Nebojša Krivokuća: O Jugoslaviji koja je cela igrala rokenrol

2 avgust, 2024

Iz Liceulice arhive: broj 54, jul 2019.

O jugoslovenskoj popularnoj muzici se često i na vrlo različite načine i piše i govori. Ona je, svakako, jedan od ključnih fenomena za razumevanje dinamike kulturnog, ali i šireg društveno-političkog života u SFRJ. Sa jedne strane, pop muzika je funkcionisala kao svojevrsno ogledalo društvenih normi, i kroz analizu tadašnje scene vrlo se jasno može ukazati na to šta je u tadašnjem društvu bilo poželjno, a šta ne. Sa druge strane, popularna muzika je neretko bila i prostor kroz koji su se, otvoreno ili diskretno, otvarale neke drugačije teme, aritikulisali neki drugačiji pogledi i osvajale neke do tada neosvojene slobode. Nebojša Krivokuća je, sasvim na tragu ove dvostrukosti, u broju 54 napravio svoj pregled najvažnijih fenomena u jugoslovenskom rokenrolu – pregled koji će svakako biti od koristi i onima koji će kroz njega doći do nove muzika i onima koje će podsetiti na muziku koju već vole.

„Kakvo je društvo, takva je i muzika.

Muzika ne može da se gleda van konteksta društva.”
(muzičar Branimir Džoni Štulić, 1983)

Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka bilo je politička činjenica

„Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka bilo je politička činjenica” – otkrio mi je u neformalnom razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što će nam možda pomoći da razumemo koliki je realan uticaj imala rok-muzika u socijalističkoj Jugoslaviji. Jugoslavija je bila liberalnija i progresivnija od država Istočnog bloka, a u njoj je čak i alternativna scena imala svojevrsnu podršku sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija od strogih zabrana.

Kao što ništa nije prepuštala slučajnosti, Partija ni muzičkoj sceni nije dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su primenjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga, s kojeg su mladi muzičari „po sluhu” skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade Partija je osetila 1961, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu. Razlog? Prvu veliku zvezdu Jugoslavije, pevača Đorđa Marjanovića, žiri nije proglasio pobednikom jednog lokalnog takmičenja, i oko sedam hiljada mladih ljudi započelo je proteste zbog kojih je na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno uhvatiti korak s vremenom. Kako bi zabrana popularne muzike poljuljala imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka, lideri partije su obuli meke cipele i izašli na plesni podijum.

Partija je dala dozvolu za pokretanje prvog rokenrol magazina (Džuboks, 1966), koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle, politički „nevažan” tiraž); organizovana je prva „Gitarijada”, na radio-talasima su se pojavile emisije s „muzikom za mlade”; školski „okršaji” profesora i tinejdžera s bitls frizurama završeni su pobedom ovih drugih, a na sceni se pojavila prva generacija „kosijanera”. Ovo je važno znati jer je onda lakše razumeti kako su rokenrol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali plodnoj simbiozi.

Tokom sedamdesetih, neki od najboljih prog-rok bendova otpevali su neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama, odlazak muzičkih zvezda na „odsluženje vojnog roka” bio je vest za naslovne strane državnih medija, a u prostorijama od Partije osnovanog Studentskog kulturnog centra (SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasičnoj cenzuri, pribegavalo se drugim metodama, kao što su „porez na šund”, što je neka izdanja činilo skupljim, ili se odlagalo sa objavljivanjem albuma sve dok autori ne pristanu da izbace pojedine stihove ili pesme.

Ljubav rokenrola i Partije počela je da slabi početkom osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da je u to vreme – a u organizaciji državnih službi – u Jugoslaviju počela da stiže i veća količina narkotika, koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne scene.)

Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije

Prvi pank bend (Pankrti) osnovan je već 1977. u Ljubljani, ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne „simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma”, kako su ga kritičari zvali, što potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno bilo omogućeno da se „bavi muzikom”, ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko akorada, ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo i po stranim magazinima – ali i na najvišem nivou (ambasada SSSR-a protestovala je zbog pesme „Maljčiki” grupe VIS Idoli, zato što se „rugala” sovjetskoj svakodnevici).

