Viktor Ivančić je kolumnista, urednik legendarnog Feral Tribuna, romanopisac, satiričar i, već decenijama, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca našeg zajedničkog jezika. Ove godine je gostovao na književnom festivalu Krokodil, i tom prilikom smo za naš magazin razgovorali o njegovoj staroj knjizi „Točka na U“, koju su Fabrika knjiga i Peščanik ponovo izdali ove godine, ali i o pisanju i piscima koje čita, o novinarstvu i medijima danas, o situaciji u našim državama i nacionalizmu kao načinu života, kao i o tome kako se ne umoriti posle četrdeset godina angažovanog pisanja.
Razgovor vodila Katarina Stanković, Krokodilova novinarka na dan
Vaša knjiga „Točka na U“ je ove godine ponovo izdata. Možemo započeti s tim pitanjem – zašto baš sada ponovo? Ili zašto bilo kada, kako i sami kažete u predgovoru?
To je knjiga stara više od dvadeset godina i pošto je taj hrvatski nacionalizam, kao i srpski, jednako jak kao i pre dvadeset pet godina, postavlja se pitanje zašto ne bi i otpor bio arhivskog porekla. Nacionalizam je jednako živ, de facto i otpor tome može biti jedan stari tekst. Tako da je ta knjiga izgubila što-šta vremenom, ali nije svoju temu. Tema te knjige je ostala, zapravo, vrlo aktuelna.
A ko je Lovro Međimorec, koga pominjete na kraju novog predgovora i pišete da bez njega ovog izdanja ne bi ni bilo?
Lovro Međimorec je čovek zaposlen u izdavačkoj kuci Ex libris iz Rijeke. On je sin vlasnika Ex Librisa, Željka Međimoreca. Ja sam, zapravo, izgubio rukopis te knjige, čije je prvo izdanje objavljeno 1998. godine. I onda je Lovro Međimorec uzeo staro izdanje Ferala i skenirao tu knjigu, stranicu po stranicu, i pretvarao u word dokument. Stvarno se namučio da to dovede opet u stanje rukopisa, tako da sam ja to tada iznova čitao.
I kakav vam je odnos prema ponovnom susretu s prethodnim rukopisima?
Ja užasno ne volim čitat niti se bavit svojim starim rukopisima. Ovaj put sam bio prisiljen, jer se prilikom te transkripcije iz skeniranog materijala u wordu potkradu greške, pošto kompjuter krivo pročita neke reči. I onda sam bio prisiljen to ponovo čitati. I kad sam krenuo s radom, pomislio sam – okej, to je neka esejistička knjiga. Ako budem htio nešto, mijenjat ću i biće to promijenjeno izdanje. Međutim, shvatio sam onda da tako nešto ne bih danas pisao, tim stilom. Sve to što je u toj knjizi napisano više mi je ličilo žanru krika, nego nekoj iole produbljenijoj analizi.
Ko se više tu promenio, stvarnost o kojoj pišete ili način na koji razumete stvarnost i o njoj pišete?
Vjerojatno se sve pomalo promijenilo. Malo je više skepse i ironije u meni, tako da bih nešto dodao u tom pogledu. Međutim, shvatio sam da bih onda promijenio sve, tako da sam onda manje-više odlučio da ne mijenjam ništa, već da ostavim rukopis kakav je bio, osim par faktografskih detalja i gramatičkih grešaka, što je sitnica. Mada godine nisu nikakvo jamstvo pameti, niti želim reći da sam sada stariji i mudriji. Možda je baš obratno.
Ukoliko pođemo od teze da bi pisci pre svega trebalo da budu posvećeni čitaoci, koje su tada knjige i autori bile ključne za oblikovanje vašeg pristupa pisanju, a koje su vam važne danas?
