Tekst: Dunja Karanović
Ilustracije: Ksenija Pantelić
Kultura i umetnost, ma kako da ih usko ili široko definišemo, neizostavan su deo naše svakodnevice. Međutim, to i dalje ne znači da su oni svima dostupni na isti način. Osobe sa invaliditetom često su sasvim zanemarene kada je u pitanju dostupnost i prilagođenost muzeja i drugih kulturnih institucija. Zašto je to tako, koji su primeri loše, a koji dobre prakse, te u kom pravcu bi se stvari mogle odvijati da bi se ta situacija značajno popravila, čitajte u tekstu Dunje Karanović.
Važnost kulture i umetnosti za kvalitet života bila nam je poznata daleko pre nego što smo počeli da koristimo pojmove kulturnih prava i kulturne participacije. Nije potrebno da analiziramo funkciju pećinskih crteža da bismo razumeli niz vrednosti koje nam umetnost pruža, kao sredstvo komunikacije, prostor slobode, duhovnosti, humora, pa čak i kao vrsta terapije. Da li nam je umetnost važna, u tom smislu, uopšte nije pitanje. Ono što, s druge strane, već dugo jeste pitanje je ko ima pristup umetnosti? Koji narativi će biti zastupljeni u umetnosti, i čija kulturna delatnost dobija status umetnosti sa velikim „U”, politička su pitanja možda jednako stara kao i pitanja ko je građanin i ko ima pravo na učešće u političkom životu zajednice. Politika i filozofija bave se ovim pitanjima još od antičke demokratije, polemišući o svemu od toga kakva umetnost je ideološki najpodobnija do toga koliko sati kulture je potrebno radničkoj klasi.
Muzeji i galerije polje su u kome se ogleda trenutni odnos društveno-političkog sistema prema svim ovim pitanjima. Kao ustanove koje se bave očuvanjem nasleđa, muzeji igraju važnu ulogu u formiranju kulturnog identiteta i osećaja pripadnosti zajednici. Ipak, muzeji su dugo kroz svoje postavke služili i održavanju nacionalnih narativa, neravnopravnosti, i kolonijalnih odnosa moći. Iako je pravo na učešće u kulturnom životu prepoznato kao univerzalno pre skoro 75 godina, u muzejima i galerijama širom sveta i dalje se bije bitka za jednakost. Mogu li prostori koji imaju tako dugu istoriju isključivanja da postanu prostori slobode i, na kraju krajeva, prostori u kojima se svi osećamo prijatno? Zakoni kažu da moraju.
U Srbiji su ratifikovane sve pravne regulative koje zabranjuju diskriminaciju kada je kultura u pitanju, počev od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta o socijalnim, ekonomskim, i kulturnim pravima, pa sve do Zakona o muzejskoj delatnosti. Ipak, kada redovno dolazi do kršenja socijalnih i ekonomskih prava građana, kulturna prava teško stižu na dnevni red. U borbi za dobijanje sredstava za godišnje programe na republičkim i lokalnim konkursima, muzeji i galerije u Srbiji ne stižu da prilagode svoje prostore i programe za potrebe svih građana i građanki. Veliki broj ovih kulturnih ustanova posebno je neprilagođen potrebama osoba sa invaliditetom, što se često opravdava njihovim statusom spomenika kulture. Nedostatak angažmana oko pristupačnosti i uklanjanja barijera dodatno olakšava to što Zakon o muzejskoj delatnosti dužnost muzeja da svoje sadržaje učine dostupnim osobama sa invaliditetom anulira disklejmerom „kada je to moguće”.
Prema istraživanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz 2022. godine, koje je obuhvatilo 97 muzeja širom Srbije, većina ovih ustanova ne ispunjava kriterijume pristupačnosti koje nalažu pravni okviri.
„Prepoznali smo problem pristupačnosti kao jedan od ključnih problema u našoj kulturnoj politici. U našem istraživanju se pokazalo da predstavnici ustanova kulture pod pristupačnošću najčešće podrazumevaju fizičku dostupnost ulaza u zgradu i postavljanje rampi, bez razmatranja prilagođavanja unutrašnjeg prostora i programskog sadržaja, kako za osobe sa poteškoćama u kretanju, tako i za osobe sa oštećenjem vida, zajednicu gluvih, osobe sa mentalnim invaliditetom i različitim drugim funckionalnim izazovima. Pod pristupačnošću podrazumevamo i strateško-organizacioni okvir pristupačnosti, arhitektonsko-urbanističku pristupačnost, inkluzivne programe, kao i komunikaciono-informacioni okvir. Po svim ovim kriterijumima do 20% muzeja možemo da proglasimo pristupačnim, a ostatak nažalost ne”, objašnjava Marijana Milankov, istraživačica iz Zavoda i jedna od autorki istraživanja.
