Ruinirana skladišta i fabrike nisu samo svedočanstva o minuloj proizvodnji, već pokazuju i da danas, u 2026. godini, o njihovom vrednovanju i dalje ne postoji jasan konsenzus. Srpsko zakonodavstvo ih ne prepoznaje kao posebne celine vredne zaštite, struka kasni u uspostavljanju discipline kojom bi ih štitila od korozivnih interesa investitora, pa je javnosti ostavljena nezgodna dilema – da li je bolje da propadaju, ili da se u njima otvori noćni klub ili kafić – iako je nesumnjivo reč o resursu koji obogaćuje istorijsku i kulturnu zaostavštinu zajednice?
Na papiru, koncept industrijskog nasleđa zvuči prilično jednostavno – on obuhvata materijalne ostatke industrijske kulture koji imaju istorijsku, tehnološku, društvenu, arhitektonsku, kulturnu i naučnu vrednost. U uslovima Srbije i, uz izvesne ograde, bivše Jugoslavije, pa i celokupnog Zapadnog Balkana, on hronološki seže unazad sve do sredine 18. veka, a svako zdanje i ambijentalna celina koji su svedočanstvo da se nekada radilo, gradilo i proizvodilo, legitimni su uzorci za njegovo bogaćenje i reevaluaciju.
Reč je o resursu koji je mogao terminološki i pojmovno da se obradi tek kada je industrija širom Evrope ušla u period stagnacije, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Pre posledičnog razvoja konzervacije i urbane obnove, industrijsko nasleđe se mahom tretiralo kao vrednosna pustara koja u najboljem slučaju govori o smenama tehnoloških paradigmi. Skladište je skladište dok ne izgubi namenu. Fabrika je fabrika sve do promene procesa proizvodnje. Nakon toga, ona zvrji prazna. Rečju, svest o značaju industrijskog nasleđa relativno je nova istorijska pojava.
Na jednom drugom parčetu hartije – ne udžbeničkom, no zakonskom – deluje da međuvreme od oko sedamdeset pet godina nije bilo dovoljno da industrijsko nasleđe u Srbiji dobije adekvatne formalno-pravne okvire. Ovdašnje zakonodavstvo ga ne prepoznaje kao zasebnu vrstu kulturnog dobra, već ga je moguće zaštititi kao spomenik kulture ili prostornu celinu. Od slučaja do slučaja. Konteksta radi, Savet Evrope je ovu problematiku prvi put adresirao opštom preporukom davne 1990. godine, pre nego što se bivša Jugoslavija uopšte raspala, a najaktuelnije definicije ponuđene su u „Dablinskim principima“, koje je Generalna skupština Međunarodnog saveta za spomenike i spomeničke celine ispisala 2011. godine.
Godinu dana kasnije, jedan od najreferentnijih ovdašnjih stručnjaka za istoriju arhitekture, profesor Aleksandar Kadijević, izvesno se i sam iznenadio kada je za potrebe pisanja naučnog rada za Godišnjak grada Beograda ustanovio da industrijska arhitektura kao polje istraživanja jedva da i postoji.
„Decenijama tretirana kao drugorazredna projektantska disciplina, ona je u Srbiji odnedavno prihvaćena kao ravnopravna tema urbane obnove. Ipak, zbog manjka specijalizovanih istoriografa, još nije napravljena njena precizna klasifikacija i celovita valorizacija“, zapisao je Kadijević 2012. godine, a stanje se u međuvremenu nije mnogo promenilo. Nekoliko odličnih izložbi o industrijskom nasleđu, desetina naučnih članaka, pa i promena u percepciji javnog mnjenja ipak nisu dovelo do stabilnije disciplinarnosti i njegove zaštite.
U stvarnosti, koncept industrijskog nasleđa vidljiv je i opipljiv, naročito u Beogradu i većim gradovima centralne Srbije i Vojvodine (doduše, i drugde – slučaj rtanjskog rudnika zaista zavređuje samostalan celovečernji film, a kamoli novinski tekst), premda je pitanje koliko će to još biti slučaj.
