Autorka: Dunja Karanović
Foto: Sara Ristić
Principi koji štite radnice i radnike, kao što su pravo na sindikalno organizovanje, minimalna zarada ili čuvena formula osam sati rada – osam sati odmora – osam sati kulture, postavljeni su tokom industrijske revolucije usled promene prirode rada. Uz svaku promenu rada, razvijaju se i novi vidovi eksploatacije, pa tako sindikati koji su odgovarali potrebama radnika u 18. i 19. veku više nisu adekvatan odgovor na kršenje radnih prava. Šta se dešava danas, kada umesto za jednog poslodavca radimo za četiri strana klijenta, koji su pri tom u tri vremenske zone, a minimalnu cenu rada diktira tržište a ne država? Ko su novi radnici, i koje su opcije za udruživanje u 21. veku?
Globalna pandemija, koja nas je sve preusmerila na onlajn rad, senzibilisala je veliki broj poslodavaca za različite modele hibridnog i nestandardnog rada, a pojam frilensinga postao je, ako ne poznat, onda bar, prepoznatljiv javnosti. Ono što nije razjašnjeno jeste koliko su samostalni radnici i radnice, zapravo, nezaštićeni od eksploatacije u ovom novom, digitalnom panoptikonu, i koliko je pandemija produbila probleme ove već prekarne vrste rada. Dok je u brojnim zapadnim zemljama uveliko regulisan pravni status umetnika, radnika u IT sektoru, onlajn asistenata, nastavnika stranih jezika i drugih samostalnih radnika, u Srbiji su oni i dalje nevidljivi pred zakonom. U očima javnosti (i države), samostalni radnici i radnice su privilegovani sloj društva koji ima fleksibilno radno vreme i izdašna primanja iz inostranstva. U praksi, oni najčešće zavise od povremenog i privremenog radnog angažmana, nemaju ugovore o zaposlenju, ne ostvaruju pravo na bolovanje, trudničko odsustvo i socijalnu zaštitu, nemaju regulisan poreski status pa su prinuđeni da izdvajaju nesrazmerno velike iznose za poreze i doprinose.
O tome koje su sve mogućnosti za udruživanje, koje prakse samoorganizovanja postoje i koje su potrebe samostalnih radnika, reč je u publikaciji „Modeli zadružnog organizovanja po meri samostalnih radnika” platforme Zajedničko. Prema njihovoj analizi, tokom poslednjih nekoliko decenija u Evropi se uočava rastuće interesovanje za zadruge (eng. cooperative) kao način regulisanja statusa samostalnih radnika i osiguravanja fer uslova za rad. Dok sindikalno organizovanje, kao tekovina industrijalizacije, brani prava radnika i radnica koji imaju status zaposlenih, zadrugarstvo se postavlja kao rešenje za nove okolnosti nestandardnog rada u 21. veku. Prema rečima autorki publikacije Aleksandre Lakić i Jelene Šapić, ove okolnosti uslovljene su tzv. digitalnom i zelenom transformacijom.
„Digitalna transformacija dovodi do stvaranja novih poslova i gubitka postojećih. Neka predviđanja govore da će do 2025. godine osamdeset pet miliona poslova nestati, a devedeset sedam miliona novih zanimanja nastati kao rezultat podele rada između ljudi, mašina i algoritama. Istovremeno, ekološka kriza, kojoj svedočimo poslednjih godina, dovodi u pitanje dominantni obrazac organizacije ekonomije, zasnovan na neograničenom rastu i iscrpljivanju prirodnih resursa. Zelena transformacija nosi sa sobom niz izazova, kako u ekološkom tako i u društvenom smislu. Dilema nije samo kako omogućiti prelazak na ekonomiju koja je ekološki održivija već i kako osigurati da taj proces bude pravedan tako da u njega budu utkani principi dostojanstvenog rada”, objašnjavaju autorke.
U svojoj analizi, one izdvajaju četiri modela zadružnog organizovanja koji odgovaraju na različite probleme samostalnih radnika, od ugovora o radu i poreskih pitanja do nabavki opreme, usavršavanja i prostora za rad. Demokratija, ekonomsko učešće, saradnja, briga za zajednicu, i autonomija samo su neki od principa kojima se vode zadruge za zapošljavanje, zadruge frilensera, zadruge deljenih usluga i platformske zadruge.
