Posledice klimatske krize već uveliko osećamo, ali je puni opseg ovog sve razornijeg globalnog problema često teško razumeti, a još teže prihvatiti. U nameri da temu klimatskih promena približe lokalnim zajednicama, osnivači Škole klimatskog novinarstva pokrenuli su jedinstvenu inicijativu – putujuću „klimatsku kafanu”. Doživljaje s martovskog izdanja Klimatske kafane, održanog u kafani „Burence“ u Inđiji, prenosi naš saradnik Dejan Kožul.
Istorija veli da je prva kafana na tlu Evrope otvorena u Beogradu, na Dorćolu, i to 1522. godine. Od mesta gde se ispijala kafa, što je došlo s Turcima, postepeno je ona sticala značaj u društvu, da bi teže sad bilo zamisliti isto to društvo bez kafane nego bez institucija koje uređuju društvo. Za razliku od institucija, u kafani imate pravo na reč, bar dok ne pređete određenu granicu. Ali nije to tema ove priče.
Kažu da je u kafani odigrana prva pozorišna predstava, da su osnovane prve političke partije, da je pušten prvi film… U jednoj od kafana u Gornjim Nedeljicama, reći će to profesor na Grupi za meteorologiju Fizičkog fakulteta i klimatolog Vladimir Đurđević, građani Loznice su prvi put imali prilike čuti neko drugačije mišljenje o Rio Tintu:
„U Nedeljicama sam bio na jednoj od prvih tribina koje su bile pokušaj osvešćivanja ljudi, i to je isto bilo u kafani. Ljudi nisu bili sigurni da li smo mi poslati da ih lažemo, jer se Rio Tinto reklamirao kao da su u Srbiji pronašli kriptonit. Ljudi nisu imali ideju šta znači otvaranje rudnika. U toj kafani su odjednom čuli neku priču koja je potpuno suprotna“, ispričao je to profesor u jednoj drugoj kafani i jednom drugom gradu. Ta se kafana zove „Burence“ i nalazi se u Inđiji.
Ali, prvo da pojasnimo odakle on i ova priča u toj kafani.
U jednom od postova na društvenim mrežama novinar Ilir Gaši je pozvao novinare da se prijave za Školu klimatskog novinarstva „Hell of a Story“. Prva radionica je održana „u jednom finom hotelu na Srebrnom jezeru“. Tu se, kako piše Gaši, rodila ideja zašto ne bismo premestili sesiju u kafanu? Zar nije to mesto na kome razgovori o klimatskim promenama treba da se događaju – umesto u nekoj sterilnoj hotelskoj sali?”
Napravljena je prva Klimatska kafana u „Burencetu”
I tako je i bilo.
Skoro godinu dana kasnije, napravljena je prva Klimatska kafana u „Burencetu”
Poziv je poslat građanima ne samo Inđije no i Stare Pazove, Sremske Mitrovice i drugih gradova, uz pitanje
„Kako klimatske promene menjaju Inđiju?“. Razgovor je vodila Verica Marinčić, urednica lokalnog portala In medija.
Lokalni muzičari su ekipi prepustili ozvuku, i razgovor je započeo upravo Vladimir Đurđević. Zvaćemo ga Đura. Pričao je o tome kako globalne klimatske promene mogu uticati lokalno, što se u Vojvodini odražava u dugim sušnim periodima, nedostatku i lošem kvalitetu pijaće vode, zagađenom vazduhu, divljim deponijama, ali i rudarenju. A tu su i superćelijske oluje, za koje su mnogi od nas prvi put čuli pre koju godinu, kad su se i pojavile. I one su deo klimatskih promena, reći će on, ali to uglavnom svi znamo. Pitanje je kako se zaštititi, kako se spremiti za njih?
„Moraćemo da se prilagođavamo izmenama klime, i ako to ne počnemo već sad, u budućnosti će biti mnogi teže. Evropska unija je obavestila svoje građane da treba da se pripreme na zagrevanje od tri stepena. Sve ovo što smo dosad videli – oluje i suše – sve to treba da pomnožite za dva ili tri i da očekujete da ćete živeti u takvom svetu za tridesetak godina. Svi moraju biti spremni da uče kako živeti u svetu u kome je klima negostoljubivija“, pojasnio je on radoznaloj družini, mahom iz Inđije, ali i Stare Pazove.
