Da budem fer, zvuči bolje nego što jeste

Pismo dvadesetogodišnjem sebi u 93. broju magazina adresirao je i u 1987. godinu poslao istoričar i teoretičar umetnosti, profesor i aktivista Branislav Dimitrijević.

Dragi Branislave,

Ako ovo pismo stigne do tebe, pretpostavljam da ćeš biti poprilično iznenađen i da ćeš posumnjati u njegovu verodostojnost. I ja bih na tvom mestu, jer ionako smo ti i ja navodno ista osoba. Ukoliko sve prođe po planu, ovo pismo će ti stići negde tokom maja 1987, i ti si upravo napunio dvadeset godina. Po propozicijama za pisanje ovog pisma, a dobio sam ih od urednika magazina Liceulice, od mene se očekuje da pišem pismo sebi u uzrastu između šesnaest i dvadeset godina. Prvo sam mislio da ti pišem najmlađem, onom sa šesnaest, ali pravo da ti kažem, odabrao sam te nešto starijeg da te ne bih premladog stresirao. Sa dvadeset si već spreman za ono što kreće u septembru (šifra je „8“), i o čemu si već nešto načuo od starijih i iskusnijih, što si sada i sam. (Ha-ha. Meni smešno, tebi nije.)

Međutim, sasvim je moguće da ti i ja zapravo i nismo ista osoba. Kako mi je Goran Đorđević pre neki dan pokušao da objasni, proteini u mom telu nisu isti kao tvoji i ovo što danas čini molekule proteina u mom telu biće samo kopije kopija proteina od kojih si ti trenutno sačinjen. Znam da ne razumeš, ne razumem baš ni ja (na to ću se vratiti), ali poenta je u tome da je naše telo, kao i univerzum sâm, u stalnom menjanju. U stvari, to više nije ni „univerzum“, već su to „multiverzumi“, ali da sad ne komplikujem. Dotičnog Đorđevića još nisi upoznao, ali si prošle jeseni bio na jednoj izložbi koja te je zbunila. Izložba se gromoglasno zvala „Internacionalna izložba moderne umetnosti – Armory Show“ i na nju si otišao da bi video najavljene radove Pikasa, Dišana, Brankušija i Maljeviča. I onda si se tu uverio da oni, iako izgledaju nalik njihovim radovima, nisu njihovi radovi već dosta nevešte kopije tih radova, zdudane zbrda-zdola, čudno datirane i poređane u nizove koji nimalo ne odgovaraju onome što ti misliš da znaš o modernoj umetnosti. I dan-danas, mnoge stvari tu ni tebi ni meni nisu jasne, možda zato što doznajemo da stvari ne moraju da budu onakve kakve naizgled jesu, ali i da to kakve one zapravo jesu i nije ono što bi mogle da budu.

Kako god, ali ja ipak moram da izrazim sumnju da će ovo pismo zaista stići do tebe. Mislim da je ideja da ti pišem pismo sumanuta, pa se postavlja pitanje zašto to uopšte radim. Razlog sam već pomenuo, pitali me iz časopisa Liceulice, a poziv da se piše za Liceulice se ne odbija. Već si počeo da se mučiš da pišeš za novine i časopise, tako da ti pretpostavljam neće biti čudno da se i dan-danas mučiš. Ali Liceulice ti dakako nije poznato. A dobro se zove? Nije to magazin o underground kulturi, kako si pretpostavljam pomislio (vuče pomalo na to), već je to magazin koji se bavi borbom protiv društvene nepravde i pritom omogućava da ljudi koji ga prodaju na ulici nešto zarade. Odnosno, Liceulice pomaže beskućnike, ljude koji nemaju ni krov nad glavom a kamoli primanja, dakle one koji su zaista underground – ljude kakvi postoje i tu oko tebe, ali ti to još nisi potpuno osvestio. Srećeš ih tu i tamo, ali malo ko govori o tome. Misliš valjda da su to neki nesrećnici koji su verovatno sami odgovorni za stanje u kom se nalaze. I ne znaš koliko će takve teze da je svako sam odgovoran za sebe proizvesti posledica, jer da ti odmah otvorim karte – politički sistem ti se promenio.

