Budući da se „ceo život trudio da ljude razume, a ne da im govori šta da rade“ u pismu sebi mlađem o tome zašto nikada ne bi imao potrebu da se mlađem sebi obraća piše Dragan Ilić, novinar, psiholog i TV manijak.
Koliko samo zamki i zabluda te vreba kada adresiraš pismo na mlađeg sebe.
Počnimo od prve pretpostavke, da danas, kao stariji i iskusniji, pomisliš za sebe da si pametniji, pa ćeš sebi neiskusnijem i možda glupljem dati nekakve savete kako treba živeti. Celog života sam pokušavao da ljude razumem, a ne da im govorim šta da rade. Dakle, ovim pismom bih direktno prekršio jedno od svojih životnih načela. Ispao bih licemeran zato što ni fizički, ni intelektualno, ni emocionalno danas nemam pravo da samom sebi solim pamet.
Mislim da nikada nisam izgubio veru u ljude
Iako me životno iskustvo više od pet decenija često dovodilo u iskušenje, mislim da nikada nisam izgubio veru u ljude. Pošto sam kao mlad imao sreću da budem okružen ljubavlju u porodici, nikada nisam u sebi osetio onu najmračniju, najdublju mržnju prema nekom. Gnušao sam se postupaka, gluposti, grubosti, sile, video sam da se čovek može veoma poniziti i pretvoriti u zver, ali čak i u najmračnijim momentima je bar na trenutak mogla da se vidi ta iskra, ta nada, koja mi je održavala veru u ljude. Ne znam da li bi onda imalo smisla nekom mladom čoveku kolebati tu veru, onda dok se ona još gradi i učvršćuje kroz odrastanje. To bi bilo surovo na isti način na koji ponekad deci otimamo svetost detinjstva gurajući ih da što pre odrastu. Ako je život igra, koju otkrivamo, čemu onda preskakanje nivoa, jer draž igre jeste to neprekidno otkrivanje tokom našeg životnog puta.
Druga moguća zamka vreba u izboru vremena ili uzrasta kojem se obraćam. Ako bih pisao baš mladom sebi, to ne bi bilo pošteno jer bih nekom detetu govorio o stvarima koje nije u stanju da razume, jer nema potrebe da ih razume. Ako bih sačekao da sazrim, pa se obraćam nekom tinejdžeru, rizikovao bih da me uopšte ne sluša, jer u tim godinama i ne možeš potpuno da slušaš druge, pošto si tada svemoćan. Ako bih sačekao dvadesete, ruku na srce, tada i ne bih imao ništa novo ni pametno da kažem samom sebi, jer sam tada već bio doživeo veliku ljubav, jedan raspad zemlje, par ratova, sviranje u bendu, studiranje i posao na Radiju B92. Koji će mi tada mudrosti bilo kog tipa, i upozorenja koje ništa ne znače dok ih ne doživiš.
Treća, metafizička zamka je možda najpodmuklija. Nema čoveka kojem nije kroz glavu proletela misao o naknadnoj pameti, o povratku u prošlost da bi promenio neke životne odluke i skrenuo sudbinu u nekom drugom pravcu. Ova misao je mefistofelovski primamljiva, čak i kada pomislite da biste možda promenili sudbinu i vama dragih ljudi. Možda bih sinu rekao da ne ide biciklom, onda kada mu je na prelazu auto polomio nogu, ili Goricu ranije naterao da proveri šećer, možda bih taštu ili majku smarao da odu na skener deset godina ranije, ili poslao anonimnu dojavu da se sprema atentat na Đinđića. Sigurno bih se još duže grlio s bratom kada je tokom rata odlazio u Španiju, pa se nismo videli gotovo pet godina. Mnogo je filmova i knjiga napisano o tom putovanju kroz vreme, možda sa željom da se popravi neka greška u prošlosti. Zamka je u tome što sebi dajete božanske atribute, sposobnost da objektivno i bezgrešno procenjujete tok stvari, ljudske sudbine, ne pomislivši da ćete možda, ne božanski već sujetno ljudski, napraviti još veći haos u svom ali i tuđem životu.
Sve lepe stvari koje sam doživeo nisam mogao da predvidim
Sve lepe stvari koje sam doživeo, one zaista lepe i važne, nisam mogao da predvidim, a prepoznao sam ih istog momenta, ne samo razumom već srcem, stomakom, celim bićem. Tu vrstu spoznaje ne bih ni pokušavao da opisujem nekom, pa makar to bio i ja od pre više decenija.
Tu dolazimo i do pitanja grešaka, odnosno neuspelih pokušaja. Ukoliko bih samom sebi olakšao put, otklanjajući neuspehe, to onda ne bi bio isti put. On bi samo vodio sličnim geografskim koordinatama, možda i sa sličnim saputnicima, ali ja bih bio lišen onog iskustva koje neuspeh donosi. Mislim da sam prilično mlad prihvatio svoje neuspehe, pa bi ovo naknadno popovanje bilo suvišno i glupo. Osećao bih se kao da sâm sebe nutkam samo slatkišima, štiteći se od neprijatnih iskustava, koje nam bruse čula, emocije i misao.
Na kraju, zamka ovog pisma je upravo u onome kome pišemo. Mnogi ljudi u pismu sebi u mladosti zapravo priznaju da nisu uspeli da sa drugima podele svoje nade, trenutke sreće i tuge, strahove, ljubavi, misli, ukratko ostali su nedorečeni. Ovo je potpuno opravdan strah, jer smo kao ljudi osuđeni jedni na druge, bilo da smo sami, ili okruženi ljudima. Pitao sam se mnogo puta u životu da li sam nekome ostao dužan taj razgovor, da li bih voleo da se vratim u prošlost i tom nekom kažem nešto što sam silno želeo a nisam mogao ili nisam imao priliku. Na sreću, zbog otvorenosti, ili brbljivosti, nazovite to kako god želite, nemam te spremne monologe, što me čini neverovatno spokojnim, jer niko od nas ne zna koliko vremena još ima pred sobom. Zato mi se tek čini besmislenim to pismo upućeno u prošlost, jer svakoga dana imamo priliku da ljudima oko sebe kažemo koliko ih volimo, ili da im budemo od neke koristi i pomoći. To mi se čini mnogo važnijim od pustog prebiranja po propuštenim prilikama u sopstvenoj prošlosti, dok naše vreme teče tu, sada, ovde oko nas.
Zato sam potpuno siguran da nikada ne bih imao potrebu da ni metafizički pišem mladom sebi, jer bih tako samog sebe delio na „onog nekad“ i „ovog sad“, pa se ta dva stranca dopisuju. Takođe sam siguran da su deo mene, kroz iskustvo, emocije, sećanja i znanja, svi oni dragi ljudi koje sam sreo i koji su me učinili onakvim kakav sam danas. Ovo nikako ne znači da čovek ne treba da se preispituje, pa pokuša sebe bolje da razume i prihvati, baš naprotiv, čovek samo sebe i može da menja, ali se to dešava ovde i sada, kada se obraćate sebi u susretu sa samim sobom, jer prošlost ne možemo promeniti. Budućnost možemo.
tekst: Dragan Ilić
fotografije: Anja Mihić