Gorka priča o slatkoj fabrici
Paradigmatičan je primer Stare šećerane, područja od dvanaest hektara na kojem se nalazi ukupno osamnaest nepokretnosti, a koje je svojevremeno proglašeno za nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture Grada Beograda. Kompleks na Čukarici sagrađen je tokom dve godine na prelazu iz 19. u 20. vek, što ga čini sasvim izvesno najstarijim fabričkim područjem u gradu. Uprkos tome, u junu 2024. godine, prodat je za 690 miliona evra firmi čiji su vlasnici biznismeni bliski vlastima, a Grad Beograd tada nije hteo da iskoristi pravo preče kupovine, čime je javnosti posredno poručio da diže ruke od dalje zaštite važne celine. Naročito kada se saznalo da je Stara šećerana obuhvaćena prostornim planom Beograda na vodi, koruptivnog žderača javnih para i urbanih celina koji nadilazi pitanje puke džentrifikacije, to jest prilagođavanja i prenamene pohabanih ili neodržavanih urbanih celina u modernizovana područja prilagođena potrebama investitora i boljestojećih društvenih grupa.
Pogodan primer džentrifikacije je Staroj šećerani blisko zdanje Starog mlina, pored palate BIGZ, koje je pretvoreno u ispostavu međunarodnog hotelijerskog lanca i tako makar sačuvano od propadanja ili rušenja. Slično se može reći i za jednu obližnju pivnicu, koja se, kao i nekoliko sličnih, nalazi u skladištu postrojenja sada već drevne prestoničke industrijske zone.
Da se razumemo, ne bi ozakonjenje industrijskog nasleđa kao resursa sprečilo prodaju Stare šećerane ili džentrifikaciju drugih sličnih ambijenata i objekata, ali bi utrlo put delotvornijoj borbi za njihovo očuvanje. Ovako, zajednica može bez otpora da ostane bez vredne celine u čije cigle je stao čitav 20. vek, a samim tim i sećanja na njega.
Konkretno, izgradnju Stare šećerane uredbom je omogućio i potom naložio kralj Aleksandar Obrenović, a među zainteresovanim ponuđačima bili su Japanci, Nemci, Austrijanci, Belgijanci i Englezi. Rečju, industrijski giganti s kraja 19. veka. Posao su dobili Nemci, a posao su radili – radnici, i to domaći, i to neadekvatno plaćeni i nezaštićeni, kako već biva. Njihov štrajk nasilno je ugušen 1907. godine, a nekolicina radnika je u sudaru s pandurima izgubila život.
Nakon što je oštećena u Prvom svetskom ratu, kao „deklarisana neprijateljska imovina“ prelazi u državne ruke, kada se delokrug širi na proizvodnju špirita i kvasca. U postrojenju su se mogla naći prostorna rešenja i mašine češke fabrike Škoda, kao i tehnološke procedure uvezene iz Francuske. Ništa čudno, budući da je taj, širi pogon, u rad pušten 1940. godine, osmislio Borivoje Jovanović, inženjer školovan u Parizu i Pragu.
Preživela je još jedan rat i pljačku inventara, kao i potonju transformaciju iz državne u društvenu svojinu, kada je dobila ime po Dimitriju Tucoviću, organizatoru štrajka iz 1907. godine. Period socijalističke modernizacije značio je i prelazak u okvire PKB-a. S propašću koncepta društvene svojine, tačno sto godina nakon krvoprolića, pokrenut je stečajni postupak koji je fabriku lišio čak i nominalne namene, a svi zaposleni su dobili otkaz.
Na polovini ratnih devedesetih, članovi pozorišta Bitef teatar su u ruševinama Stare šećerane izveli Šekspirovu komediju San letnje noći, a dve godine kasnije, Ministarstvo kulture finansiralo je otvaranje pozorišta KPGT, koje pod palicom Ljubiše Ristića i dalje funkcioniše, kako-tako. Pomenuti komad engleskog pisca etalon je komedije situacije, a situaciju u kojoj se našla Stara šećerana cinik bi mogao da opiše kao – tragediju naravi.
