Dragan Vojvodić je jedan od najagilnijih uličnih svirača u Beogradu, čovek koji se sviranjem na ulici bavi dvadeset godina i koga ste mogli videti sa gitarom i kad je zima i kad vetar duva, kao i kada je vreme vedro i toplo. Dragan trenutno živi u bloku Doma za stare na Voždovcu, koji služi kao trenutni smeštaj korisnicima Prihvatilišta u Kumodraškoj, čije renoviranje je u toku, a s našim saradnikom Vukom Vučkovićem je razgovarao o mladosti u Senti, godinama provedenim u situaciji beskućništva, koje su mu narušile zdravlje do te mere da sada napušta lokaciju na kojoj svira čim vidi prve oblake.
Koliko vremena ste proveli na ulici i otkad ste u Prihvatilištu?
Stigao sam u Prihvatilište 22. septembra 2025. Od 2004. godine, kada sam došao u Beograd, dotad sam sve vreme proveo na ulici. To zapravo nije baš ulica, ja sam živeo u šahti. To se valjda računa kao sekundarno beskućništvo, ali eto, tu sam bio.
Na šta tačno mislite kad kažete „u šahtu“?
To je šahta za grejanje koja se nalazi na jednom parkingu na Novom Beogradu. Tri metra dubina, 35 kvadratnih metara površina i 35 stepeni temperatura. Jednom mi neko iz Gradske čistoće kaže – pa ja nemam kući koliko ti imaš ovde! Ali šta ja tu imam? Cevi za grejanje i dušeke koje sam dole doneo ja. Mrkli je mrak. Jeste betonirano, ali prokišnjava i to ne samo kod poklopca već i na raznim drugim pukotinama u betonu koje su se stvorile tokom vremena.
Koliko bude ljudi unutra?
Kad sam iz Sente došao u Beograd, svaka šahta za grejanje je imala svog stanovnika. Na Novom Beogradu ih je četrdeset. Sad je i to mnogo lošije, promenili su sve, ima nekoliko izolovanih cevi i samo dve tanke koje greju. U početku je tu bilo pacova, ali onda dođu i mačke, ostavljene i poludivlje, i oteraju pacove, pa ostanu one u blizini. Ipak, tu je vlaga i mrak, nisu to uslovi dobri ni za koga.
Šta ste imali tamo od ličnih predmeta?
Gitaru, lampu za glavu, dušek i zvučnik s pojačalom.
Koliko sada ima takvih šahtova?
Pre nekoliko godina hteo sam da obiđem sva ta mesta, ali mnoga od njih više ne postoje jer su prekrivene betonom odozgo i tu više ne može da se uđe da se greje.
Kako se uopšte desilo da ste napustili Sentu i ostali na ulici?
Posvađao sam se s bratom. Nikad nismo ni bili dobri. Imao sam tamo trećinu kuće, i svađa je bilo takva da je bilo ili on ili ja – a to nisam želeo. Potukli smo se, i da bih izbegao najgore, otišao sam.
Čime ste se ranije bavili u Senti?
Počeo sam da radim 1979, kada mi je bilo devetnaest godina, kao električar na poljoprivrednom gazdinstvu. Održavao sam tu cele sisteme. Radio sam i u Beogradu dve godine, od 1985. do 1987, u Elektromontaži. Kad sam se vratio, već je krenulo da bude lošije sa uslovima na poslu – nismo primali plate, pa se sve rasturilo. Zatim sam devedesetih radio u jednoj ciglani. Tu je prvo bilo plate, pa je bilo kašnjenja plate i povremenih isplata, pa nam je na kraju došao neki privatnik i umesto plata davao cigle po tridest posto nižoj ceni da kupimo u visini plata i preprodamo ako možemo. Na kraju smo brali papriku i kopali kao nadničari.
Kad ste počeli da svirate?
Počeo sam 1974. godine. Majka mi je kupila prvu gitaru. Akustična, tanka – junior gitara. Sviram već pedeset i jednu godinu. Napisao sam muziku za par stvari, ali ne pišem tekstove.