Sada to više nije „socijalizam“, nego ti je to kapitalizam – a ni država ti tako više nije „socijalistička“ nego je „kapitalistička“. Dobro, ne zove se baš Kapitalistička Republika Srbija (KRS), već samo Republika Srbija. Da te ovde poučim: za razliku od socijalizma, koji se ponosio svojim imenom, kapitalizam krije od nas šta zapravo jeste, a on je eksploatacija čoveka po čoveku, alijenacija i reifikacija, bestijalna trka za profitom i realna supsumpcija, dakle sve ono što si već učio na časovima marksizma u školi, ali si mislio da je to nekakvo praznoslovlje. Ali, da se ne lažemo, i u tom socijalizmu, u kom uživaj kol’ko ti još daju, bilo je beskućnika, i to se krilo, pa to dodatno komplikuje stvari.

Kako možeš da vidiš i na poštanskoj marki, iako živiš u istom gradu država ti se više ne zove kako se zvala u tvoje vreme. Da sam ti ovo pismo poslao elektronskom poštom, ne bi ni znao odakle ti ga šaljem, ali elektronsko pismo ne bi ni primio, tako da je ta ideja otpala. Nego, ne bih dalje mračio oko toga kako je sistem propao i Jugoslavije više nema – nemam mnogo šta unapred da ti poručim, a ti već počinješ da uviđaš sve to oko sebe, i bar nećeš imati nikakav unutarnji problem ili dilemu oko načina na koji ćeš se postaviti. Ali zato nemaš pojma šta je to elektronska pošta! Obrati pažnju šta ti govori tvoj drug Dragomir, koji je već uveliko u svetu kompjutera – čovek već ume i da programira – a to je budućnost, svidelo se to tebi ili ne. Prema tome, evo još jedna pouka od tebe starijeg – ne budi ignorant u odnosu na tehničke nauke, koliko god da si u školi izbegavao matematiku, fiziku, hemiju, i tu ispao debil. Budućnost ti je, dakle, elektronsko-kapitalistička i tu ima i nekih dobrih stvari. Imaćeš, recimo, bežični telefon i na taj telefon moći će da te zovu gde god da se nalaziš – dobro, možda sam izabrao loš primer pa prenebregni za tren taj detalj – i tim telefonom ćeš moći da fotografišeš do u beskonačno i, paj’ sad ovo – da imaš pristup svoj muzici koja postoji. Kako da ti kažem, sve ploče koje bi da slušaš moći ćeš da slušaš u svakom trenutku, drito na pojačalo, i to bez žice. Ne zvuči loše, mada, opet, da budem fer, zvuči bolje nego što jeste.

Konačno, nadam se da si dosad shvatio da ovo pismo donosi jednu odličnu vest za tebe. Imaš pedeset šest godina a i dalje si živ! Mislim da će te to ipak obradovati. Imam i još jednu odličnu vest za tebe: ispalo je da imaš sreće u ljubavi, i zamisli koincidenciju što ti ovo pismo stiže baš u maju 1987. Ali, nema opuštanja, it takes strenght to be gentle and kind. 🙂
NB: Sled prethodna dva interpunkcijska znaka sada se zove „smiley“ i koristiš ih kada hoćeš da se nešto što si napisao shvati pozitivno, dobronamerno ili šatro duhovito. Budalasto, zar ne? Ima uopšte dosta budalastog u ovom vremenu iz kog ti pišem, pa eto i ja/ti se uklopio.

Ostalo ne bih da ti „spojlujem“. To ti se sada tako kaže kada ti neko unapred prepriča radnju nekog filma.

Drugarski pozdrav,

Branislav