Zdravorazumski gledano, odmor i briga o sebi služe dobrobiti onoga ko se odmara ili brine o sebi, i tako bi te pojmove trebalo tumačiti. U tekstu Dunje Karanović čitajte kako su ovi pojmovi, međutim, danas zloupotrebljeni i instrumentalizovani, te kako uglavnom služe tome da se ovim ili onim interesnim grupama uvećava profit, i to nauštrb onih – naročito žena! – kojima se sa svih strana poručuje da se moraju i odmarati i brinuti o sebi.
Korisnici društvenih mreža su tokom septembra meseca verovatno bar jednom naleteli na vest o selu Brezna u Crnoj Gori. U ovom selu se, naime, već dvanaestu godinu zaredom održava takmičenje u izležavanju. Ove godine je taj događaj okupirao pažnju medija jer je od uobičajenog kratkotrajnog druženja i šale na račun poznatih stereotipa prerastao u svojevrstan test izdržljivosti. U nadi da će osvojiti pozamašnu novčanu nagradu, takmičari i takmičarke su oborili dosadašnje rekorde ne ustajući iz kreveta više od mesec dana – izuzev tokom kratkih pauza na svakih osam „odležanih“ sati. Takmičenje u izležavanju možda jeste šaljiva inicijativa na našem regionalnom mikroplanu, koja je neočekivano eskalirala, ali je takođe i ilustrativan primer jedne zabrinjavajuće istine, a to je da se u neoliberalnom kapitalizmu sve dâ kvantifikovati i pretvoriti u nadmetanje. Tridesetodnevno izležavanje, koje u ovom slučaju obećava preglede na društvenim mrežama i novčanu dobit, u svim drugim okolnostima bilo bi percipirano kao simptom depresije ili, u najmanju ruku, lični neuspeh. U aktuelnom sistemu, odmor je opravdan jedino ako je produktivan.
Sa usponom tzv. gig ekonomije tokom poslednje dve decenije, razlika između slobodnog i radnog vremena za mnoge je izgubljena. S jedne strane, posao se više ne sme gledati kao stvar preživljavanja, jer je svako radno mesto sada prilika za rast i razvoj, a svaki profesionalni kolektiv – tim i porodica. Paralelno s vestima o takmičenju u izležavanju, na internetu su u septembru kružile i reklame za vitaminske infuzije koje se odnedavno mogu primiti i u kancelariji, tako da za brigu o zdravlju više nije potrebno da se ustane od radnog stola. S druge strane, nove tehnologije i proliferacija rada od kuće tokom globalne pandemije normalizovale su prelivanje poslovnih obaveza u lični prostor i vreme koje je donedavno bilo poznato kao kućni red. Pored toga što nas gig ekonomija tera da formalni rad pretvaramo u merljive jedinice, konstantno beležeći produktivnost, rast, i output, na društvenim mrežama sve je više prisutan pritisak da optimizujemo i slobodno vreme. Medijski gurui, javne ličnosti, i influenseri koji nastanjuju digitalni prostor sve češće nas upozoravaju da je svaki minut koji provedemo skrolujući u prazno propuštena prilika, i da nas od ostvarivanja mitskog pasivnog prihoda deli samo malo dodatnog ulaganja u svet NFT-ja, kriptovaluta, ili kurs asertivne komunikacije koji baš oni nude.
Ono što posledjih godina doliva (sve skuplje) ulje na vatru i sve više ljudi dovodi do sagorevanja (engl.: burnout) jeste to što odmor više nije artikulisan kao političko pitanje već se svodi na ličnu odgovornost. Ako u sistemu koji od nas zahteva da svaki minut pretvorimo u profit ne uspevamo da nađemo vremena za odmor, to nije problem samog sistema već znak da nedovoljno brinemo o sebi.
Pravo na odmor i brigu o sebi bilo je jedno od centralnih pitanja feminističkih kolektiva u drugoj polovini dvadesetog veka, posebno u kontekstu otpora prema rasističkim i seksističkim modelima eksploatacije u SAD i Velikoj Britaniji. Iako se u poslednje vreme dosta govori o važnosti odmora, briga o sebi je depolitizovana i zajedno s mentalnim zdravljem spakovana u nešto što se lakše plasira na tržištu.
