U redakciji našeg magazina, već tri godine se jednom mesečno organizuje Klub za prodavačice i prodavce. Osmišljen je kao prostor gde prodavci mogu da se okupljaju, provode vreme i da se bolje upoznaju. To je i prostor osnaživanja, gde svako ima slobodu da iznese svoje ideje, ispolji kreativnost i podeli sa drugima svoje priče. Utiske sa junskog kluba donosi naš saradnik Dejan Kožul.
Klub vode članice tima za rad sa prodavcima, Danica, Ines i Iva. Svakog meseca se osmisli nova tema i aktivnost – bavili su se razlikama grada i sela, i osećanjima koje ta mesta bude, pisali poeziju, osmišljavali radio-emisiju, razgovarali o studentskim protestima, pravili fanzin… Tema poslednjeg Kluba, ujedno je i tema letnjeg broja – generacije.
Započećemo ovu reportažu nekim od poruka koje su prodavačice i prodavci, mahom ljudi u srednjim godinama ili stariji, uputili mladim generacijama. Gotovo svima je zajednička zasićenost životom u gradu, pa im tako Aki poručuje da što pre odu na selo. On smatra da je na selu budućnost jer tamo još nije zagađeno. Sličnu poruku je poslala i Goca, koja veruje da bi na selu bili mirniji i da bi pravili manje „problema i gluposti”.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Vesna poručuje mladima da čitaju i uče jer će im čitanje i učenje osvetliti put u budućnost, na kom treba da poštuju roditelje i porodicu.
Snežina poruka je da misle svojom glavom, da se brinu o sebi i da budu razumniji, racionalniji, dok Ištvan smatra da treba da imaju više vremena za roditelje, a ne da bude obrnuto, kao što smatra da je sad.
A razgovarali su i o prošlosti i budućnosti. O tome kako vide svet za sto godina, gde bi videli sebe za tih sto godina, ali i šta bi rekli mlađoj verziji sebe, koja tek kroči u nimalo milosrdan svet.
„Veruj sebi, makar i grešio”, poručio je mladom Ištvanu onaj današnji.
A greške su sastavni deo života, baš kao i nepredviđene okolnosti koje nas znaju skrenuti sa planiranog puta razasutim željama. Goca je želela da se bavi arhitekturom, za šta kaže da nije imala roditeljsku podršku. Zato bi poručila sebi da ide za onim što voli.
Sličnu poruku mlađoj verziji sebe poslao bi i Aki: „Prati svoj instikt i svoje srce.”
Jedna od lepota Kluba je mogućnost da se učesnici na tren prepuste mašti, daleko od svakodnevnih problema. Ovaj put, mašti su dali na volju da zamisli svet u budućnosti. Oni koji su gledali čuveni Pixarov animirani film Wall-E mogu da steknu sliku o pravcu u kom je otišao ovaj razgovor:
„Leteći automobili, žičara umesto buseva, telefonski asistent za ljude koji ne vide, robot asistent za osobe sa invaliditetom, supersonični detektor koji će istraživati mesta pogodna za život jer će planeta biti uništena pa će života biti i na drugim planetama, dimenzija vremena će nestati, otvoriće se večnost, planeta će ostati smetlište istorije, ali i turistički lokalitet, planete će biti povezane metroom budućnosti, neće se pešačiti jer će ljudi imati propelere na leđima i leteće od planete do planete, živeće se i pod vodom…”, neke su od ideja o tome šta nas čeka u budućnosti.
„Pozdravlja vas Žil Vern!”, nakon svega uskliknula je Vesna, pesnikinja.
I kad su se već prepustili mašti, zanimljivo je bilo videti kako bi videli sebe u tom i takvom svetu.
Goca se vidi van Beograda kako hrani piliće, Vesna, ljubiteljka književnosti, volela bi da joj um ostane čist, da piše, te da sutra upijaju njene misli jednako kao što ona danas upija Seneku i Marka Aurelija.
Druga Vesna se takođe vidi van Beograda kako pravi torte i bavi se poslastičarstvom, gde bi joj pomagao sin Nenad koji bi se zadovoljio i prodajom grickalica i novina u kiosku.
I Goran bi da se izmakne iz Beograda i ode da živi na Kosmaj, Ištvan mašta o kućici na mestu koje on odabere, a Sneža bi samo da nađe partnera za tango i da govori francuski.
Igor je sa devetnaest godina imao ideju za roman, kom ima čak i naslov, pa se nada da bi tada roman već bio stvarnost. Aki bi samo da radi sa cvećem, Zoki bi da trenira mačke da bolje hvataju miševe i da ima grobarsku firmu, Dača bi da otvori radnju odeće, a Dubravka se nada da će joj se ćerka udati i da će završiti školu.
„Ne želim da preživljavam. Želim da živim”, glasi čuvena rečenica iz pomenutog crtaća Wall-e. Tako je u budućnosti, isto i u sadašnjosti.
tekst: Dejan Kožul
fotografije: Katarina Drajić
