Povodom obeležavanja 10 godina postojanja i delovanja LICEULICE i u susret Svetskom danu Daunovog sindroma, podsećamo vas na priču iz 15. broja o našoj Naci, koju i danas možete sresti na Terazijama.
Koliko ljudi znate da im baš nikad nije dosadno, koji uvek nađu nešto da rade, nekako da se zabave? Možete ih, u najboljem slučaju, izbrojati na prste jedne ruke, ma koliki krug poznanika imali.
E pa, Nataša Bojanić zvana Naca, najefikasnija prodavačica magazina Liceulice, spada u tu manjinu. Ako nije na poslu, na Terazijama, ili na nekoj od organizovanih aktivnosti, i kad je potpuno sama, Naca se lati neke društvene igre i izabere izmišljenog protivnika.
Ko tad pobeđuje manje je bitno nego kad je protivnik stvaran, živ, jer ova žustra i borbena devojka ne priznaje poraz. Zato je ponekad prinuđena da geslo kako je „u ljubavi i ratu sve dozvoljeno” proširi i na igre na sreću, pa da na kartama, u Monopolu ili Ne ljuti se čoveče zaobiđe poneko pravilo. Bar tako kaže njena mama Milena, što Naca negira, kockarski mirnog izraza.
„Ma, jel’ se sećaš da druga deca u kolektivnom centru nisu htela da se igraju s tobom i da su te tužakala da ’kradeš’, podseća je mati, koja je tada stvar smirivala rečima „Pa, kradite i vi”.
Nije to bilo puko roditeljsko zauzimanje za dete, već mnogo više od toga: u izbegličkom prihvatnom centru, dečjoj klinici „Olga Dedijer”, Nataša se borila za svoje mesto pod suncem, kao “posebna”, među „običnima”. Samoinicijativno i instinktivno sprovodeći inkluziju.
Naca je rođena pre skoro trideset godina u malom bosanskom mestu Kupres. Daunov sindrom joj je brzo utvrđen, i tek što je napunila tri godine, majka je počela da je vodi kod logopeda. Kako takvih stručnjaka u Kupresu nije bilo, dva puta nedeljno su putovale za Sarajevo, a ostalim danima vežbale same, pa se u Nacinom govoru danas ne primećuje nikakva teškoća u izgovoru, koju obično izaziva takozvani zadebljali jezik, tipičan za Daunov sindrom.
Možda vam je neobična ovako otvorena priča o ovom hromozomskom poremećaju, ali taj način smo preuzeli od Nacine majke, uvek, u svim pitanjima i bez zadrške otvorene s kćerkom. I ne samo da je na taj način „izvukla maksimum” iz svog deteta već su, zbog ovakvog odnosa, njih dve danas najbolje drugarice. „Mnogo sam se oko nje trudila i uvek s njom radila, a danas ubiram plodove tog ulaganja”, smeši se zadovoljno Milena, i sama hrabra i borbena.
Kupresa se Naca jedva seća, sem odlazaka u vrtić i prvi razred osnovne škole, u oba po redovnom programu. U maloj sredini nisu „strogo poštovani” zakoni, već se oslanjalo na međusobno poverenje i prijateljstvo. Tu je stekla i prve praktične zaključke iz integracije. Seća se i babe i dede, ali ranu sliku oca ne može da prizove, jer su se roditelji rano razveli, a srećom, ni prizore rata koji ih je oterao iz Bosne.
Beograd im je pružio gostoprimstvo onako kako to veliki gradovi čine – po meri sopstvenog snalaženja. A kako su obe prosto nezaustavljive, prestonica je svakim danom postajala sve prijemčivija. A kako su blagorodne, o svih dvanaest godina u „Olgi Dedijer” govore u superlativu. „To je bila velika škola života, i odskočna daska, iako je nama odraslima često bivalo teško, jer nas je u početku bilo i po petnaest u sobama. Ali deci je uvek bilo lepo i zanimljivo”, priča Milena. I dodaje da se društvo s vremenom osulo, a njih dve u sobi ostale same, i tada su je i uredile po sopstvenom ukusu: zavese i tepih vedrih boja, prekrivači u sličnom tonu, i sopstvena polovna mašina za pranje veša.