Teško mi je to odgovoriti. Ja znam gdje bih se poetički negde smjestio. Važan pisac za mene je Krleža. I postoji neka linija koja mi odgovara čisto poetički. Recimo, od malo starijih generacija, to bi bio Igor Mandić. Iz moje generacije – Boris Buden. Iz generacije koja je mlađa od mene to je Andrej Nikolaidis. To je otprilike ta poetička linija – neka kritička esejistika.
Već nekoliko decenija ispisujete bilježnicu Robija K. Ako bi se gledala forma koju ste postavili i koju ste vremenom usavršavali, u njoj može da se primeti izvesno citiranje forme koju je Bora Ćosić, takođe gost festivala Krokodil, koristio u ,,Pričama o zanatima“ i u ,,Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji“. Kako se vama čini ta parelela?
Borina „Uloga moje porodice“ je skoro pa bila neka sintaksička osnova za „Robija K.“. Iako to nije jedina knjiga koja uvodi infantilnog pripovjedača, jer je postojao cijeli niz splitskih autora koji su ih imali, npr. „Mali Marinko“, koga je pisao Miljenko Smoje. Međutim, meni se, mladom, ta Borina knjiga jako dopala. Ja sam je dosta iskoristio u smislu forme, iako mi je sadržaj potpuno drugačiji.
Da se osvrnemo i na vaše učešće na Hate Poetry programu ovde na KROKODIL-ovom festivalu, u okviru koga se govorilo o širenju govora mržnje i pretnjama na internetu. Vi ste, tokom karijere, često bili izloženi raznim napadima. Da li nam je digitalizacija mržnje donela to da je ima više ili da se samo bolje vidi?
Tehnologija proširuje prostor volje svakog pojednica. Danas su svakome dostupne te mreže. Pojavljuju se takozvani autorski subjekti, čak i kad su anonimni. Sigurno je više prisutno nego prije, ali mi smo inače preinformirani, svega je više prisutno. Kao što je i u novinarstvu ogromna količina nekih informativnih bespotrebnosti, tako smo i tim smećem zasuti u većoj meri. Teško je odgovarati na pitanje je li te supstance više nego prije. Ja mislim da nije, već da postoje neke banke srdžbe ili banke bijesa u populaciji koje samo sad nalaze načine kako da se ispolje. Ali je svakako prisutnije.
Šta nam govori i o medijima i o svetu u kojem živimo da je danas teško zamisliti da na našem jeziku izlaze novine poput Feral Tribuna?
Da, to je nemoguće zamisliti. Mediji se jako mijenjaju, odnosno točnije rečeno, mijenja se moja struka. Novinarstvo se strukturalno mijenja jako brzo i jako puno u odnosu na vremena kada sam ja počinjao, bez obzira na režime u kojima se to novinarstvo odvijalo. Ono je danas struka koja doživljava promjenu, upada u mrežu lojalnosti, ono ne živi od svojeg proizvoda.
Postoji u tim promjenama nesto užasno nezdravo i, na dugi rok, suicidalno. Vi, ako ste obućar, vi napravite cipelu i prodate tu cipelu ili je trgovac proda i dobijate neki novac od te cipele. A vi proizvedete neki novinski tekst za neke medije, a živite od oglasa, koji je sasvim drugi prozivod. Pritom, to nije proizvod koji je samo različit od novinskog teksta, nego mu je direktno sukobljen. Za oglas vam neko plati da ga hvalite, a novinski članak je nešto sasvim drugo. I konačno je došlo do perverznog spajanja tih dvaju proizvoda – novinskog teksta i marketinga, i iz toga onda nastaje nešto sasvim drugačije.
Novinari su danas uvučeni u cijelu mrežu lojalnosti koja zapravo uništava njihovu struku. Mislim da će dugoročni ishod tog procesa biti da će mediji preživjeti, ali da će novinarstvo kao struka umrijeti ili ga barem neće biti u onom tradicionalnom shvaćanju novinarstva – a koje je jedino normalno – da se ono shvati kao zanat.
Kako biste opisali trenutnu političku situaciju u Srbiji i Hrvatskoj? Čitajući „Točku na U“, možemo videti potpuno iste ideologije, iste probleme, a prošlo je više od dvadeset godina od prvog objavljivanja knjige?