Drugim rečima, ovo znači da oko 80% muzeja u Srbiji ne uključuje pitanja pristupačnosti u svoja strateška dokumenta, nema opredeljen budžet za pristupačnost, i nema osobe sa invaliditetom među stalno zaposlenima i stručnim saradnicima. Iako je osobama sa invaliditetom omogućen besplatan ulaz u muzeje, sam pristup je otežan time što su prostor oko i unutar muzeja neadekvatno obeleženi i puni fizičkih barijera. Rešenja često podrazumevaju nedostojanstven tretman, jer su korisnici kolica primorani da ulaze na sporedne ulaze, čekaju da im osoblje otvori vrata, ili pak da ih neko ponese uz stepenice. Tek 8% muzeja ispunjava kriterijume komunikacione pristupačnosti kao što su taktilne infotable i obeležja na Brajevoj azbuci. Manje od 20% muzeja ima obezbeđene audio deskripcije prostora i sadržaja za slepe i slabovide, što važi i za interpretacije na znakovnom jeziku i tekstualne prikaze koji su laki za čitanje. Prema rečima sagovornice, svega 6% ustanova u svojim PR aktivnostima redovno uzima u obzir i osobe sa invaliditetom, iako to najmanje košta.
„Ono što nas sprečava je s jedne strane nedosledno praćenje primene zakona: iako postoji čitav zakonski okvir, ti zakoni se ne primenjuju. Druga stvar je nedostatak edukacije – i ljudi koji bi nešto hteli ne znaju kako. Postoji velika stigma i strah kad je ova tema u pitanju, zato su edukacija i lični kontakti ključni. Kada stupimo u kontakt, kada pričamo i razbijemo taj početni zazor onda se teme otvaraju. Treći stub je nedovoljna saradnja ustanova kulture sa udruženjima osoba sa invaliditetom. I to je neka preporuka – počnite da komunicirate, počnite da sarađujete, obratite se udruženjima jer tu stvari kreću da se rešavaju”, ističe Milankov.
Iako se veliki broj muzejskih radnika i radnica izjasnilo da osobe sa invaliditetom jesu deo njihove publike, te da je unapređenje pristupačnosti i inkluzije u muzejima važno za razvoj ovih ustanova, većina njih smatra da ih nedostatak finansija i adekvatne obuke u tome sprečava. Pored monitoringa primene zakona, edukacije i saradnje sa civilnim sektorom, sistemsko rešenje za pristupačne prakse u muzejima mora početi od strateškog okvira – potrebno je da ustanove kulture imaju koordinatora za pristupačnost kako bi inkluzivni programi postali održivi. Činjenica je da time što čineći svoje prostore i programe pristupačnijim, kulturne ustanove ne doprinose samo poboljšanju kvaliteta života osoba sa invaliditetom, već i same dobijaju nove vrednosti, zanimljivije sadržaje, i šire svoju publiku. Istraživanja pokazuju da su prostori koji prate principe univerzalnog dizajna posećeniji, i da uklanjanje barijera olakšava pristup i drugim delovima populacije – poput dece, trudnica i starijih sugrađana. Uključivanje audio deskripcija, taktilnih reljefa i interaktivnih tabli u muzejske sadržaje omogućava svim posetiocima da umetnost dožive na jedan novi i sveobuhvatniji način. Sve što kultura učini da unapredi pristupačnost za osobe sa invaliditetom zapravo je učinila za sve.
„Kultura je idealni poligon ako želimo da testiramo inkluzivnost jednog društva – da ne vezujemo inkluziju samo za sektor obrazovanja, zdravstvo i usluge iz oblasti socijalne zaštite. Kultura je mesto susretanja, mesto razmena. Osobe sa invaliditetom treba da se vide u bioskopima, muzejima, pozorištima jer tada one zaista postaju uključene u jedan dinamični puls grada i postaju vidljive. Kada dođemo do toga da izađemo u javni prostor, da idemo po institucijama, da se ne bavimo samo rehabilitacijom, počinjemo da dišemo punim plućima. Jedan film ili predstava posvećena osobama sa invaliditetom mogu da učine više na vrednosnom planu nego niz zakona, regulativa i pravilnika kada je u pitanju prihvatanje ideje da smo različiti a ravnopravni”, naglasila je sagovornica.
Iako podaci ukazuju na to da muzejske ustanove ne rade dovoljno po pitanju pristupačnosti i inkluzije, važno je istaći da na polju kulture ima i mnogo pozitivnih pomaka, te da u onih 20% muzeja koji ispunjavaju kriterijume pristupačnosti ima primera sjajnih inovativnih praksi. Narodni muzej Leskovac i Zavičajni muzej Knjaževac spadaju u ustanove koje se dugo godina unazad sistemski bave pristupačnošću i ispunjavaju više kriterijuma, od uklanjanja fizičkih barijera do pristupačnih onlajn prezentacija, komunikacije, i inkluzivnih programa. Spomen-zbirka Pavle Beljanski i Poklon-zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu, Gradski muzej Sombor, Muzej Jugoslavije, Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu, takođe su primeri dobre prakse zbog različitih programa i sadržaja koje kreiraju za osobe sa invaliditetom, decu, i starije posetioce.
