Aleksandar je student kome nisu potrebne knjige. Bar ne one klasične. Da bi počeo da uči za ispit, Aleksandar najpre mora da pronađe odgovarajuću knjigu, odnese je na digitalizaciju i tako je prilagodi govornom programu. Njegova priča pokazuje koliko je visoko obrazovanje i dalje nepristupačno slepim studentima. Za većinu studenata potraga za literaturom traje nekoliko minuta. Za slepe studente ona često traje danima. Bez sistema koji bi obezbedio pristupačne knjige, svaka nova generacija iznova prolazi kroz isti proces snalaženja. O tome kako slepi i slabovidi studenti dolaze do literature na fakultetima, i s kojim se sve preprekama suočavaju, piše Luka Mitrović, polaznik Škole digitalnog novinarstva.
Da bi došao do pristupačne literature, Aleksandar Smukov, student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, treba da nađe neoštećenu knjigu po kojoj nije pisano ni podvlačeno, i potom da je odnese u Univerzitetsku biblioteku na digitalizaciju koja traje par dana. Tek po nabavci literature u digitalizovanoj formi može da počne sa učenjem.
Aleksandar radije izbegava ovaj komplikovan proces, pa se koristi drugim metodama.
„Tražim literaturu po kopirnicama, a pišem i profesoru kada ne mogu drugačije da je nađem. Ako je ima u PDF-u, govorni program može da mi je pročita, ali moram da se obraćam svakom profesoru pojedinačno“, kaže Aleksandar.
Govorni programi su softveri koji mogu da pročitaju digitalizovane knjige. Ali samo ukoliko stranice nisu skenirane kao slika. Zato je neophodno da format digitalizovane knjige bude prilagođen za govorne programe.
Nema zvaničnih podataka koliko slepih studenata digitalizuje literaturu, ali prema slobodnim procenama zaposlenih Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, radi se o dva ili tri studenta mesečno. Prema podacima Kancelarije za studente sa invaliditetom iz 2026. godine, na Univerzitetu u Beogradu ima oko 40 slepih studenata.
Svi oni pojedinačno traže načine da sebi prilagode literaturu koja se, prema Zbirci propisa Univerziteta u Beogradu, definiše kao osnovno i obavezno nastavno sredstvo koje fakultet mora da obezbedi blagovremeno, pre početka nastave i u dovoljnoj količini.
Međutim, ova obaveza nije dalje uređena nijednim dodatnim propisom, zbog čega nikog u praksi ne obavezuje da obezbedi osnovna nastavna sredstva kao što su knjige. Akt koji se bavi ovim pitanjem jeste Marakeški sporazum, kojim se dozvoljava umnožavanje dela bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade u svrhe učenja osoba sa oštećenjem vida. Ipak, ovo predstavlja mogućnost, ne i direktnu obavezu bilo koje ustanove da prilagođava literaturu za studente.
Pravni potencijal Marakeškog sporazuma ostaje neiskorišćen, dok problem i dalje ostaje. To čini da propisi o inkluziji po ovom pitanju deluju deklarativno, bez stvarnog uticaja.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Isti problem svake godine
Defektološkinja s Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Ksenija Stanimirov smatra da je besmisleno što slepi studenti moraju pojedinačno da traže svaku knjigu.
„Iz godine u godinu slepi studenti su u potrazi za literaturom kao da se nešto promenilo. Ništa se ne menja, oni i dalje imaju oštećenje vida i potrebne su im prilagođene knjige. Pritom, novi studenti rade isti posao kao i oni pre njih“, objašnjava Ksenija Stanimirov.
Ipak, ona ističe da se knjiga ne mora nužno skenirati, već da se studentima može dati verzija koja je bila pripremana za štampu, što govorni program može da pročita.
„Imala sam studentkinju sa oštećenjem vida pa sam joj dala saglasnost za korišćenje elektronske verzije moje monografije, kako bismo izbegli skeniranje. Student koji u prvoj godini traži pristupačnu literaturu biće u istoj situaciji i na drugoj, trećoj i četvrtoj godini studija. Zašto bi se obraćao petnaest puta ako može jednom da podnese zahtev za korišćenje literature?“, ističe defektološkinja.
Iako je ovo dobar primer kako slepima može da se olakša potraga za literaturom, radi se o pojedinačnom slučaju, a ne o trajnom rešenju koje bi slepim studentima pružilo ono što im je za studiranje neophodno. Ne postoji skladište literature u koje bi studenti mogli da posegnu za knjigama koje im trebaju.
Stanimirov smatra da bi trebalo da postoji resursni centar preko kojeg bi išli zahtevi za literaturu u elektronskom formatu. Oni već postoje za osnovne i srednje škole. Kada je u pitanju obrazovanje slepih učenika, škola se obraća resursnom centru, koji literaturu prilagođava i potom dostavlja slepim osobama. Međutim, tako nešto ne postoji na nivou fakulteta.
Aleksandar kaže da bi mu studiranje najviše olakšalo upravo to – da sva literatura bude čitljiva za govorne programe i na jednom mestu. Onda nijedan slep student ne bi morao da traži literaturu, čeka na nju ili traži pomoć od profesora.
„Kada pričamo o inkluziji, pričamo o osnovnim i srednjim školama, ali ona se ne završava tu. Treba da je posmatramo na nivou društva, jer stvari treba da budu pristupačne svima“, kaže Ksenija Stanimirov.
Koordinatorka Kancelarije za studente sa invaliditetom Ljupka Mihajlovska nudi, međutim, potpuno drugačije rešenje.
