Vršnjačko nasilje je kao tema, bar površinski gledano, poprilično prisutna u javnom prostoru. Međutim, čini se da priča o vršnjačkom nasilju često prerasta u puko fraziranje i da zapravo ne shvatamo koliko je to kompleksan fenomen. U tekstu Teodore Vuletić, doktoranda psihologije i psihoterapeutkinje na edukaciji, čitajte o čemu sve moramo misliti kad govorimo o vršnjačkom nasilju.
Ovakvi tekstovi obično počinju nekim „primerom iz života“, kako bismo čitaocima približili temu i bili sigurni da mislimo na istu stvar. Nažalost, svako od nas je verovatno bio u prilici da vidi ili makar čuje o nekakvom primeru vršnjačkog nasilja, ili… da bude s jedne od dve strane. Svedočiti nasilju i doživeti ga može imati burne emotivne posledice koje znatno utiču na sliku koju imamo o sebi, pa ponekad nismo u stanju da prepoznamo, a kamoli razumemo takve postupke. U ovom tekstu ćemo pokušati da odgovorimo na neka od važnih pitanja u vezi s nasiljem, s posebnim fokusom na vršnjačke relacije.
Nasilnim postupkom smatramo svaku radnju preduzetu s namerom da se neko povredi ili uznemiri, fizički ili psihički. Produženo nasilje usmereno ka drugima ili sebi naziva se zlostavljanje. Pitanje namere je ozbiljnije nego što se isprva čini, jer postoje svesne namere, kad znamo razlog zbog kojeg nešto radimo, ali postoje i one nesvesne. Recimo, poznata nam je izreka „ko se bije taj se voli“, koja oslikava situaciju u kojoj zaljubljena osoba svoja osećanja ispoljava agresijom umesto nežnošću. Razlog zbog kojeg pojedine namere ostaju nesvesne jeste neprihvatljivost emocija koje stoje u njihovoj osnovi. Tako se iza nasilja najčešće kriju osećaj ugroženosti, strah od odbacivanja, kao i doživljaj zanemarenosti ili velike nepravde. Nasilni čin neretko je apel, jer ima funkciju da izazove reakciju i privuče pažnju.
Vršnjačko nasilje ima dve karakteristike koje ga čine posebno problematičnim: tendenciju da se ponavlja i ozbiljnost posledica koje ostavlja. Svi mi posedujemo agresivne tendencije, ali pomisao na to kako bi se osoba osećala ukoliko bismo svoju frustraciju iskalili na njoj sprečava nas da delamo u skladu sa svojim besom. Ovo se naziva empatijom i starije je od zakona. Kapacitet za empatiju nam omogućava saosećanje i razumevanje da drugi ne treba da trpe posledice naših negativnih osećanja. Saosećanje nam pomaže da loše namere ne pretočimo u delo, već da radimo na sebi. Ta veština se stiče još u detinjstvu, kada se odigravaju ključni procesi kroz koje razvijamo doživljaj sopstvenog bića, identitet i postajemo ličnost. Po rođenju tražimo bliskost, dodir, nežnost, reakciju drugih živih bića koja vode računa o nama i ljubomorni smo na svakoga ko pokuša to da nam oduzme. Kada je objekat ljubavi nedostupan, tražimo ga u paničnom strahu da ćemo ostati sami i bespomoćni. U zavisnosti od toga koliko snažno nas objekat frustrira, doživljavamo agresivnost. Neutažena potreba za ljubavlju ili nemogućnost da se ona oseti remete razvijanje stabilnosti i funkcionalnih unutrašnjih struktura. Kako bismo preživeli u ovoj borbi nagona i osećanja, razvijamo različite mehanizme da otklonimo taj inicijalni strah i nosimo se s frustracijom.