Velnes industrija, koja na svetskom nivou vredi preko četiri milijarde dolara, mahom dobijenih od žena, posebno vešto (zlo)upotrebljava jezik feminizma i ženskog osnaživanja. Proizvodi za mršavljenje i ulepšavanje koji se ženama plasiraju još od pedesetih godina ne prolaze tako dobro kod milenijalki i generacije Z, tako da su pojmovi mladosti, lepote i mršavosti zamenjeni kultom zdravlja, fitnesa i snage. Modna i kozmetička industrija sada se predstavljaju kao osnažujuće, pomažu nam da „ukrademo“ trenutak za sebe i, što je najvažnije, slave našu jedinstvenost. Jer šta smo u 21. veku ako ne jedinstveni, i ako to ne signaliziramo svakom svojom kupovinom?
Pod velom osnaživanja i prihvatanja razlika, svetske kompanije i dalje zarađuju tako što žene ubeđuju da su nedovoljno dobre, te da kupovinom skupe opreme za vežbanje, kristala, relaks kupki i antioksidanasa zapravo ulažu u sebe. Američka umetnica i spisateljica Dženi Odel u svojoj novoj knjizi Štedeti vreme (Saving Time, 2023) govori o dvema vrstama konzumerizma u savremenom svetu: dok jedan deo novca koji zaradimo trošimo da bismo drugima izgledali kao bogati i uspešni, drugi deo odlazi na tzv. kompenzacijski konzumerizam – odmore i luksuz kojima sebi dajemo do znanja da je sav stres koji smo doživeli na poslu imao smisla. Rad i odmor tako postaju začarani krug u kome se odmaramo da bismo mogli više da radimo, i više radimo da bismo se bolje odmarali i brinuli o sebi.
Komodifikacija brige o sebi i pretvaranje odmora u nešto što se može i mora priuštiti deo su znatno većeg trenda normalizacije kapitalizma i (samo)eksploatacije. Još 2012. godine je engleski teoretičar i autor Mark Fišer pisao o privatizaciji stresa u postfordovskom sistemu rada – pojavi u kojoj se simptomi depresije i anksioznosti nastali kao posledice modernog izrabljivanja pripisuju ličnom deficitu i rešavaju odlaskom na terapiju i u apoteku. Iako je svet u kome su osmočasovno radno vreme garantovali sindikati takođe bio svet u kome se o depresiji nije javno govorilo, u današnjem kontekstu je sramota ako ne znamo dovoljno o ličnim granicama, traumi i ne ulažemo u „rad na sebi“ odlaskom na terapiju. Premda je važno da se o mentalnom zdravlju govori, fokus na pojedinačnim dijagnozama i ličnoj odgovornosti zamagljuje značaj političkih i ekonomskih faktora koji doprinose mentalnim poteškoćama.
Ono što je izgubljeno u savremenom tumačenju odmora kao otpora jeste kolektivna odgovornost i razumevanje da je odmor univerzalno pravo, a ne privilegija. Iako pojedine kompanije mogu svojim radnicima i radnicama da ponude privatno zdravstveno osiguranje i slobodne dane, i neki potrošači mogu da priušte odlazak na psihoterapiju, masažu i časove joge, činjenica je da postojeći sistem i dalje zavisi od eksploatacije. Tokom obustave rada za vreme pandemije korona virusa uspostavljena je podela na esencijalne i neesencijalne poslove, pri čemu esencijalne poslove – brigu o deci i starima, rad komunalnih službi i popunjavanje rafova u supermarketima – najčešće obavljaju žene i ekonomski najugroženiji članovi društva.
Bez javnih institucija, pristupačnog zdravstva, socijalne i ekonomske zaštite, i prepoznavanja reproduktivnog rada, odmor ostaje takmičenje u kome samo mali deo populacije ima pravo da se izležava. Da parafraziramo britansku novinarku Mišu Frejzer Kerol – kristali i meditacija nisu zamena za sindikalnu borbu, kao što ni briga o sebi nije zamena za sistemsku podršku.
tekst: Dunja Karanović
foto: Predrag Trokicić