Šta volite da svirate? A šta da slušate?
Wish you were here Pink Flojda, s tim uvek počinjem svirku. Hey Joe od Hendriksa i Start me up od Rolingstonsa, jer to je veoma zvučno. Pre nekog vremena sam to po sećanju skinuo i svirao, i kaže mi jedan drugar kod Vukovog spomenika da sam loše skinuo i da uopšte ne ide tako. Ja mu kažem: izgleda da ti još duže od mene nisi čuo tu pesmu?
Jedna pesma koju bi preporučili našim čitaocima?
Smoke on the water. To sam stavio i na spisak koji je Drumodom (pokretni humanitarni servis udruženja Adra) pravio za obeležavanje Svetskog dana beskućništva, da mi puste preko zvučnika. Znam i da je sviram, ali nije tako efektna za prolaznike. Jedno vreme je bila i zabranjena među uličnim sviračima, jer to su svi znali i dosadili su i sebi i ljudima.
Kakvo je vaše iskustvo s radom na ulici? Može li od sviranja da se zaradi da se preživi dan?
Može i više. Prošle zime sam uspeo i da uštedim 20.000 dinara da imam u rezervi, ali razboleo sam se i do proleća sam to potrošio. Onda ozdravim i taman krenu lepi dani jedan za drugim i subotom, kad je najbolje, pljus – padne kiša, i opet nema para. Inače, i sad imam hiljadu dinara kod sebe, ali nisam ih zaradio, nego sam šetao ulicom i čovek video valjda da sam bedno obučen i dao mi pare.
Jeste li imali neke neprijatne situacije koje pamtite?
Prvo mesto na kom sam svirao bilo je na Bulevaru kralja Aleksandra. Tu je bilo dosta ljudi i vredelo je. Ipak, dobio sam prijavu za prosjačenje. Naišla dva policajca i kažu: evo ga ovaj prosjači. Krenem da se pakujem, ali oni priđu i traže mi ličnu kartu, uz priču da mi neće pisati prijavu ako odmah odem i obećam da neću da se vraćam. Ja im potvrdim da idem i da neću da se vraćam, i tako i uradim, a oni valjda odu u stanicu i napišu mi prijavu, jer stigao mi je plavi koverat u Sentu, kod brata i sestre, i u pismu piše da sam prosjačio na Bulevaru. Otišao sam kod sudije za prekršaje i rekao da to ništa ne stoji, jer nisam prosjačio nego radio. Drugo, policajci su rekli da mi neće pisati prijavu ako odmah odem, i treće, po zakonu je trebalo da me privedu i da mi napišu obrazac, a ne ovako da oni napišu neki papir kako oni hoće, a da ja ne znam ništa o tome. Sudija mi je bio naklonjen i na kraju mi je izrečena opomena. Budžet je danas stalno prazan, pa bi da ga napune raznim kaznama građanima.
Koliko ste gitara promenili otkad ste u Beogradu?
Promenio sam oko pedeset akustičnih gitara. Uglavnom su sve već bile dotrajale, a i ovu poslednju sam dobio polomljenu. Glava je pukla, a imao sam nove žice za nju. Onda sam je zalepio i zamolio Ivanu iz Solidarne kuhinje da mi pomogne. Ona je donela bušilicu na baterije i probušila, a ja kupio dva šrafa i zategli smo gitaru.
I, jesu li svi tonovi na mestu?
Jesu, jesu. Može da se svira, naštimovao sam, ali me sada bole vrhovi prstiju jer sviram neredovno. Pre, kada sam svirao bez pauza, imao sam jagodice tvrde kao kamen. Jednom prilikom kad su mi vadili krv iz prsta nisu mogli iglom da ih probuše na četiri prsta. Jedva su na kraju uspeli da nađu neko mesto.
Imate li neki savet za ljude koji se bave uličnim sviranjem, ili za one koji pored njih svakodnevno prolaze?