Ono što je ekipu koja se okupila u „Burencetu“ posebno zanimalo jeste pitanje ubrzane industrijalizacije. Za osam godina, 96 hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno je u industrijske zone, najviše auto-industriju.
I nije Đura imao ništa lepo ni optimistično za reći s obzirom na to da se ta ubrzana betonizacija i postindustrijalizacija sprovodi bez ikakve analize i procene šta nam i koliko treba.
Kao problem je istaknuto nepostojanje regionalnog vodovoda, koji je u planu već decenijama. A pored svega, Vojvodina je najmanje pošumljena regija u Evropi i nazivaju je i agrarnom pustinjom. Postoje strahovi, koji su i izneti u razgovoru, da bi za koju deceniju mogla postati pravom pustinjom usled intenzivne obrade, gubitka humusa, nestanka stočarstva, nepošumljenosti i klimatskih promena.
I šta učiniti?
Dosta lokalnih zajednica je pokazalo da mogu nešto da učine
Tu se vraćamo na onaj događaj u kafani u Gornjim Nedeljicama.
„Ljudi na lokalu treba da budu svesni, čim se pojavi najmanja naznaka da će neka industrija da se pokrene, da se raspitaju o uticaju na životnu sredinu“, pojasniće on prisutnima, a prisutni će reći, „Nema tu rasprave o dovođenju investitora. Oni nas samo obaveste. Još im platimo da dođu.“
Đura to zna, ali ukazuje i na to da su predstavnici fabrika dužni da lokalnom stanovništvu daju garancije, a ako je lokalno stanovništvo iz nekog razloga sumnjičavo, da idu dalje.
„Kod nas ne postoji kultura socijalnog dijaloga, građani nisu dovoljno jaki. To je proces učenja, ali dosta lokalnih zajednica je pokazalo da mogu nešto da učine – Gornje Nedeljice, društvo oko Bora, pa smo sad i u stadijumu paranoje, što i nije loše. Čim se negde nešto pojavi ljudi su odmah naelektrisani“, ohrabruje Đura prisutne.
Neki od njih će reći da se i oni bude, da pitaju, ali da ih je malo. I tu će se profesor opet vratiti na Nedeljice i Rio Tinto, rekavši da je taj prvi razgovor s meštanima jako ličio na ovaj u „Burencetu”. A vidi ih sad. Osnaženi, osokoljeni. Neki po pritvorima, ali ne spuštaju gard.
Bilo je tu priče i o individualnim ložištima i rasprava među prijateljima, od koji jedan ponekad zapali neku ivericu, a ovaj drugi se greje na gas, te prozivanja inspektora, opštine, države, ali opet, sve je do nas. A i do profesora Đurđevića, koji je tu da podstakne, na šta ukazuje i Ilir Gaši, koji je uz njega i Pavla Zlatića jedan od osnivača Škole klimatskog novinarstva:
„Bez Đure to ne bi bilo moguće. On je jedan od retkih ljudi koji umeju da razgovaraju bez obzira na nivo znanja druge osobe. Zna dovoljno o velikom broju stvari i nikad se ne postavlja kao neko ko ne otvara prostor za diskusiju. On je centralni stub kafane“, kaže Gaši.
Do kraja godine su u planu četiri klimatske kafane, a uključivaće se i drugi naučnici, uz nadu da bi sledeće godine mogla da se uradi klimatsko-kafanska turneja po Srbiji.
„Pokušavamo da testiramo model u različitim kontekstima. I mi tu puno učimo o posledicama problema. Ta lokalizacija kafane je jako važna. Ne pričamo toliko o nekim opštim mestima. Pričamo o onome što ljude različitih društvenih slojeva pogađa. Važno je da pokažemo diverzitet negativnih posledica i ukažemo da je nekima potrebno više pomoći jer nećemo svi trpeti iste posledice. Kao na Titaniku kad je krenulo da plavi, prvo je bio poplavjen donji nivo, a kad je voda došla do vrha, odakle i dolazi ceo problem, brod je već potonuo“, ističe Gaši.
tekst: Dejan Kožul
ilustracija: Jelena Jaćimović