Jer s prodajom te celine investitorima postoji šansa da sećanje na sve što se u njoj odigralo opstane samo u ovakvim novinskim člancima, izložbenim postavkama i ozbiljnijim studijama, a da ljudi na vlasti još jedared potvrde da su im ekonomski interesi pojedinaca važniji od interesa zajednice. Upitno je ne samo pravo na postojanje zaštićenog područja već i pravo kolektiva da se zahvaljujući njemu seća svega što mu je prethodilo. Da uči iz grešaka svojih prethodnika i slavi njihove pobede, male i velike. Reč zaista jeste o svojevrsnom intelektualnom i emocionalnom otuđenju.
Istorija građenja je istorija rušenja
Iako slučaj Stare šećerane reflektuje i sažima dosta društvenih i ekonomskih trendova, reč je ipak o samo jednom od na desetine sličnih slučajeva.
Recimo, najstarija građevina na teritoriji opštine Novi Beograd, upravna zgrada fabrike aviona Ikarus, preživela je Drugi svetski rat kao jedina nepokretnost negdašnjeg industrijskog kompleksa, ali nije preživela odluku gradskih vlasti i investitora da je pre osam godina sruše, uprkos statusu zaštićenog objekta. Da reč nije samo o kvalitetu odlučivanja – privatno nauštrb javnog – već i srazmeri – jače nauštrb slabijeg – dokazuje i činjenica da je predmetna zgrada, jedan od retkih primera art deko stila u prestonici, bila u postupku restitucije koji je godinama tapkao u mestu. Rušenje je prvi put naloženo sada već davne 2015. godine, ali je grupa zainteresovanih građana proces više puta odlagala. Na koncu – neuspešno.
Kao što Stara šećerana sadrži 20. vek u malom, tako je i upravna zgrada Ikarusa bila važna stranica u priči o modernizaciji jedne zemlje. Bila je pokazatelj njene industrijske razvijenosti. Implicitno je postavljala pitanja i pod kojim je istorijskim okolnostima do razvoja uopšte moglo da dođe. Kako je, recimo, jedno suštinski i dalje poljoprivredno i stočarsko društvo uspelo da za kratko vreme proizvede više od pet stotina letelica koje su – gle čuda! – poletele i letele. (Zanimljivosti radi, klice uspeha Ikarusa mogu se naći u višegodišnjem carinskom ratu Srbije i Austrougarske s početka 20. veka, koji je zbog smanjenog uvoza podstakao razvoj osnova mašinske industrije u Srbiji.)
Napravimo li osvrt u drugom smeru – hronološki, ka kraju Jugoslavije, a prostorno, ka drugoj obali Save – podsetićemo se da su reprezentativna zdanja preduzeća Iskra i Simpo praktično poklonjena ozloglašenoj kompaniji Beograd na vodi, i da su potom srušena. S njima je nestao jedan od najvećih izložbenih i prodajnih prostora nameštaja u glavnom gradu, kao i podsetnik da je, kraj njega, osamdesetih godina prošlog veka, postojala i nepokretnost koju je sazidala jedna slovenačka firma, tada još članica šire državne zajednice.
Slično tome, gubljenje bogatog, ali raštrkanog industrijskog nasleđa u Vojvodini ujedno bi značilo i gubitak sećanja na vekove tamošnje multikulturalnosti, gde su radionice i fabrike pokretali i u njima radili predstavnici svih dvadeset i kusur prisutnih naroda.
Neophodna je promena optike
Poštenja radi, dosadašnji tok teksta kretao se u smeru koji je Kadijević u pomenutom naučnom radu implicitno kritikovao. Sve dok se šira i stručna javnost prema industrijskoj baštini bude odnosila od slučaja do slučaja, pojedinačno procenjujući koje zdanje zavređuje novi život, a koje ne, ona će biti u permanentnoj opasnosti od otuđenja i rušenja. S druge strane, ako se zasnuje disciplina koja opstaje na jasnim kriterijumima, a koja bi osim istoričara arhitekture i urbanizma uključivala i arheologe, kulturologe i konzervatore – koja bi, drugim rečima, industrijsko nasleđe tretirala obuhvatno – struka će moći na nalete privatnih interesa da odgovori ujedinjeno i argumentovano, a potom i da mobiliše zajednicu oko očuvanja nesumnjivo zajedničke stvari.
