Dvadeset šestog maja na terenima KK Partizan na Kalemegdanu nastupiće zagrebački pank-rok bend Hladno pivo. Međutim, koncert je bio samo povod da razgovaramo s Miletom Kekinom, frontmenom benda, o čitavom nizu različitih stvari – od toga kako bi poludeo da nema priliku da se društveno angažuje kroz rokenrol, preko antifašizma kao stvari domaćeg vaspitanja, sve do toga zašto je važno da muzika bude duhovita.
Hladno pivo je oduvek svojim pesmama izravno komentarisalo društveni kontekst u kojem živimo svi mi u postjugoslovenskim državicama. Da li je taj angažman samo stvar vaše potrebe kao stvaraoca da se izjasnite o važnim društvenim pitanjima, ili mislite da je on, na neki način, obaveza svakoga ko se dohvati umetničkog izražavanja?
Ne bih htio o tuđim obavezama. Ja imam potrebu nešto reći jer bih inače poludio ili odao se piću i turbofolku. Ne mislim da svi moraju kȏ ja, ali eto, priznat ću da mi je malo jezivo kad vidim mlađe bendove kako pjevaju o svemu osim o onom što ih okružuje. Obuzme me neka malodušnost, pa onda bijes, a onda čujem sebe kako izgovaram rečenice svih starih seronja: kud ide ovaj svijet… u moje vrijeme…ova današnja omladina samo gleda u ekrane i slično.
Rokenrol angažman može imati i širi uticaj. Recimo, otkad sam prvi put čuo vašu pesmu „Firma“, koja govori o privatizacijskim pljačkama, u glavi sam imao nekog klinca ili klinku u srednjoj školi koji se fura na pank i prvi put mu, zapravo, dok sluša tu pesmu (i posebno gleda taj spot), postaje jasno šta znače svi ti izrazi kao što su „privatizacija“, „mere štednje“, „neoliberalne reforme“ koje tu i tamo čuje preko medija, u školi, od roditelja ili nekog četvrtog. Mislite li na te mlade ljude i mislite li da rok pesme mogu biti nekakav alternativni prostor za političko opismenjavanje?
Riječi mogu biti jako oružje, naročito ako ih upakiraš u trominutnu pjesmu koja može u svakom trenutku iskočit iz zvučnika i uhvatiti te kad si spreman da primiš poruku. Lakše je nama muzičarima poslati poruku nego piscima i filmašima. Čisto iz tehnoloških razloga, jer muziku možeš slušati u svim situacijama, i pod vodom i u letu, a treba nam samo nekoliko minuta vaše pažnje. Naš zadatak nije da ljude obrazujemo, nego da im usadimo crv sumnje, da shvate da nisu sami. Možda se onda otrgnu krdu i postave kritički prema njemu, pa možda netko od njih pročita neku pametnu knjigu, odgleda nešto što nije blockbuster i otkrije još dobrih bendova koji su na našoj strani. Ukratko, da, mislim da dobra pjesma može malo opametiti narod, isto kȏ što ga loša može malčice zaglupiti.
Međutim, osim angažmana u samim pesmama, skloni ste i ličnom angažmanu. Na nedavno održanim koncertima u Zagrebu, za vreme izvođenje vaše pesme „Šamar“ – koja je, uostalom, i u svom nastanku bila usko vezana za feministički angažman – grupa aktivstkinja obučenih kao junakinje iz serije „Handmaid’s Tale“ izašla je na binu sa zahtevom za potpisivanje Istanbulske konvencije. Podržali ste brojne progresivne političke inicijative i demonstracije, te često u javnim istupima komentarišete društveno-politička zbivanja. Kakva je, po vašem sudu, odgovornost javnih ličnosti prema društvu u kom stvaraju? Uza sav teror, represiju i raslojavanje kojem prisustvujemo, sme li se biti levičar i antifašista samo „u svoja četiri zida“, pogotovo ako znamo da javno izrečena reč javnih ličnosti zaista može doprineti nekoj promeni?
Po meni je antifašizam stvar kućnog odgoja, kao da se ne podriguje za stolom i govori hvala i oprosti. Antifašizam je tekovina civilizacije, iako se njime naši političari kurče kad su van države, a ovdje se igra populistički i udara na najniže nacionalističke strasti. Kod nas se upravo odigravaju ključna bitke za budućnost nas i naše djece. S jedne strane su desničari i ekstremističke vjerske organizacije, koji se protive svim reformama školstva i konvencijama koja trebaju izjednačiti položaj žene i muškaraca, a sa druge svi mi koji bismo htjeli biti dio 21. stoljeća. Ali ako se malo bolje pogleda, jasno je da se tu zapravo ne radi o svjetonazorskoj bici nego o borbi između istine i laži. Između znanja i predrasuda, znanosti i vjere, prošlosti i budućnosti. Zato nije slučajno da se skupa sa ekstremnim srednjovjekovnim vjernicima vraćaju i ospice, nasilje i fašizam. Kao što pozitivne ideje idu u paketu, tako je i s nazadnim.
Autor: Bojan Marjanović
*Intervju u celosti možete pročitati u magazinu Liceulice br. 44.
