Nada Spasić: Kad ti mene vidiš, i ja tebe vidim – to je Liceulice - Liceulice

Nada Spasić: Kad ti mene vidiš, i ja tebe vidim – to je Liceulice

Razgovarala: Milica Terzić

Foto: Sara Ristić

Kažu da ime niko ne dobija slučajno, a Nadin život dodatno potvrđuje ovu misao. Odrastanje u hraniteljskoj porodici zamenila je trogodišnjim boravkom u Prihvatilištu, da bi se sada smestila u Kuću mogućnosti u Beogradu. Kroz te promene, vodila ju je nada da će jutro ipak promeniti sve, a pozitivnu energiju je crpela i radeći za Liceulice. I dočekala je da sada bude ispunjena, ili, kako ona kaže – Nova Nada za novu budućnost!

Rođena sam u Beogradu, ali sam zapravo živela u hraniteljskoj porodici u Aleksandrovu kod Zrenjanina. Ceo život sam bila kod istih hranitelja. Lepo smo se slagali. Gledali su me kao svoje rođeno dete i naučili su me da budem samostalna. Nikada me nije sputavalo to što sam iz hraniteljske porodice. Nisam se obazirala na to šta ko misli. Međutim, kada sam napunila dvadeset godina, Centar za socijalni rad nije imao drugo rešenje nego da me smesti u Prihvatilište u Beogradu. Teško nam je pao rastanak, ali čujemo se i dalje, posećujem ih. Pitala sam se kako ću se snaći u velikom gradu, ali morala sam to da prihvatim.

Kada sam došla u Prihvatilište, videla sam da tamo nije ni sjajno ni bajno. Naročito mi je teško palo što sam tu došla iz porodice koju nisam nikad posmatrala kao da je hraniteljska već biološka. Držala me je misao da je, ipak, bolje i to nego da sam na ulici. U Prihvatilištu ima i mladih, ali oni teško izdržavaju tu atmosferu. Tamo sam se svega nagledala; zato sam čistila i pomagala radnicama; tako mi je bilo lakše da preguram dan. Plašila sam se da se ne raspadnem kao kula od karata. Kako sam se nadala, dobro sam ostala normalna.

Bilo mi je važno da što manje budem tamo, pa sam ubrzo našla rešenje. Upoznala sam jednog čoveka. On je pre mene došao u Prihvatilište. Nije voleo da provodi puno vremena tamo, kao ni ja. Rekao mi je da prodaje časopis Liceulice i objasnio mi sve. Tako sam počela da prodajem. Prvi dan mi nije bilo svejedno, bila sam stegnuta, ali posle sam se oslobodila. Važno je bilo početi, posle sam sebi napravila sistem da mi sve odgovara. Ukoliko ne komunicirate sa prolaznicima, niko vam neće prići jer svi žure negde, i ne primete nas. Zato ja volim da priđem i pričam. Ali gledam i da ne pričam puno, da ne budem dosadna, a i više volim da iskoristim vreme i priđem što većem broju ljudi.

Važna promena u životu mi se desila 2. avgusta ove godine, kada sam nakon, tri godine, izašla iz Prihvatilišta. Sada sam u Kući mogućnosti u okviru Centra Zvezda, organizacije koja pruža podršku deci i mladima bez roditeljskog staranja. „Samo kad sam izašla iz Prihvatilišta”, rekla sam sebi. Našla sam i drugi posao, radim u jednom restoranu na održavanju prostora i kuhinje. Tu radim prepodne, a posle prodajem Liceulice. Bivša cimerka mi je rekla pravu stvar: „Čim izađeš iz Prihvatilišta, zaboravi da si bila tamo.” Tako se i ponašam. Odmah sam se navikla na novi život. Vidim da je krenulo sve nabolje, više sam fokusirana na obaveze koje imam i oslobodila sam se stresa.

U Kući mogućnosti imam i cimere. Zajedno idemo u kupovinu i spremamo hranu. Svako ima neko zaduženje, mada dosta stvari sama završavam po kući. To mi je, praktično, treći posao. Od prve plate u restoranu sam častila sve cimere. Ja sam uvek vesela, pravim atmosferu. Nije slučajno što se zovem Nada. Ime mi donosi sreću i lepo raspoloženje.

Nedostaju mi samo pare u životu, ali snaći ću se. Trudim se da što više radim, da sačuvam novac, odgovorna sam. Život jeste težak i borba je, sama sam na svojim nogama, ali moram da mislim na budućnost i guram dalje. Lakše mi je da ne razmišljam o tome da sam prepuštena sama sebi. Kad sam najviše umorna, tad mi misli najviše rade, samo smišljam kako i šta dalje. Od kada sam izašla iz Prihvatilišta, ne stajem. Uskoro punim dvadeset pet godina, moram da se fokusiram na budućnost.

Srećna sam što sam odmah našla drugi posao. Beograd jeste čudan i skup grad, ali ne bih otišla odavde, nešto me tera da ostanem. Najlakše je reći težak je život, a najteže je naći snagu da ideš dalje. Ustajem oko četiri svaki dan, popijem kafu, sredim nešto po sobi i krećem na posao. Ne volim ništa na brzinu da radim. Legnem da spavam oko ponoći. Pitaju me svi kako funkcionišem. Muzika mi donosi energiju, a zahvaljujući podršci koju dobijam od Licaulice, imam dovoljno inspiracije za sve. Da nije bilo Magazina, ko zna da li bih ja išta postigla. Liceulice mi je kad se sretnemo i gledamo, kad ti mene vidiš, i ja tebe vidim.