Tu se nailazi na dva problema. Prvo, kako primećuju istoričarka umetnosti Dragica Jovanović i arhitektkinja Svetlana Ristić, nekadašnje savetnice pri Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, odnosno Ministarstvu za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, „trenutne okolnosti u Srbiji su izuzetno otežavajuće za zaštitu industrijskog nasleđa, čija reforma izgleda kao nemoguća misija u uslovima izuzetno niskog standarda stanovništva i posustale ekonomije“. Rečju, očuvanje ostataka prošlosti, pa i industrijske baštine, neuporedivo je lakše u bogatijim društvima koja ne žive pod teretom egzistencijalne neizvesnosti, kolektivne i pojedinačne. Drugo, primećuju autorke, „zbog jednostavnosti forme objekata industrijskog nasleđa, koji su uglavnom projektovani i građeni da se zadovoljni radna, a ne paradna funkcija, ne iznenađuje da novoizgrađeni ili novoprojektovani objekti u blizini ovih objekata češće nameću svoju estetiku, nego što je obrnut slučaj“. I one tu ne misle samo na savremenu optiku 21. veka – kao primer nude činjenicu da je palata BIGZ-a, završena 1940. godine, u potpunosti zasenila četiri decenije starije zdanje pomenutog Starog mlina.
Eksperimenta radi, treba zamisliti da država ili privatni investitor – sada mu to već dođe na isto, manje-više – projektuju i izgrade zdanje koje će zaseniti neku drugu spomeničku celinu ili celinu industrijskog nasleđa. Uostalom, ne mora se aktivirati uobrazilja, primera je mnogo. Na Voždovcu, nadomak studentskog doma „4. april“, nicanje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa podrazumevalo je rušenje skladišta nekadašnje industrijske zone, a slično se mnogo puta desilo i na palilulskim i starogradskim kaskadama kraj Dunava. Ono što je od industrijske zaostavštine i ostalo, propada iz sata u sat, nekmoli iz dana u dan, čekajući dalje procese džentrifikacije. Ponekad prenamene, ponekad nestanka, ali uvek uništenja.
Primera radi, neodržavana zgrada tekstilne fabrike Stamenković u Leskovcu mogla bi da posluži kao povod za razgovor o istoriji „srpskog Mančestera“, ali i dečjeg rada, koji je brojne mališane na početku prethodnog veka koštao zdravlja, ali i života. Nasuprot tome, u desetak kilometara udaljenom selu Strojkovac pre petnaest godina je zanovljen stari muzej tekstilne industrije, koji svedoči o prvoj proizvodnji gajtana u Srbiji. Postoji caka – tamošnje postrojenje po sebi je otvoreno davne 1884. godine, i to na području ugašenog rečnog mlina.
No, treba se zaštititi od istorijskog perspektivizma, koji, recimo, u industrijsko nasleđe neretko ubraja sve sagrađeno pre Drugog svetskog rata, ali brojne ostatke iz jugosocijalističkog perioda kao perioda verovatno najozbiljnije ovdašnje industrijalizacije još otkako je kralj Uroš u 13. veku dozvao nemačke rudare, podrazumeva kao manje vredne. Možda je prosto do patine vremena, možda do revizije prošlosti, koju pojedinačno i kolektivno pounutarnjujemo, svesni toga ili ne. I možda će se, za pola veka, i o njima govoriti kao o vrednim tvorevinama koje valja sačuvati i oživeti. Ostaje da se vidi. Ako Kadijevićev poziv na jasnija merila urodi plodom, šansa će svakako biti veća i da stotine kvadratnih kilometara, preostalih iz perioda 1945–1991, sagledamo ne samo kao kostur zgaslog ideološkog i političkog projekta, ne samo kao mesto pogodno za otvaranje noćnog kluba, fensi pijace ili niza ugostiteljskih objekata, već kao područje kolektivnog sećanja i uobrazilje.
tekst: Stefan Slavković
fotografije: Vesna Lalić/ Radar, Muzej nauke i tehnike
