Nikola Repec godinama prodaje magazin Liceulice na Cvetnom trgu, gde provodi najveći deo dana. Pauze koristi da zapiše po koji stih, popije kafu ili pređe još jednu lekciju iz engleskog. Član je nekoliko udruženja za korisnike psihijatrijskih usluga, koje redovno posećuje. Na prvi pogled, njegova svakodnevica deluje jednostavno, ali iza nje stoji upornost i želja da se svaki trenutak iskoristi. Ritam, bez mnogo praznog hoda, uvek odredi unapred. Proveli smo jedan dan sa njim.
Lekovi, kafa, doručak. Nikola svaki dan započinje na taj način, tim redosledom
Pre odlaska u prodaju, našli smo se u redakciji, da bi uzeo svoje nedeljno sledovanje magazina. Sve pažljivo broji, ubacuje u ranac i kreće na Cvetni trg, gde prodaje već nekoliko godina. Plavonarandžasti prsluk oblači tek kad stigne na svoju lokaciju.
Prvo obilazi kafiće. Poznaje stalne goste, konobare i vlasnike. Skoro da nema nepoznatih lica za njega. „Ovo su sve moji drugari. Toliko magazina kupe mesečno da ja ne znam šta rade sa njima. Dele ih valjda”, kaže kroz osmeh. Dodaje da ga ne potresa mnogo i kad ne proda ništa u prvom obilasku bašti. Uvek napravi nekoliko krugova, ljudi se brzo smenjuju za stolovima. Na kraju, uvek uspeva da proda bar nekoliko primeraka. Iza toga stoji veliki trud pošto prodaje i po hladnim i kišnim danima, ali i po vrelim letnjim.
Nakon što je prodao nekoliko časopisa, vreme je za pauzu. Seda uvek u isti lokalni kafić, „La Tazza”. Kafa je obavezna, Nikola ih popije i po pet dnevno. Nakon odmora, vraća se na radno mesto. Pravi još jedan krug po baštama, nakon čega se pozicionira na trotoaru Njegoševe ulice, u hladu, među drvećem. Tu nastavlja da nudi magazin svakome ko prođe, mirno i dosledno. Prodaja, kaže, zahteva vreme. Navikao je da se oslanja na strpljenje, zna da se upornost u ovom poslu uvek isplati.
Bliži se 14 časova, Nikola završava prodaju za danas i žuri dalje
Uskoro mu počinje engleski u Udruženju „Prostor” u Resavskoj. Udruženje se bavi osnaživanjem i oporavkom osoba sa problemima mentalnog zdravlja. Iako je to samo par minuta peške od Cvetnog trga, insistira da idemo gradskim prevozom. Voli da se vozi tramvajima, to je za njega simbol Beograda. Takođe, izbegava da hoda uzbrdo jer ga bole leđa.
Na čas stižemo tačno na vreme. Nikola je spreman da propusti prvih pet minuta kako bi skuvao još jednu kafu. Nastavnica Mina ipak ga čeka. Današnja tema je „Prijatelji i porodica”. Tekst se čita ukrug, svako po rečenicu. Grupa je podržavajuća i niko se ne ustručava da pita ako mu nešto nije jasno. Sve razjašnjavaju zajedno, bez pritiska i žurbe. Čak i oni koji se u početku nesigurno javljaju, brzo postaju sigurniji u sebe. Nikola kaže da im je svaki čas drugačiji. Igraju asocijacije, rešavaju zadatke u paru, opisuju slike, itd. Nakon sat vremena koncentracije i učenja novih reči, svi traže odmor. Na pauzi se pozdravlja sa prijateljima, kojima nije stigao da se javi pre časa. Pričaju o crtanju, predstojećim izložbama radova i poeziji.
Nikola godinama piše pesme
Kada ga pitam o čemu su, kaže „o životu i čemu god mi padne na pamet”. Priča i da je prethodne četiri noći malo spavao jer je ustajao da zapiše stihove koji su mu dolazili svaki put kad legne u krevet. Dosad je napisao nekoliko stotina pesama. Neke od njih objavljivane su i u našem magazinu. Pored zbirke pesama, Nikola ima i kolekciju crteža, koju godinama nadograđuje po likovnim radionicama i sekcijama.
Nakon pauze, svi se vraćaju u učionicu i čas se nastavlja. Vreme brzo prolazi. Po završetku, Nikola se ne zadržava dugo u „Prostoru” jer uskoro počinje sastanak u Udruženju „Videa”, koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga i stručnjake koji im pružaju podršku i tako rade na prevenciji stigmatizacije i marginalizacije. Po planu, danas je u „Videi” druženje uz sok i grickalice. Ne propušta odlaske tamo. Svakog dana ide u bar jedno udruženje, „Prostor”, „Videu” ili „Dušu”, u kojoj se takođe organizuju različite aktivnosti za korisnike psihijatrijskih usluga i njihove porodice.
Nikola pakuje svoje stvari i kreće dalje. Navikao je da menja lokacije i zadatke, pa mu brzi prelazak s jedne aktivnosti na drugu deluje potpuno prirodno. Njegov dan još nije gotov – čeka ga druženje, pisanje, a možda i još neka usputna prodaja. Za Nikolu, to je rutina koja mu znači i prostori podrške koji ga čekaju u svakom novom danu.
tekst i fotografije: Anja Mihić