„Zadruge kao oblik udruživanja resursa kome primarni cilj nije sticanje profita nego dobrobit grupe ne samo da podstiču demokratsko upravljanje i ravnopravno učešće članova u odlučivanju već i odgovaraju na brojne nesigurnosti koje proističu iz novih oblika rada. Tako, na primer, zadruge mogu ponuditi pravno rešenje statusa svojim članovima (time što će ih zaposliti kao što radi francuska zadruga Coponame), olakšati poslovanje uz istovremeno pružanje autonomije u radu (poput SMart kooperative koja pruža svoje usluge u preko 40 evropskih gradova), unaprediti položaj na tržištu kroz olakšani pristup sredstvima za rad ili kolektivno pregovaranje (zadruge deljenih usluga)”, kažu Lakić i Šapić.
Platformske zadruge, s druge strane, predstavljaju odgovor na rastući broj komercijalnih onlajn platformi koje posreduju između frilensera i klijenata, a koje karakteriše velika konkurencija, niske zarade i neizvesnost. Radnici i radnice iz Srbije imaju veliki udeo u zajednici na platformama poput Upwork-a, zajedno sa radnicima iz zemalja u kojima je ova vrsta rada pravno regulisana (poput SAD i Kanade), ali i onima u kojima su radna prava izuzetno ugrožena (poput Indije i Pakistana). Dok ove platforme zadržavaju veliki procenat zarade korisnika, platformske zadruge su bazirane na zadružnom vlasništvu i time sprečavaju eksploataciju radnika.
„Platformske zadruge obezbeđuju dostojanstvene zarade i sigurnost prihoda, pravnu izvesnost, transparentnost koda i prenosivost podataka, dok se neke od njih zalažu i za nova digitalna prava, kao što je pravo radnika da ne proveravaju onlajn kanale komunikacije van radnog vremena (eng. right to disconnect) i suzbijanje digitalnog nadzora i kontrole radnika”, kažu autorke, i dodaju „Mnogi samostalni radnici iz Srbije drže onlajn časove engleskog jezika i, dok ih cene njihovi učenici, nastavnici su neretko podložni uticaju eksternih faktora (kao što je to bio nedavni slučaj sa promenama odredbi u Kini). Stoga pozivamo čitateljke i čitaoce LUL-a da pogledaju ili preporuče svojima prijateljima MyCoolClass, međunarodnu platformsku zadrugu u vlasništvu nastavnika stranih jezika.”
Najveći problem za samostalne radnike iz Srbije jeste to što njihov rad nije prepoznat Zakonom o radu, a ugovori koje eventualno sklope putem platformi kod nas nisu priznati. Oni zato ne mogu da ostvare radna prava poput prava na odsustvo, pauze, kolektivno organizovanje, minimalnu zaradu, zdravstvenu zaštitu. Kada je u pitanju plaćanje poreza i doprinosa, domaći zakoni ne prepoznaju razliku između samostalnih radnika i preduzetnika, tako da je deo frilensera registrovan kao pravno lice, iako to nije održivo s obzirom na visinu (i neizvesnost) njihovih primanja.
U prethodne dve godine u Srbiji su organizovani brojni protesti samostalnih radnika, a osnovano je i Udruženje radnika na internetu. Okidač za osnivanje ovog udruženja bila su upravo poreska pitanja. Naime, Poreska uprava je krajem 2020. godine pozvala fizička lica sa primanjima iz inostranstva da isplate porez i doprinose za prethodnih pet godina, što je uz kamate iznosilo 80%. Pretnje prekršajnim i krivičnim prijavama navele su radnice i radnike da se organizuju i izlaskom na ulice izraze svoje nezadovoljstvo. Nakon tri protesta i trodnevnog kampovanja ispred Skupštine, postignut je dogovor sa Vladom, kao i privremeno rešenje do formulisanja novog zakona koji će regulisati status frilensera. Određena je poreska obaveza od 13% za frilensere koji zarađuju do hiljadu evra na mesečnom nivou, odnosno 20% za one koji zarade do dve hiljade. Dogovorom, međutim, nije rešen niz drugih izazova sa kojima se ovi radnici suočavaju.
„Iako je Srbija deseta u svetu po broju radnika na internetu, Zakon o radu ih ne prepoznaje. Ne postoje socijalna zaštita, pravo na bolovanje, pravo na trudničko i porodiljsko odsustvo, zaštita od otkaza i mobinga, pravo na podizanje kredita, niti je moguće sklapanje ugovora o radu koji štite prava radnika. Deca radnika na internetu nemaju pravo na vrtiće jer im se roditelji vode kao nezaposleni. Rad na internetu karakteriše nesigurnost i neredovnost poslovanja – danas možete da radite, a već sutra da izgubite projekte od kojih ste izdržavali sebe i svoju porodicu”, kaže za LUL Milica Dragićević iz Udruženja radnika na internetu.