Nacionalizam je postao način života u ovim zemljama, i onda se on nastoji reproducirati. Svaka od tih zemalja ima mentalitet vojne kasarne u kojoj se nastoji reproducirati neko posleratno ratno stanje. Stalno imamo tu tenziju da se gložimo i da smo u opasnosti i onda, naravno, te zemlje gledaju preko nišana jedna na drugu. Bar politička klasa želi stvoriti takav utisak. Mislim da bi ih normalni ljudi trebali potpuno odjebati. Hrvati i Srbi puno bolje funkcioniraju iznad tog političkog nivoa. Te vladajuće strukture ih permanentno svađaju, odnosno permanentno pomažu jedna drugoj da održe tu atmosferu vanrednog stanja u kom smo mi stalno u opasnosti od drugih. Dosta se uspješno u ovim zemljama ta ratna psihoza reproducira i sva politika onda bude svedena na to. Čak i novinarstvo, mada mislim da bi to najbolje bilo nazvati nacional-žurnalizam. Da bi imao svoju struku, ta tvoja struka mora imat obaveznu domoljubnu intonaciju. Svi vodeći mediji u ovim zemljama služe kao neka vrsta bunkera koji održavaju tu ratnu psihozu stalno svježom.
Vi ste deo generacije koja je rođena u Jugoslaviji, odrastali ste uz socijalizam, doživeli njen raspad. Šta se desilo s tom generacijom? Čini se da je mali broj ljudi koji nisu naseli na nacionalizam i mržnju. Šta je ta generacija pogrešno odradila, pa nam je sadašnjost ovakva?
Nisam siguran da li je to samo generacijska priča. Ono što se zasigurno desilo jeste da se razotkrila laž. Ti ljudi su se preko noći preoblačili. Preoblačili su se iz uvjerenih komunista u uvjerene nacionaliste. Mislim da je, od svih tih -izama koji su protutnjili ovim prostorima, oportunizam, u stvari, posijao najviše zla. Ta sposobnost adaptacije i vrlo brze prilagodbe na želje političkih vođa. Mada to samo po sebi ne mora biti loš znak za budućnost, jer to znači da se ovakvo stanje ne mora zadržati vječno. Moguće su vrlo dramatične promjene u vrlo kratkom razdoblju, samo se, dakle, trebaju pojaviti društvene snage na političkoj sceni koje će dobit neku podršku i napravit neku mobilizaciju.
Već skoro četrdeset godina ste angažovan autor, i kao pisac i kao novinar. Kako se, posle toliko godina pisanja, ne umorite kada sve vreme pišete protiv istih fenomena, a često čak i protiv doslovno istih ljudi koji reprezentuju te fenomene?
Te matrice su vrlo slične, s vremenom se vrlo malo mijenjaju, tako da čovjek ima dojam da četrdeset godina piše jedan isti tekst, a da se eventualno smjenjuju akteri i neke dekorativne okolnosti. Tačno je da to malo ubija u pojam, ali s druge strane, ne mogu iz svoje kože. Ja ne mogu mirno gledat što se zbiva, a da to ne registriram, kad se već bavim ovim poslom. Mogu zvučati razočarano, ali nikad neću biti rezigniran.
I sad uopšte ne računam da li sve to ima smisla ili ne. Kad bi čovjek sagledao pošteno ono što je petnaest godina Feral radio i kad bi uzeo u obzir ideale koji su iza toga stajali, činjenica je da su oni neostvareni. Bio je to neuspješan projekat. Ta društva se nisu popravila. A s druge strane, vi to radite i zbog sebe, jer želite da se na taj način distancirate od takve stvarnosti. Na koncu, nikad i ne znate koliko ste traga u nekim ljudima ostavili, koliko ste mlađih ljudi „otrovali“ nekim antipatriotizmom.
Autori fotografija: Alex Dmitrović i Marija Piroški