Naruku dobrom uklapanju išla je Nacina vesela i druželjubiva priroda, a to da je prava drugarčina i danas je dominantan utisak. Tako, kad stiže na fotografisanje ispred Kasine na Terazijama, prvo se srdačno pozdravlja sa kolegom Zdravkom, koji tu takođe prodaje štampu, i uvek je prvi kupac našeg časopisa iz džepa njene kecelje. „Bacaju peticu” šakom o šaku i zbijaju šale, i odmah se vidi da jedno drugom uveseljavaju svaki radni dan. Loše vreme zna da osujeti to druženje, kada trpi i posao, i kad bi Naci dobro došla još koja organizovana prodaja magazina Liceulice po firmama i kompanijama.
Da uspostavi kontakt njoj nikada nije bilo teško, ni poslovno, ni privatno. Tako je i u specijalnoj OŠ „Dušan Dugalić” Naca stekla mnoge drugare, razvila sposobnost snalaženja i sigurnost u to što zna.
Majka se osmelila da ćerki „prizna” samostalnost tek kad je prešla u srednju skolu „Petar Leković”, gde joj je, sad već devojčurku, nadmudrivanje sa saobraćajem išlo bolje nego borba sa matematikom, zbog koje je ponavljala prvi razred i posledično batalila zvanični sistem školovanja, okrenuvši se pragmatici. A matematičke operacije je sasvim dobro savladala kad je počela da prodaje Liceulice.
Nije to njen prvi posao u životu. Pre toga je bila neka vrsta asistenta u jednoj humanitarnoj organizaciji – puštala faksove, kuvala kafe (bila „šef bifea”, kako sama kaže) i spremala prostorije, i to nekoliko godina. Kada je recesija „ukinula” ovo radno mesto, Naca se okrenula aktivnostima u NVO „Otvorena vrata”, kao i u MNRO „Zvezdara”, gde se pored učešća u radionicama igra stoni tenis, tombola, organizuju proslave, ide na koncerte, u bioskop, pozorište i na sportska takmičenja. U tim takmičenjima Naca često i sama učestvuje, i osvaja medalje.
Da je rođeni prodavac uočila je defektološkinja Olivera Majmarević iz MNRO „Zvezdara”, i pozvala je da pristupi obuci za kolportera magazina Liceulice. Deo s novcem je išao teže nego onaj o komunikaciji, za koju je Naca, rekosmo, prirodni talenat, ali je, uz upornost nepopuštanje pred preprekama i ta „praktična matematika” savladana.
I tako se, jednog dana, Naca obrela na Terazijama. Svi su je tamo odmah prihvatili, iskrenu, vrednu, uvek nasmejanu – „laku” za voljenje. Način dan danas liči na pravi japijevski, jer joj je svaki sekund isplaniran, od ustajanja, spremanja doručka, odlaska na radno mesto, pa na sport, kreativna druženja, do pomoći majci u kući, i izlazaka. Jer, u međuvremenu je ona stasala i za simpatije. Ko je trenutno „aktuelan” neće glasno da kaže, već mi šapuće, ne zato što ima tajni pred majkom, već zato što je baš zaljubljena. I to srećno, vidi se po načinu kako, sva važna, zabacuje kosu kad mi na uho izgovori njegovo ime.
Jedina mu je mana, dodaje Naca, što pored nje voli i jednu voditeljku s televizije. „Kad počne o njoj da priča, ja okrenem glavu i pravim se da ga ne slušam”, Nacina je formula za mirnu dušu i ignorisanje ljubomore.
Novac od prodaje Licaulice troši na šminku, muziku, garderobu i slatkiše, a ponekad deo zarade da i majci, ako treba.
Nepresušna energija sigurno će joj pomoći i da joj se ispuni velika želja: da jednog dana poseti tetku u Kanadi. Strpljenje će joj, opet, dobro doći da taj dan dočeka, ali ni ono Naci ne manjka.
Autorka teksta: Dragana Nikoletić
Fotografkinja: Skullcheez