Empatija nam pomaže da u naletu besa ne uništimo objekat koji volimo. Kod dece je primećeno da ne žele da se igraju igračkama koje su polomili, jer im je teško da se suoče sa sopstvenom destrukcijom. Postepeno, uz ljubav bližnjih, dozvoljavaju sebi da dožive tugu i gubitak, pa pristupe reparaciji, učeći tako da u budućnosti izbegnu štetu. Kada agresivnost, umesto pružene ljubavi, postane mehanizam pomoću kojeg dete dobija pažnju, ljubav, ili reguliše frustraciju, otvara se prostor za razvoj nasilnih obrazaca ponašanja. Međutim, pored empatije, tu je i socijalizacija, koja podrazumeva učenje deteta da funkcioniše u društvenoj zajednici. Kada shvatimo da svet operiše po određenim zakonima, a da mi možemo biti deo njega kao što su i naši bližnji, i time osigurati da nas oni prihvate i ostanu pored nas, počinjemo i sami da sledimo pravila i ona postaju naša realnost. Uzimajući sve navedene mehanizme u obzir, primećujemo koliko je proces razvoja ličnosti delikatan, i koliko se toga može dogoditi na tom putu generisanja i negovanja empatije, kao i razumevanja i podržavanja razloga koji stoje iza usvajanja određenih društvenih zakona.
Iz svega toga se može naslutiti da je svaki unutrašnji problem s kojim se osoba suočava verovatno najpre bio relacioni, odnosno nastao je u odnosu sa sredinom u kojoj se osoba razvija. Shvatanje i prihvatanje da nasilje ne može biti rešenje za unutrašnje i interpersonalne probleme kroz koje prolazimo naša je civilizacijska tekovina, jer koren problema zbog kojih je neko nasilan ili podložan nasilju ne počinje i ne prestaje nasilnim činom. Iako taj čin eventualno pruža trenutno (energetsko) rasterećenje, na psihičkom planu rasplamsava vatru. Dalje, ljudi neretko odaberu da uteknu osećanju krivice nakon intenzivnog izliva besa, i pronalaze opravdanja za svoj postupak, što se često završi okrivljavanjem žrtve. Čini se da u ovome veliki uticaj imaju društvene mreže, kao virtualni prostor u kojem se može naći (implicitno ili eksplicitno) odobrenje grupe za nasilne postupke koji su u skladu s potiskivanim željama osobe. Pod rizikom da podlegnu uticaju mreža najpre su oni koji se bore sa sopstvenom agresivnošću, koji su pod velikim unutrašnjim i spoljašnjim pritiskom (npr. ambicioznost), koji su na rubu razvoja ozbiljne duševne bolesti a nemaju dovoljnu socijalnu podršku, ali i mladi, upravo jer su u procesu izgradnje identiteta, a njihovi se problemi na planu socio-emocionalnog razvoja, uz pretpostavku njihove vigilnosti i izdržljivosti, smatraju prolaznim.
Zbog čega je ovolika priča o namerama i mehanizmima funkcionisanja ličnosti važna? Razumevanje procesa koji stoje u osnovi određenih ponašanja može nam pomoći da prepoznamo i sprečimo nasilje. Jasno je zašto tema vršnjačkog nasilja nikada nije toliko bila u žiži javnosti, mada ta reakcija nije blagovremena. Razvijanje svesti podrazumeva prodiranje u sitnije pore vršnjačkih relacija, koje obuhvataju i neke suptilne i skrivene oblike nasilja i zlostavljanja. Mi smo uopšteno upoznati s različitim manifestacijama fizičkog, psihičkog (uključujući zanemarivanje), seksualnog, socijalnog, ekonomskog, kao i sajber nasilja. U svim tim kategorijama može se prepoznati vršnjačko nasilje. Neka ponašanja je veoma lako okarakterisati kao nasilna (fizičko maltretiranje), pojedina se provuku kao normalan deo odrastanja (vršnjačko ogovaranje), a o nekima se i dalje polemiše, s obzirom na to da u pravnom smislu predstavljaju sivu zonu (šikaniranje na društvenim mrežama). Međutim, bez obzira na to da li neko sa strane, ili nasilnik, tvrdi da ponašanje nije zlostavljačko, važno je razmotriti nameru i premestiti fokus na autentičan doživljaj žrtve. Kada neko oseća da mu je bezbednost ugrožena, pa čak i ako je to „samo“ na planu slike o sebi, zadirkivanje prestaje da bude šala. Prisilno pozitivno konotiranje sadržaja koji su bolni („samo su se šalili“), diskreditovanje osećanja osobe koja pati („moraš da ojačaš, ne možeš tako kroz život“), kao i umanjivanje značaja samog čina koji je doživljen kao povređujući („ima mnogo strašnijih stvari“) štetno je za mentalno zdravlje te osobe i vršnjaka.
