Nule i jedinice, ili kako algoritam odlučuje kome je socijalna pomoć potrebna - Liceulice

Nule i jedinice, ili kako algoritam odlučuje kome je socijalna pomoć potrebna

Autor: Danilo Ćurčić

Fotografija: Petar Trokicić 

Da nam je neko – recimo, kao detetu koje čita Politikin zabavnik, gleda naučnofantastične filmove i zamišlja napredak tehnologije u budućnosti – rekao da ćemo se u 2022. godini umesto letećim automobilima i teleportacijom, baviti uvođenjem tehnologije za kontrolu najsiromašnijih građanki i građana ove zemlje, verovatno mu ne bismo verovali. Pa ipak, to je naša „nova realnost”, za šta imamo da zahvalimo Zakonu o socijalnoj karti. Više o tome kako algoritam odlučuje kome je socijalna pomoć potrebna ili ne čitajte u novom tekstu u serijalu „99 procenata” koji realizujemo sa našim partnerima iz inicijative za ekonomska i socijalna prava A11.

Mitar je bio korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć zajedno sa svojom suprugom i petoro maloletne dece. On, kao i neki drugi Romi koji su izbegli sa Kosova, nije uspeo da završi osnovnu školu. Zbog toga ne može da se zaposli pa preživljava sakupljajući sekundarne sirovine i prodajući ih otkupljivačima koji ih posle recikliraju. Nije ni slutio da će novac koji zaradi prodajući sakupljene plastične flaše i kartone biti osnov zbog kog mu se ukida socijalna pomoć. Jednostavno, prihod koji je ostvario prodajom sakupljenog otpada veći je od iznosa novčane socijalne pomoći pa je Socijalna karta o tome obavestila socijalne radnike. Potom su socijalni radnici, prateći instrukcije Socijalne karte, Mitru u postupku „godišnjeg preispitivanja prava na novčanu socijalnu pomoć” ukinuli ovo pravo.

Niko Mitra nije pitao zbog čega je sakupljao i prodavao otpad, da li je od njegove prodaje moguće skrpiti kraj s krajem kad kod kuće ima petoro maloletne dece i suprugu niti se u svemu tome zapitao kako sa dvadesetak hiljada dinara uopšte preživljava sedmočlana porodica.

Zakon o socijalnoj karti, koji je godinama najavljivan kao propis koji će zahvaljujući upotrebi novih tehnologija napraviti pravedniji i proaktivniji sistem socijalne zaštite, predviđa da se za korisnike sistema socijalne, dečije i boračko-invalidske zaštite uvodi registar kojim se prikuplja i obrađuje oko sto trideset podataka o ličnosti. Prikupljaju se i obrađuju ne samo podaci korisnika ovih davanja već i onih osoba koje se smatraju sa njima povezanim licima, a povezanim licima se, prema Zakonu o socijalnoj karti, smatraju: supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, deca i srodnici, staratelji i hranitelji ako žive u zajedničkom domaćinstvu, i pastorčad, očuh i maćeha. Ovako postavljen krug povezanih lica, ne ostavlja nam ništa drugo do zaključka da će u ovom registru, onog trenutka kada bude počeo da radi u svom punom kapacitetu, biti makar par miliona građana i građanki Srbije.

Osim neproporcionalne i potpuno nerazumne obrade podataka o ličnosti, možda i važniji problem ako ih je uopšte moguće rangirati tiče se toga da se ovakva vrsta kontrole, koja se uvodi za korisnike sistema socijalne zaštite, dečije i boračko-invalidske zaštite, ne postoji ni u jednoj drugoj životnoj situaciji u Srbiji. Tako se u Socijalnoj karti prikupljaju podaci o nacionalnoj pripadnosti korisnika, o njegovim ili njenim partnerima, o mestu zaključenja braka, o tome da li je povratnik po osnovu sporazuma o readmisiji, da li ima invaliditet, da li poseduje ili ne poseduje nepokretnost, koja je površina te nepokretnosti, da li je dobio ili nije dobio novčanu naknadu za nezaposlenost, i brojni drugi.

Svi ovi podaci koriste tome da, recimo, u gradu odakle je Mitar a u kom je počela pilot-primena ovog Zakona, Centar za socijalni rad može da donese rešenje u kom će navesti da se korisniku prava na novčanu socijalnu pomoć ukida pravo koje je ostvarivao „na osnovu čl. 3 Zakona o socijalnoj karti” bez daljeg obrazloženja zbog čega se ovo pravo ukida i bez uzimanja u obzir pojedinačnih okolnosti u kojima se korisnik nalazi.

Statistike iz Mitrovog Centra za socijalni rad pokazuju da je, u poređenju sa periodom pre primene Zakona o socijalnoj karti, broj korisnika novčanih socijalnih davanja smanjen sa hiljadu i dvesta na hiljadu i trinaest. Dakle, nešto manje od dvadeset posto.

Tako se tehnologija, umesto za pravedniji i proaktivniji sistem socijalne zaštite, koristi za administrativno smanjivanje broja korisnika centara za socijalni rad koje nema nikakvo utemeljenje u stvarnom životu. Mitar je i dalje siromašan i mora da skuplja otpad da bi se prehranio baš kao i ostalih sto osamdeset sedam bivših korisnika njegovog centra za socijalni rad.

Algoritam koji se nalazi iza sistema Socijalne karte odlučio je da Mitar svojim primanjima i prihodima prelazi iznos cenzusa za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć i to je dovoljno da on izgubi pravo koje mu je do tada pripadalo. Da stvar bude strašnija, sve se ovo dešava bez Mitrovog uključivanja u dokazni postupak. I ne samo to nego se sve dešava čak i bez suštinskog upliva socijalnih radnika koji, kada prime obaveštenje od Socijalne karte da je neko svojim primanjima prešao cenzus koji je granica za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć, nemaju šta drugo da urade nego da donesu rešenje kojim se ukida pomoć.

Time dolazimo do zastrašujuće situacije – na osnovu algoritma ukidaju se prava koja su nam garantovana Ustavom i zakonima koji važe u ovoj zemlji. Ovaj algoritam nije transparentan i nije dostupan javnosti. Pokušaji da se dođe do algoritma kako bi se shvatila logika odlučivanja po sistemu koji je uveo Socijalnu kartu ostali su bez uspeha, pa ne znamo da li algoritam, kao ni slični koji su uvođeni u nekim drugim evropskim zemljama, profiliše korisnike i, neke više,, a neke manje, kontrolišu u zavisnosti od njihovih ličnih svojstava. Ukratko, ne znamo da li je Mitar kontrolisan više od Dragana koji nije Rom. A, kako stvari stoje, nećemo to nikada ni saznati.

Tako smo, umesto iskrenog razgovora o brojnim nedostacima koji postoje u našem sistemu socijalne zaštite, stigli dotle da se uvođenjem netransparentne tehnologije ukidaju prava i smanjuje statistika o broju korisnika Centara za socijalni rad.

Drugim rečima, stigli smo dotle da nas depersonalizacija sistema, koji je nekad uspostavljen da pruži državnu brigu onima kojima je neophodna, još jednom podseća na to ko su danas nule a ko jedinice.