Krvavi raspad Jugoslavije nije bio neželjeno iskliznuće. Nisu stvari slučajno krenule pogrešnim putem. Ne, ono što se desilo je zakonomerno finale – obavezni i jedini mogući ishod kada se nacionalizam ostvari.
„Nacionalizam je kad volite svoj narod“. To je najčešći odgovor na pitanje šta je nacionalizam. Na naredno pitanje „zašto volite svoj narod“, nacionalisti uglavnom počinju da ređaju različite podatke, navodeći sportske uspehe, poznate naučnike i umetnike iz „našeg naroda“, slavnu istoriju, veliku državu… Na prvi pogled bezazleno i banalno. Ali – opasno. Jer izborom tih podataka poručuje se, u stvari, da je naš narod bolji od drugih naroda. I tu smo već u ozbiljnom problemu. Taj osećaj će zajednicu odvojiti od realnosti, tako samozadovoljna neće videti probleme, niti imati razloga da se trudi da postane bolja. Ostaće blokirana. Uz to, verujući u svoju superiornost, poverovaće da joj pripada više nego drugima i biće trajno frustrirana i ogorčena ako to ne dobije.
Frustrirana i ogorčena nacija sebe će videti i predstavljati kao žrtvu istorijskih nepravdi. Pomisliće ne samo da je niko ne razume i ne voli već i da joj, zavidni, svi rade o glavi. Uljuljkivaće se u ideji da je toliko važna da su svi protiv nje, da je ugrožena sa svih strana. I, eto nas u srcu problema. Jer nema nacionalizma bez priče o ugroženosti, bez priče o našim neprijateljima. Neprijatelji su ti koji daju snagu, hrane našu nacionalnu sujetu, zbijaju naše redove, homogenizuju, osnažuju ljubav prema sebi samima. A čim su tu neprijatelji, tu je i mržnja. A čim je tu mržnja, tu je i nasilje. Zato je, kako je govorio Teofil Pančić, dobri nacionalizam kao krokodil vegetarijanac. Nema toga.
Idemo dalje. U takvom stanju ugroženosti moramo nastupiti jedinstveno, kažu nacionalisti.
Nacionalizam ukida slobodu mišljenja, u njoj on vidi slabost. Voleti svoj narod znači misliti isto. A šta ćemo sa onima koji ne misle isto? Jednostavno je – njih ćemo izbaciti iz našeg naroda. Za nacionalizam nema drugog mišljenja. Jer, ako je nacionalista onaj ko voli svoj narod, onda ga ovi drugi, logično – ne vole. Reći ćemo da su oni „izdajnici i strani plaćenici“, jer ćemo samo tako moći da objasnimo da ima onih koji nisu sa nama, stisnuti u gomili.
Lov na njih biće stalno otvoren. I što ih bude više, što više bude onih koji ukazuju da nacionalizam uništava naciju, to će metodi obračuna s njima biti žešći. Zvaćemo ih samoporicateljima, autošovinistima, drugosrbijancima, na primer. A prema takvima je dozvoljeno upotrebiti sva sredstva.
E, upravo se sve baš tako desilo u Jugoslaviji. Tako je, ukratko, došlo do njenog uništenja. Prvo su nacionalisti poverovali da je njihova nacija bolja od drugih. Da je starija, veća, da ima bolje sportiste, pevače, naučnike. Onda su rekli: „Ako je tako, treba da nam pripadne više nego drugima, jer smo iznad njih. Naša republika treba da ima više prava. Ma šta više? Treba da ima ona prava koja drugi nemaju. Ustav nas u tome sprečava? Utoliko gore po Ustav. Drugi neće da nas slušaju? Okej, onda ćemo promeniti te druge. Naći ćemo bolje druge, one koji vole naš narod, pa će oni glasati onako kako mi kažemo. To vam se neće dopasti? Okej, onda ćemo mi odvojiti naš narod od vašeg naroda, jer ste vi manje vredni, a i neprijatelji ste nam oduvek. Mi smo iznad vas, zato nas svi mrzite. Ugrožavate nas i zato moramo da se ogradimo zidom od vas. Ne možemo, jer smo izmešani? Nikakav problem. Izbacićemo vas iz našeg tora. I tako će nam biti lepo, svoj na svome. A, šta kažete? Biće onih koji zanovetaju, koji će reći da je to nehumano, da ne smemo nasilno preseljavati ljude, da ih ne smemo ubijati? Rešićemo i to, jer je naš cilj veći, sveti cilj, istorijski, zavetni. Za njegovo ostvarenje sve je dozvoljeno. Jer, setite se – mi smo bolji do drugih. Zato volimo naš narod“.
I još jednom – nema dobrog nacionalizma. Krvavi raspad Jugoslavije nije neželjeno iskliznuće. Nisu stvari slučajno krenule pogrešnim putem. Ne, ono što se desilo je zakonomerno finale – obavezni i jedini mogući ishod kada se nacionalizam ostvari. „Ljubav prema svom narodu“ oslobađa od moralnih skrupula, sve postaje dozvoljeno. I mora da se završi tragično.
tekst: Dubravka Stojanović
ilustracija: Tamara Kalčić