„Jedna centrala ne može da isprati potrebe svih fakulteta, već je potrebno da svaki fakultet prilagodi literaturu za slepe studente. To bi se postiglo pravilnikom koji bi ih na to obavezao“, objašnjava Mihajlovska.
Rok trajanja inkluzije
Inkluzivno obrazovanje danas se često spominje, a retko primenjuje.
Visoko obrazovanje je slabo pristupačno osobama sa invaliditetom, neretko i u bukvalnom smislu. Studenti koji koriste kolica često nemaju pristup svim delovima zgrade fakulteta, a studenti koji ne vide moraju da „love“ literaturu.
Jedan od vidova inkluzije koji postoji na fakultetima jeste niži prag za upis i budžet za osobe sa invaliditetom. Koordinatorka Kancelarije objašnjava da je ideja o tim merama podrške nastala jer se studenti sa invaliditetom takmiče sa ostalim studentima pod neravnopravnim uslovima.
„To je samo jedan korak, ali sva dalja podrška je nedovoljno razvijena da bi se studenti sa invaliditetom kretali kroz sistem visokog obrazovanja nesmetano, što dovodi do toga da oni studiraju duže. Mislim da bi studenti sa invaliditetom završavali u roku jednako kao i drugi kad bi imali adekvatnu podršku“, smatra Mihajlovska.
Ove mere predstavljaju olakšice, no i dalje nisu ono što bi rešilo srž problema. Polovično se adresiraju realne potrebe i čini se da slepe studente nisu ni pitali šta bi im najviše pomoglo u toku studiranja.
Kancelarija za studente sa invaliditetom je propisala da na fakultetima treba da postoji kontakt osoba ili služba koja će pružati podršku studentima s invaliditetom. Time bi trebalo da se ispoštuju standardi pristupačnosti, ali iako tu spada i pristupačna literatura i dalje nema jasnog plana sistemske podrške kako do nje doći.
Slepima je stoga visoko obrazovanje znatno otežano.
Iako postoje brojni zakoni koji garantuju prilagođen pristup za studente sa invaliditetom, njihovo iskustvo na fakultetu mnogo je drugačije u odnosu na ostale studente. Retko koji fakultet ima asistivne tehnologije, a Brajevog pisma gotovo da nema posle srednje škole.
Činjenica da se ove stvari ne podrazumevaju govori o tome da zakoni o zabrani diskriminacije ostaju mrtvo slovo na papiru. U tehničkom smislu, univerziteti i fakulteti nepristupačni za osobe sa invaliditetom su u prekršaju.
Prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakonu o visokom obrazovanju, Zakonu o udžbenicima i Zakonu o autorskom i srodnim pravima – zabranjeno je kršenje bilo koje zakonske odredbe kojom se uskraćuje razumno prilagođavanje, odnosno jednakost osoba sa invaliditetom sa ostalima.
Republika Srbija je i država potpisnica Evropske konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koji takođe podrazumeva mere za efikasniji obrazovni sistem. Ipak, kao i za zakone, ni ovde ne postoje sankcije za nepoštovanje tih odredbi.
Dobra volja nije sistem
„Postoje pomaci i inicijative na raznim fakultetima, ali nisu sistemski uređene. Nije rešeno ni kroz pravilnik univerziteta“, objašnjava Ljupka Mihajlovska.
Pravni fakultet je 2019. godine uveo mere kako bi se obezbedilo ostvarivanje prava studenata sa invaliditetom na ravnopravno učešće u svim nastavno-naučnim procesima.
Omogućena im je upotreba udžbenika u elektronskoj formi, kao i taktilna tabela s Brajevim pismom, a studenti se samo obavezuju da literaturu ne dele dalje već koriste isključivo za svoje potrebe. Takođe, u okviru Biblioteke Pravnog fakulteta formirana je i posebna služba za rad sa studentima sa oštećenim vidom.
Ipak, Pravni fakultet je u ovom pogledu izuzetak. Za studente ostalih fakulteta koji ne dobiju literaturu od profesora ostaje da je digitalizuju sami.
„Ima čekanja, ali može se doći do prilagođene literature. To je nivo podrške koji trenutno pružamo“, kaže Mihajlovska, i ističe da u Kancelariji za studente sa invaliditetom rade samo dve osobe, te je zbog nedostatka ljudi skener i dat Univerzitetskoj biblioteci.
Na pitanje šta je zapravo prepreka da se tako nešto obezbedi, Ljupka ne vidi važniji razlog od toga da se time niko ne bavi na neki ozbiljniji način.
Pored olakšica, inicijativa na fakultetima, individualnih napora zaposlenih i deklarativnih propisa, potrebno je ići u srž problema. Trenutne mere deluju odvojeno. Umesto više paralelnih napora da se slepim studentima olakša, treba obezbediti jedinstven program podrške koji nudi trajno rešenje.
Bilo da je to resursni centar ili deo univerzitetske biblioteke, potreban je fond s literaturom koji će slepi moći da koriste čim stupe na fakultet. Zakonska regulativa ovo nalaže, ali niko se ne bavi položajem slepih u obrazovanju tako da zaista zaživi sistem inkluzije koji bi slepe studente tretirao ravnopravno.
Sve ovo ukazuje na sistemske propuste koji mogu obeshrabriti osobe sa invaliditetom da nastave sa obrazovanjem posle osnovne i srednje škole.
Tekst je nastao kao deo programa Škole digitalnog novinarstva „Slavko Ćuruvija fondacije“
tekst: Luka Mitrović
ilustracija: Ksenija Pantelić