Ko su ljudi koji čine nasilje? Dosadašnja istraživanja daju veliki broj podataka o pretpostavljenom psihičkom sklopu nasilne mlade osobe (ispoljava potrebu za moći i dominacijom, asocijalan je, nekontrolisano besni, zavidan je, bezosećajan, itd.), kao i psihičkom sklopu žrtve (povučen, stidljiv, dobar đak, fizički slab ili s nekim nedostatkom, itd.). Pored potencijalne genetske komponente, nasilni oblici ponašanja mogu se razviti pod uticajem disfunkcionalnih porodičnih obrazaca, zlostavljanja, problematičnog okruženja, agresivnog medijskog sadržaja i nasilnih igrica, ratnih situacija, siromaštva, određenih oblika deprivacije i drugih traumatskih iskustava. Međutim, važno je biti veoma obazriv prilikom pripisivanja epiteta nasilnika ili žrtve osobi koja ima neku od navedenih osobina, ili je podlegla nesrećnim životnim okolnostima. Takođe, može se dogoditi da je nasilnik odličan đak, da je žrtva dominantna u svom društvu, kao i da je žrtva traumatizovana, a nasilnik odrastao u finansijskoj sigurnosti. Ne treba izgubiti iz vida da potenciranje naše slike o nekome može doprineti tome da ta osoba s vremenom počne sebe da vidi kao takvu, recimo kao nasilnika ili žrtvu, pa i da se ponaša u skladu s tim.
Šta uraditi? Pre svega je važno ispoljiti iskrenu želju za razumevanjem fenomena vršnjačkog nasilja i zaviriti duboko u sebe, kako bismo istražili sopstveni kapacitet za empatiju. Ključno je osluškivati potrebe drugih ljudi, prepoznati da li im treba razgovor ili ćutanje. Ponekad je dovoljno i tapšanje po ramenu, zagrljaj, ili samo prisustvo. Biti prisutan i zainteresovan za drugog bitno je ne samo među članovima porodice i prijateljima već i u društvu uopšte. Kada je u pitanju prevencija nasilja koje se događa između vršnjaka, najznačajnije polje delovanja je škola, u kojoj deca i mladi provode veći deo svog vremena i uče da budu sastavni deo društva u kojem bi trebalo da imaju jednaka prava i odgovornosti. Obrazovanje predstavlja ključ za izgradnju mirnijeg društva, otvorenijeg i prihvatajućeg. Međutim, vršnjačko nasilje se u najvećoj meri događa upravo u školi i njenoj neposrednoj okolini. Iako su u našoj zemlji dosad pokrenute razne inicijative za prevenciju vršnjačkog nasilja u školama u vidu sjajnih, ali vremenski i finansijski ograničenih projekata, u proteklom periodu se jasno ukazala potreba za ozbiljnijim sistemskim rešenjima. Ona bi podrazumevala multidisciplinarni pristup i uključivala blisku i koordinisanu saradnju vršnjaka, roditelja, nastavnika, zdravstvenih radnika i saradnika, pedagoga, psihologa u oblasti obrazovanja, socijalnih radnika, medija, opštine, vlasti… rečju – svih segmenata društva.
Tekst:
Teodora Vuletić
