Razgovarao: Dejan Kožul
Foto: Skullcheez
Naca je poznato lice svima onima koji prolaze Beogradom i Terazijama gde ona više od deset godina prodaje magazin Liceulice. Za sve te godine je doživela mnoge lepe stvari, ali i povremene neprijatnosti s kojima je vremenom naučila da se nosi, da ostane vedrog duha i ne odustane. Naca u decembru puni četrdeset godina pa ovaj razgovor možemo da shvatimo i kao rođendansko putovanje jer Naca voli da putuje. A voli i da piše pesme, recituje, glumi, trenira tekvondo, gleda filmove i sluša muziku. Želimo joj da se ponešto od toga nađe u svakom novom danu.
Kad stavi slušalice na uši voli slušati sevdah, a posebno voli pesmu Safeta Isovića „Prođoh Bosnom kroz gradove”. Putuje tako Naca svojim rodnim krajem, svojim Kupresom, a da ga ni videla nije otkako je sa majkom pobegla iz Bosne i Hercegovine zbog rata. Dolazak u Srbiju i razne izbegličke, kolektivne centre bio je za Nacu i njenu mamu koliko težak toliko i bitan za njen dalji razvoj, jer je prvi put morala biti u većoj grupi u kojoj nema poseban tretman, jer Naca ima Daunov sindrom.
A da nije bilo rata, Naca bi danas verovatno živela u Sarajevu, kaže njena mama Milena. Tamo bi pohađala specijalnu školu od kuće.
„Nikada nisam imala namjeru da je dam od sebe jer sam joj bila potrebna. Naca je sa tri godine išla kod logopeda i defektologa, i već tada je to imalo rezultata. Kao majka sam imala osjećaj da može da napreduje i da izvuče maksimum, naravno, uz mnogo rada i odricanja. Uviđanje da rad sa njom ima rezultata davalo mi je vjetar u leđa da se još više posvjetim tome”, objašnjava nam Milena.
Rat i dolazak u Beograd su sve prekinuli. Nemogućnost izbora izložila je Nacu odrastanju sa vršnjacima u redovnoj školi. Tako je naučila da se izbori za svoj prostor. Naučila se upornosti, a tanka je linija između upornosti i tvrdoglavosti. Zna to i Olivera Majnamarević, defektološkinja iz udruženja MNRO Zvezdara, koja Nacu pamti od prvih dana njenog dolaska u udruženje. Ima tome dvadeset jedna godina. „Prešli smo punoletstvo, imamo dvadeset jednu godinu. Radimo i rastemo zajedno. Sad smo zreli. Malo usporenije i pametnije donosimo neke odluke”, objašnjava Olivera.
Ima i više od deset godina otkako se Naca uključila u prodaju časopisa Liceulice. Ona je bila u prvoj grupi koja je započela prodaju, i više puta je proglašavana za prodavačicu godine. Zahvaljujući, između ostalog, i njoj, ljudi su počeli da se upoznaju sa časopisom.
Dobra lokacija, šarm i otvoren i prijatan odnos sa prolaznicima – to je njena tajna uspeha u prodaji, a svakodnevna komunikacija sa ljudima na ulici je dodatno osnažila Nacu, primećuje Olivera. Mogli bi to nazvati i inkluzijom, ali u toj inkluziji glavnu ulogu odigrala je upravo Naca, svojom željom da bude tu, među nama, u svetu koji je po mnogo čemu surov, čega je i sama svesna jer se dešavalo da je i opljačkaju na tim istim Terazijama.
„Sretanje sa raznim situacijama, od pozitivnih do negativnih, pružilo joj je veću samostalnost”, ističe Olivera, i napominje vrlo bitnu činjenicu da je ljudi na ulici upoznaju kao Nacu, kao društveno biće, a ne kao osobu sa Daunovim sindromom.
Naca se raduje svakom novom danu i novom druženju, kako na Terazijama, tako i u prostorijama udruženja MNRO Zvezdara, gde redovno posećuje dramsku sekciju sredom. To, kaže, najviše voli.
Naca je učestvovala i u nekoliko predstava koje su radili u udruženju: „Pepeljuga u zemlji čuda” i „NULA-Ništa koje može sve”. Osim toga, učestvovala je i na literarnom konkursu sa pesmom „Ludo srce” i recitovala u Skupštini Grada, kao i na raznim manifestacijama i priredbama.
„Recituje razne pesme, od Desanke Maksimović, Branka Radićevića, Alekse Šantića, Mike Antića…”, kaže nam Olivera, i dodaje da Naca voli i da pravi bedževe, šolje i majice.
Pored svega, voli i filmove. Domaće, kaže, ali i strane akcione. Naleti i na poneki horor, ali onda ima ružne snove, priznaje nam to. Posebno ističe film „Toma” jer u njemu je sve što voli – domaći film i Tomine pesme.
Nekad je išla i na plivanje, odakle je znala da donese i pregršt medalja. Sad kaže da nema vremena jer, pored svakodnevne prodaje Časopisa, glume i aktivnosti u udruženju, ide i dva puta nedeljno na tekvondo.
Možemo o Naci pisati hvalospeve, ali, kao i svako ljudsko biće, i ona ima svojih mana. „Naravno da ima osobina koje kod nje ne volim. Recimo tvrdoglavost, što može biti i karakteristika Daun sindroma. Zatim, radeći sa novcem dobije i neki bakšiš, za koji kupi guaranu ili koka-kolu, što joj zabranjujem zbog kilaže”, kaže Nacina mama.
Oni koji poznaju Nacu bogatiji su samom činjenicom da su deo njenog kruga. Nadamo se da smo ovom pričom delić tog bogatstva preneli i na vas, a ako vam to nije dovoljno, znate gde je možete naći.
