Nenad Srbinovski: Bogat sam momak jer me svi vole - Liceulice

Nenad Srbinovski: Bogat sam momak jer me svi vole

Za šest godina koliko prodaje magazin, Nenad je postao jedan od najvrednijih i najuspešnijih prodavaca. Redovno trenira, bavi se tenisom i plivanjem. Iako ne voli da se takmiči, u životnoj igri on je pobednik. Autizam nije uspeo da ga uspori, naprotiv, dan je kratak da bi Nenad postigao sve što isplanira.

Tokom osnovne škole, đaci su me često vređali, mada su neki bili i dobri. Povređivalo me je to i bio sam tužan. Davno je bilo. Trudim se da zaboravim sve što je bilo ranije. Dok sam bio mlađi, pio sam dosta lekova, i dalje pijem, ali uvek sam uspevao da se fokusiram na sebe. Nisam se obazirao na uvrede jer sam po prirodi smiren čovek, a i kao dečak sam bio miran. U tim trenucima sam ćutao. Nisam se nikad svađao. Dugo sam držao probleme samo za sebe. Kasno sam se obratio roditeljima za pomoć. Šta je bilo bilo je, idem dalje, ne osvrćem se u prošlost.

Kasnije sam krenuo redovno da idem u KEC (Kreativno edukativni centar koji radi sa osobama sa invaliditetom). Tamo sam i čuo za Liceulice, zainteresovao se i počeo da radim. Magazin prodajem od 2015. godine, na potezu Knez Mihajlova–Slavija–Cvetni trg–kafić Zaokret u Cetinjskoj. Nikad nisam na jednom mestu. Prija mi da šetam. Ljudi uglavnom znaju za magazin. Ima i pozitivnih i negativnih reakcija. Iskusan sam prodavac, nisam početnik. Imam stalne kupce koji uvek kupuju časopis kod mene. Ljudi često stanu da popričaju. Časte me. Mnogo mi pomažu. Ovaj posao me čini srećnim i smirenim. Utiče dobro na mene. Trudim se da budem što bolji radnik.

Kada prodajem časopis, mama ide sa mnom, prati me jer ne mogu sam. Iako idem sa njom, samostalan sam. Imam svoje dobre mušterije koje me nikad ne povređuju. Dok prodajem magazin, često srećem Dušana i Akija. Družimo se, idemo na piće, jedemo kolače i ćaskamo. Pričamo uglavnom o poslu i porodici. I u magazinu volim da pročitam priče o prodavcima.

U decembru sam napunio trideset godina. Bio sam odličan đak i u srednjoj i u osnovnoj školi. Završio sam školu za kelnera. Posle škole sam radio kao kelner u Knez Mihajlovoj. Imao sam dobre kolege. Posle toga sam se ubacio u Liceulice. Ako prestanem da radim ovaj posao, mogu opet da budem konobar. Nikad se ne zna ništa unapred. Volim da radim. Nije mi problem ni da prodajem ni da služim goste.

Ipak, najviše volim da skitam, da ne budem na jednom mestu. Ne plašim se korone, nosim masku, štitim se. Živim blizu centra, sve mi je blizu, Kalemegdan, zoološki vrt, Donji grad. Mama i ja šetamo svakog jutra po Kališu. Ja sam bogat momak. Roditelji i mlađi brat me vole. Svi me vole i cene. Fina smo porodica. Lepo se slažemo. Igram tenis za moju dušu. Mama i trener Igor mi pomažu. Na Adi treniram, pa posle toga prodajem magazin. Volim i plivanje, volim da vežbam na spravama. U našim igrama nema pobednika.

Vikendom kuvamo ručak, spremamo pasulj, čorbu. Tati pomažem oko kuće. Najbolje spremam čorbu sa šargarepom. Dorćolac sam, ali volim da idem kod strica u selo Vraneštica u Makedoniji. Pomažem mu oko stoke.

Smiren sam, pozitivan, ni sa kim se ne svađam. Ja sam skoro kao Novak Đoković – trudim se da budem najbolji. Srećan sam i zadovoljan svojim poslom i životom. Prodavcima želim da budu vredni, da nikad ne odustaju od posla. Svima bih želeo da im bude dobro i preporučio bih da dođu u Liceulice. Radim već dugo ovde. Posao me čini srećnim. Uvek dobro ide. Naučio sam da se borim sa svojim životom, da idem napred i da mislim svojom glavom.

Razgovarala: Milica Terzić

Fotografija: Sara Ristić