Rezultati ankete Udruženja u kojoj je učestvovalo skoro 800 frilensera pokazalo je da je velikoj većini (77.7%) rad na internetu jedini izvor prihoda – u proseku oko 700 evra, da polovina njih od te zarade izdržava još nekoga u porodici, i da čak 83% ni na koji način nije regulisalo svoje poslovanje.
„Jedini način za poboljšanje pozicije prekarnih radnika, gde postoji jasna nesrazmera u odnosima pregovaračke moći, jeste udruživanje i zajedničko zagovaranje izmena zakona ili donošenja novih zakona. Nadamo se da smo kroz naše Udruženje, pokazali da su promene moguće kada smo složni i ujedinjeni. Saopštenje Poreske uprave pretilo je da ekonomski potpuno uništi preko 100.000 ljudi u našoj zemlji. Uspeli smo da ispregovaramo da ogromna većina ne zapadne u dužničko ropstvo, a sad radimo na dugoročnom rešenju, koje će omogućiti da radnici na internetu ostanu u zemlji i izdržavaju sebe i svoje porodice”, zaključuje sagovornica.
Činjenica da je Poreska uprava izvela radnike na internetu na ulice dodatno je uznemiravajuća ako se uzme u obzir da se to odvijalo usred pandemije virusa korona, kada je ova vrsta rada za mnoge postala jedina opcija. U ovim okolnostima došlo je do aktiviranja još jedne grupe samostalaca – radnica i radnika u kulturi. Reprezentativna udruženja umetnika, kritičara i drugih radnika u kulturi osnovala su, 2020. godine, Fond solidarnosti, kao vid pomoći za kolege i koleginice koje su socijalno ugrožene tokom vanrednog stanja. Pandemija je podvukla višedecenijsko urušavanje društvenog i ekonomskog statusa samostalnih umetnica i umetnika, ali ujedno i ukazala na potrebu da se umetnici organizovano izbore za svoja radna prava.
U Udruženju likovnih umetnika Srbije (ULUS), Fond solidarnosti se zadržao nakon ukidanja vanrednog stanja, a formirane su i radne grupe za samostalce i fer prakse. Za razliku od drugih nestandardnih radnika, samostalni umetnici imaju pravni status koji je regulisan Zakonom o kulturi. Taj status, koji je potrebno zavrediti posredstvom reprezentativnih udruženja, omogućava da umetnice i umetnici žive od svog rada i ostvaruju pravo na (minimalno) penziono i zdravstveno osiguranje. Time se, međutim, ne menja njihova prekarna pozicija.
Kako navodi Isidora Ilić, samostalna umetnica i članica ULUS-a, „Samostalni umetnik/ca u praksi je lice koje nije zaposleno jer nema poslodavca, nema ugovor o radu i nema redovne prihode, zaradu ostvaruje povremeno i preko autorskih honorara. Vodi se kao samostalna delatnost, ali nije preduzetnik i samozaposlen jer nema svoju firmu ni PIB već ga lokalna samouprava, ako to želi, osigurava tako što doprinose za socijalno osiguranje prebacuje reprezentativnom udruženju.”
Lokalne samouprave često odbijaju da uplaćuju doprinose samostalnim umetnicima, pa je tako njih 2.064 od registrovanih 2.353 tokom 2020. godine živelo u Beogradu jer su tu jedino uplate redovne. Umetnicima koji zbog toga nisu u mogućnosti da ostvare status ostaje da budu osigurani kao nezaposlena lica, zbog čega plaćaju znatno veći porez na eventualne autorske honorare. Time se mnogi od njih dovode u znatno goru poziciju od drugih samostalnih radnika. Kao i ostale sagovornice, Ilić mogućnost za promenu društveno-ekonomskog statusa samostalnih radnika u Srbiji vidi u udruživanju i zajedničkom insistiranju na promeni zakona o radu.
„Politika mora počivati na obezbeđivanju uslova u kojima umetnici/e, stručnjaci/kinje u kulturi i svi drugi samostalni i prekarni radnici/e mogu da žive od svog rada, da budu radno i socijalno zaštićeni. Insistiranje na izmeni Zakona o radu je osnovni cilj kako bi se prepoznale ove, za sada, zakonu nevidljive kategorije rada, ali potom i unapredila njihova radna prava. Ovaj proces mora da prati i unapređenje drugih zakonskih regulativa koje se odnose na socijalni, ekonomski i profesionalni status umetnika, stručnjaka u kulturi i ostalih samostalnih i prekarnih radnica i radnika. Udruživanje i zajedničko organizovanje ovih kategorija imalo bi nedvosmislenu pregovaračku snagu”, zaključuje Isidora Ilić.