Idoli, Goranka Matić — foto: Goranka Matić

Od 1980. godine, jugoslovenska muzička scena bukvalno je eksplodirala. Prvi privatni studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i „nezavisnih” izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina „nezavisne muzike”, te ozbiljan broj omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj, no dobro ograđenoj bašti.

Nakon učešća na zajedničkom albumu „Paket aranžman”, beskompromisni trio Šarlo Akrobata objavio je danas skupoceni vinil „Tuplji ili bistriji čovek biva kad…”, koji je u četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli objavili su po svim anketama „najbolji album jugoslovenskog roka”, „Odbrana i poslednji dani”, na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i pravoslavno pojanje, a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici (sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu broj četiri. Ispred njih su bili Depeche Mode, Yello i Falco, dok su UB40 bili osmi!

Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina kičme, koju su u početku činili samo Koja (pevač-basista) i bubnjar, i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika, čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u simfo-pop koji je bio veoma popularan, tako da su punili i veće hale i prodavali i do 50.000 albuma (što je smatrano „komercijalom”). Pred kraj života, vođa ovog benda Milan Mladenović snimio je u Brazilu izuzetan album „Angel’s Breath”, sa Mitrom Subotićem Subom i muzičarima iz Brazila, na kojem su stvarali „novi zvuk sveta – peti jezik”. (Suba je svetu poznat i kao producent albuma „Tanto Tempo” Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske muzike na planeti Zemlji.)

EKV, Goranka Matić — foto: Goranka Matić

U Beogradu je novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i opakih Partibrejkersa, a za njima su tokom devedesetih došli eklektični Kanda, Kodža i Nebojša i Darkvud Dab, da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u vreme postojanja Jugoslavije.

U Zagrebu je novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda Azra za svega četiri godine sasuo javnosti u lice neke od najljućih kritika „na svim nivoima”, te više desetina pesama zbog kojih su se izdavači preznojavali. Prokleto ljut na sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju, i ostao neprikosnovena legenda. Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike – Haustor –u svega četiri albuma prošao je put od novotalasnog etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure. Njihova pesma „Radnička klasa odlazi u raj” najpre je odbijena za objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.

Sada svetski poznati bend Laibach takođe je „dete” Jugoslavije, s kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja, a zbog korišćenja snimaka govora Josipa Broza Tita, koji su u njihovoj muzici dobijali nov, nepoželjan kontekst.

Najneobičniji bendovi dolazili su s neočekivanih strana

Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album „Nestvarne stvari”, na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas, klavijature, gitara, bubanj), čiju ćete tamu razumeti i ako ne znate srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf, kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3, koji još uvek sviraju i šokiraju javnost – zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao samo Leb i Sol, na čijim ćete albumima čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, Vlatka Stefanovskog, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna, nije dala samo razbarušenu verziju novog talasa (new primitives), o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović), već je bila i kolevka dva poslednja velika državna muzička projekta – Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene, koje je važno pomenuti zato što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu, pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika to tražila: debi album Plavog orkestra dosegao je gotovo milionski tiraž, a Brena i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.

Električni orgazam, Goranka Matić — foto: Goranka Matić

Koliki je, zapravo, bio domet rok-muzike postalo je nažalost vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada. Bez obzira na „koncerte za mir”, apele, čak i incidentne prekide TV programa („Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!” – Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob ipak su imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u svim delovima države.

Koliko sjajnih bendova nisam pomenuo, a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška patka, Laboratorija zvuka i Obojeni program iz Novog Sada; Film, Prljavo kazalište, Dorian Gray iz Zagreba… A kada osetite da su vam te energije i vibracije bliske, možete i bolje razumeti koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i ukoliko ste bili ljuta alternativa.