritičar i urednik izdavačke kuće Arhipelag, Gojko Božović.
Dragi moj Božoviću,
Naknadna pamet nije korisna onima koji će naknadno biti pametni. A pošto smo to svi, neko uvek, neko barem ponekad, onda naknadna pamet nije ni uteha, ni saznanje. Ona je samo svest da je neko vreme prošlo i da je prolazeći odnelo neke iluzije, a donelo iskustvo varljivosti i nestalnosti.
To ćeš već videti. Kao što ćeš videti sve što treba, sve koliko je dovoljno da razumeš okolnosti svoga života. Ako budeš pažljivo gledao, ako ne budeš skretao pogled, ako budeš želeo da razumeš.
Sve će proći, svaka naknadna pamet postaće davno prošlo vreme. Treba to na vreme shvatiti.
Neke greške se lako mogu ispraviti. Neke greške ćeš znati samo ti. Neke greške su nepopravljive. Zato uvek treba misliti na dan posle, kada će se sabirati i oduzimati greške, i kada će svako ostati sam sa sobom.
Treba čuti sve, ali treba slušati unutrašnji glas. Ne treba biti tvrdoglav, treba biti istrajan.
Čovek nekada nema dobra saznanja, nekada nema dobre informacije. Trebalo bi da uvek ima dobre namere.
Čovek pre ili posle obično ostvari sve što snažno želi. Skoro sve.
Beleži i pamti.
Ne budi zlopamtilo. Uvek ima šta dobro da se pamti.
Ne budi zaboravan. Ima ko će već da zaboravlja.
Ne trudi se da zaboravljaš. Trudi se da pamtiš. Zaborav je prirodan, pamćenje je tvoj izbor.
Ne odriči se ni prijatelja ni neprijatelja.
Ne budi nikome neprijatelj. Može se biti neistomišljenik, čak i protivnik, a ne biti neprijatelj.
Ali ako te neko izabere za neprijatelja, prihvati to kao gotovu stvar.
Uči. Imaš šta.
Uči. Imaš od koga.
Uči. Imaš ponešto i od sebe da naučiš.
Ne brini da ćeš pročitati sve knjige.
Ne brini što nećeš pročitati sve knjige koje su ti potrebne.
Skoro svakog trenutka negde se događa nešto što zauvek propuštaš, ali neka ono što radiš u nekom od tih trenutaka bude ono što bi spokojno radio opet.
Možda ćeš nedostajati onima koji te vole.
Možda će ti nedostajati oni koje voliš. O, kada bi samo to, samo to mogao da znaš na vreme.
Razmišljaj danas o onome o čemu ćeš misliti sutra. Ono vreme promiče: ono što je danas važno sutra može biti bledo; ono što je danas u prikrajku sutra može biti ceo tvoj život.
U svakom sutrašnjem danu možda ćeš misliti o onome što si radio ili govorio danas. Možda i nećeš o tome misliti, ali se ponašaj kao da hoćeš.
Reči uvek imaju značenje. I kada toga nisi svestan, i kada to zaboraviš, i kada govoriš bez dublje namere.
Možda će ti nekada biti teško, ali ti neće biti nemoguće ako budeš u miru sa sobom.
Ništa ne odlaži. Ko zna za šta sve neće biti vremena. Vremena nikada nema dovoljno.
Drugi imaju svoje razloge. Imaj ih i ti.
Kada svi rade jedno te isto, dva puta se zapitaj da li i ti treba da radiš to isto.
Knjige koje ne pročitaš na vreme možda će ostati nepročitane.
Ako ponovo budeš čitao knjige koje su ti se nekada dopale, to više nećeš biti ti koji si ih čitao prvi put.
Ne sakrivaj oduševljenje kada imaš razloga. Ni nezadovoljstvo kada imaš razloga.
Neka ti ne budu skupe reči za one koji ih zaslužuju, ali ni jeftine tako da ne znače ništa ni tebi ni drugima.
Slušaj druge dok govore. Govori tako da te drugi slušaju.
Ne ostavljaj ljude same da ne bi i ti, jednom, ostao sam.
Ne zahtevaj od drugih ono što ne zahtevaš od sebe.
Ne opterećuj druge.
Uvek ima više saveta nego razloga da ih prihvatiš.
Više očiju više vidi, ali neka među tim očima budu i tvoje.
Pročitaj ovo pismo, a onda napiši svoje i pošalji ga nekome. Sebi mlađem ili sebi budućem. Ili nekome ko pismo čeka da bi i sam poslao poruku u boci.
foto: Vesna Lalić, nova.rs