Svirao sam i bas gitaru, za koju je trebalo pojačalo i onda se malo bolje čuje, ali video sam da nema od toga ništa – ne treba muzika glasno da se čuje, jer kad prolazi pored vas čovek kojeg zanima šta radite on će muziku da čuje, a ako neko neće, onda vam ne vredi ni Maršal od sto vati – neće vas čuti, a neko iz komšiluka može da vam baci nešto na glavu zbog buke.
Šta imate od prihoda osim onoga što zaradite od sviranja?
Ništa. Jednom su mi u nekoj kancelariji izračunali da imam osam godina, osam meseci i osam dana radnog staža, i to je to. Imao sam upisano nešto i iz ciglane, ali to nisu našli. Ipak, bitno je da sam izvukao živu glavu iz te ciglane – jednom se desilo da su vrele cigle počele da klize sa trake, i da nije bilo kolege koji je to jedva zadržao dok se ja nisam sklonio, ne bih preživeo. Čim sam se izvukao, pustio je cigle i one su tako vrele zatrpale mesto s kog sam se pomerio. Tu je bilo teško i nebezbedno i uvek su nam smrdeli đonovi na cipelama jer su se topili od visoke temperature.
Napunili ste šezdeset pet godina, ali to ipak nije dovoljno za starosnu penziju?
Nije, jer nemam petnaest godina radnog staža, što je minimum potreban za ostvarivanje prava na penziju. Da se računa ono što smo radili po njivama i pijacama, možda bi i bilo, ali to nekad ja nisam uplaćivao, a nešto nije ni upisano.
Šta biste uradili da imate penziju?
Uzeo bih neki stan da mogu da živim ljudski, ali da se razumemo, i ta penzija koju bih imao da imam godine radnog staža, to bi bila takva mizerija da ne verujem da bih sa ovim cenama imao dovoljno da iznajmim stan i platim račune. Ne bih mogao ni sobu u prigradskom naselju da iznajmim.
Uz sve nedaće koje su vas pogađale i kroz koje i sada prolazite, delujete kao vedar čovek. Kako ste ostali tako vedrog duha?
Verujem u gitaru i to me je i održalo sve do sada. Otkad manje sviram, osećam da propadam.
Već duže vreme u Srbiji traju protesti protiv trenutne vlasti. Šta mislite o tome?
Želim im svu sreću, ali teško da će promeniti nešto. I ja sam bio uvek kontraš i protiv svake vlade, a mi smo retko imali neku koja je dobra, protestovali smo, i na kraju ništa nismo postigli. Sećam se kad su ljudi devedesetih dolazili kod nas kući i govorili mojoj majci da zaokruži Miloševića jer joj on daje penziju, morao sam da ih prekinem i kažem im da je ona tu penziju zaradila. Tako sad i ovi pričaju, i to će ostati uvek isto.
Mislite li da bi položaj ljudi koji se nalaze u situaciji beskućništva mogao da se promeni da postoji politička volja?
Teško. Prvo, beskućnici sami sebi neće da pomognu, a o pomoći od drugih da i ne pričamo. Može da se kaže da politička volja postoji jer radi Prenoćište na Autokomandi, ali nisu to uslovi za ljude. Bio sam tamo jedne zime i zaradio sam depresiju.
Za kraj, gde sada ljudi mogu da vas čuju kako svirate i koji je trenutni repertoar?
Kod Maksija na ćošku sa Njegoševom. Poslednjih pet godina svirao sam svakog dana, a sada iz zdravstvenih razloga izađem napolje samo subotom ako je vreme dobro, a ako krenu oblaci odmah zbrišem i čekam sledeću subotu. Ko god hoće, može tu da dođe da me sluša. Sviram Wish you were here, Heart of gold, Hotel California, Hey Jude ili Let it be i još pet-šest pesama, da ne otkrivamo sad čitaocima sve.
razgovarao Vuk Vučković
fotografisala Katarina Drajić
