Tekst: Džejn Grejam
Izvor: INSP.ngo / The Big Issue UK
Foto: Kajl Kasidi
Prevod: Danica Dimitrijević
U pismu mlađem sebi, Nil Gejmen, jedan od najvoljenijih autora fantastike, autor grafičkih novela o Sendmenu, romana „Američki bogovi“ i „Koralina“, priseća se svojih pankerskih dana, prijateljstva s Daglasom Adamsom i Stivenom Kingom, a otkriva i detalje svog krajnje neobičnog pedesetog rođendana.
Godine 1977. bilo mi je šesnaest i bio sam panker. Nagovorio sam tri školska druga da osnujemo bend koji se zvao XXX – ja sam bio pevač i pisao sam pesme. Reći da sam procvetao bilo bi preterano, ali polako sam izlazio iz uloge čudaka. Mnogo godina kasnije otišao sam na snimanje jedne komedije za BBC Radio 4, i nakon toga naleteo na glumca Stiva Panta. „O, pa ti si Nil Gejmen!“, uzviknuo je. Očekivao sam da mi kaže kako njegova deca obožavaju „Koralinu“, a on je umesto toga rekao: „Bio sam na tvom koncertu.“ Voleo bih da mogu da se vratim unazad i da podelim taj trenutak s Nilom tinejdžerom koji svira svoj prvi koncert u holu škole. Takođe bih voleo da kažem mladom Nilu, koji će na kraju odustati od svojih snova o tome da postane rok zvezda, da će u budućnosti biti neobičnih situacija kada će čitati pesme pred publikom u Tasmaniji uz pratnju benda u čijem će sastavu biti Dejvid Birn. Ili da će, nakon čitanja u rasprodatom Karnegi holu“, otpevati kantri pesmu Psycho sa gudačkim kvartetom. Tako da će na kraju ostvariti svoje želje da postane rok zvezda.
Bilo mi je zaista zanimljivo da razgovaram s prijateljima iz tinejdžerskih dana. Jedan od njih je nedavno nacrtao strip koji prikazuje sav taj strašan haos oko mene kao mladog čoveka, dok ja samo mirno hodam hodnicima čitajući „Stranca u tuđoj zemlji“ ili „Levu ruku tame“. Definitivno nisam mislio da se uklapam. Bio sam čudan, nezgrapan, nisam bio preterano srećan u stvarnom svetu, ali bio sam neverovatno srećan u svetu knjiga. Sanjao sam o tome da postanem pisac, ali to mi se činilo isto tako neizvodljivim kao da želim da sam nevidljiv ili da imam superbrzinu.
Ako bih stvarno hteo da se pohvalim pred tinejdžerom Nilom, pokazao bih mu svojih pet „Hugo“ nagrada. Te nagrade za naučnu fantastiku značile bi mu više nego Karnegijeva medalja ili bilo koje drugo priznanje. Bilo bi mu kul i što sam sarađivao sa Harlanom Elisonom ili večerao s Lu Ridom. A tek ako bih mogao da ispričam dvanaestogodišnjem Nilu da će jednog dana napisati epizodu serije „Doktor Hu“… vau! Posebno zato što je „Doktorova žena“ zasnovana na ideji na koju sam došao gledajući ovu seriju kad mi je bilo oko osam godina.
Godine 2009. otac mi je umro usred poslovnog sastanka, dok sam ja bio na putu za Njujork gde je trebalo da potpisujem knjigu. Bio sam u taksiju, pozvala me je sestra i rekla mi da je tata imao srčani udar i da je umro. Izašao sam iz auta, malo prošetao, a zatim otišao da potpisujem knjige. Tamo je bilo skoro dvanaest hiljada ljudi, počeo sam da potpisujem knjige u jedan popodne a završio oko devet uveče. Zatim sam otišao kući. Na telefonskoj sekretarici sam pronašao očevu poruku. Bila je to vesela poruka u kojoj on kaže: „Juče je bila mamina i moja pedeseta godišnjica braka – bilo je lepo vreme, znaš, isti takav divan sunčan kao i pre pedeset godina. I tako, zvao sam samo da te pozdravim, ali nisi tu.“ Tada sam prvi put zaplakao. Čuo sam njegov glas i slomio se. Da sam znao da će se to tako dogoditi… Ima toliko stvari kojih se setim i pomislim – voleo bih da sam te pitao ovo, voleo bih da sam zapisao ono, voleo bih da sam snimio taj razgovor.
Ima prijatelja za koje sam mislio da će zauvek biti tu, koji su samo otišli. Daglas Adams. Voleo sam Daglasa, bio je krupan i komplikovan i neprijatan, a istovremeno i divan. Svi ti ljudi koji su bili deo mog života i mog okruženja – voleo bih da mogu da se vratim unazad i provedem više vremena s njima, da naučim više od njih. Kad god neko umre, osećam se kao da me je univerzum šutnuo u zadnjicu.
Vreme je veliki problem. Voleo bih da sam znao kako brzo protiče. Voleo bih da sam više uživao u njemu. Stiven King je – i, opet, voleo bih da je šesnaestogodišnji Nil mogao da bude tamo, bio bi presrećan – došao na jedno moje potpisivanje knjiga, 1992. u Bostonu. Nakon toga smo otišli u njegov hotel. On mi je dao najbolji savet. Rekao mi je, znaš, moraš da uživaš u ovome. Ali ja nikada nisam uživao. Uvek sam se brinuo. I tek sa četrdeset osam godina, kada sam upoznao svoju ženu [američku umetnicu Amandu Palmer], pomislio sam: pa ona živi svoj život potpuno drugačije od mene. Radi ono što voli, druži se s ljudima koje voli, jede stvari koje voli. Pretpostavljam da bih i ja to mogao da probam.
I dalje se brinem. Mislim da sam tako napravljen. Strah da ne mogu da pišem verovatno je pokretačka snaga koja me tera da pišem. Taj deo mene takođe je u mojim knjigama – umem veoma dobro da prikažem situacije u kojima je zlo tu, iza ćoška. Moj roman „Okean na kraju puteljka“ nije autobiografska knjiga, ali taj dečak sam ja. Nikad nemam osećaj da je prošlost mrtva ili da mladi Nil više nije tu.
Ako bih mogao ponovo da proživim jedan dan, izabrao bih svoj pedeseti rođendan u Nju Orleansu. Ujutru me je moja žena, koja mi je tada još bila verenica, namamila u prodavnicu šešira i kupila mi cilindar. Onda mi je rekla da ide da nađe neku čajdžinicu i da će mi poslati poruku kad je pronađe. Deset minuta kasnije krenuo sam da se nađem s njom i na putu do tamo prešao sam preko velikog trga. Tamo je bila Amanda, odevena kao nevesta, u pozi ljudske statue. Onda se iz ulične gomile pojavilo mnoštvo naših prijatelja, a moj prijatelj Džejson je izveo neformalni obred venčanja između pisca u cilindru i ljudske statue u venčanici. Bilo je sjajno.
Amanda je neverovatna. U jednom trenutku sam pomislio: voleo bih da se oženim tobom jer mi nikada posle toga neće biti dosadno. Ona je dosta nalik na mene… pa, sa iste smo planete. Ali Amanda radi te fantastične, čudne, osobene stvari kojih se ja nikad ne bih setio. Te samo njoj svojstvene stvari, kad pomislim… stvarno? Zar ćeš stvarno to učiniti? Okej. Stajaću tu i držaću ti odeću, i ako te uhapse, platiću kauciju. Volim te.