U ovom domenu posebno se ističe i Galerija Matice srpske u Novom Sadu. Rekonstrukcija zgrade koja je urađena 2017. godine otvorila je mogućnost da se u Galeriji započne rad na nizu programa posvećenih osobama sa različitim kategorijama invaliditeta, ujedno pokazujući i to da je moguće ustanovu koja se smatra kulturnim dobrom učiniti pristupačnom. Galerija u sklopu zgrade ima unutrašnji i spoljašnji lift, rampu, taktilne staze, toalet za osobe sa invaliditetom, kao i zaseban parking ispred glavnog ulaza. Kako kažu kustoškinja Ivana Rastović i muzejska edukatorka Jelena Bobić, otvaranje prema publici je ključna uloga muzeja u 21. veku.
„Ključ je razumevanje publike – kroz razumevanje publike se kreiraju muzejski sadržaji. Svaka kategorija publike donosi određeni izazov, ali to je jedna pozitivna vrsta izazova koja podstiče muzejske radnike da na drugačiji način posmatraju i umetnička dela i sadržaje koje nude. Zapravo je reč o uzajamnoj saradnji i nadogradnji naših znanja i iskustava. Kreiranje pristupačnih i inkluzivnih programa jeste nešto što je novo u 21. veku, i tema je sa kojom se brojni muzeji tek sada po prvi put susreću. Osobe sa invaliditetom imaju pravo da učestvuju u kulturnom životu svoje zajednice, da posete kulturne institucije, i da dožive umetnost kao i svi ostali. Na nama je da im omogućimo da ta prava ostvare”, objašnjava Rastović.
S obzirom na to da je inkluzija relativno novo polje u sektoru kulture u Srbiji, i da mnoge prakse nisu standardizovane, važno je da muzejske ustanove koje rade na pristupačnosti razmenjuju iskustva. Iako finansijski aspekt i manjak zaposlenih brojnim ustanovama otežavaju prilagođavanje sadržaja i prostora za osobe sa invaliditetom, glavni problem je nedostatak informacija i edukacije. Veliki broj radnika i radnica u kulturi ne zna da na gradskom i republičkom nivou postoje konkursi koji su fokusirani na inkluzivne programe. Osnova za razvoj inkluzivnih programa je, prema iskustvu sagovornica, upoznavanje sa potrebama publike. Galerija Matice srpske iz tog razloga od početka sarađuje sa nizom udruženja, škola, drugih muzejskih ustanova u zemlji i inostranstvu, kao i savetnicima za univerzalni dizajn. U saradnji sa Spomen-zbirkom Pavle Beljanski i Muzejom Vojvodine, 2019. godine, započet je projekat „Muzej za sve”, u okviru koga je razvijena aplikacija koja muzejske sadržaje prilagođava potrebama gluvih i nagluvih posetioca kroz prevod na znakovni jezik. Pored toga, Galerija već godinama sa organizacijom Per.Art organizuje radionice za osobe sa intelektualnim invaliditetom.
Povodom obeležavanja 175 godina Galerije Matice srpske, krajem prošle godine pokrenut je projekat „Uroš Predić za sve”, koji je imao za cilj da izložbu slika jednog od najznačajnijih srpskih realista učini dostupnom svim posetiocima. Predićeva dela iz kolekcije GMS i drugih ustanova su kroz brojne programe i radionice prilagođena deci, mladima, slepim i slabovidim posetiocima, zajednici gluvih i osobama sa razvojnim poteškoćama. Želja da se izložba učini što pristupačnijom dovela je i do toga da se razmišlja van okvira galerijskog prostora, tako da su umetnička dela u okviru segmenta „Uroš Predić u koferu” stizala do staračkih domova i publike koja nije u mogućnosti da fizički poseti postavku. Najizazovniji deo projekta bilo je prilagođavanje vizuelne umetnosti slepim i slabovidim osobama. U saradnji sa Tiflološkim muzejom u Zagrebu, Istorijsko-umetničkim muzejom u Beču, i Savezom slepih Vojvodine, urađeno je pet trodimenzionalnih modela slika praćenih audio deskripcijama, legendama na Brajevom pismu, kao i zvučnim efektima i taktilnim podsticajima. Deo postavke koji je rađen prema slikama koje ne pripadaju fundusu Galerije Matice srpske, poklonjen je matičnim ustanovama, tako da se ideja o važnosti prilagođavanja sadržaja širem spektru publike nastavlja i nakon završetka projekta.
„Ono što smo shvatili ne samo kroz kreiranje pristupačnih programa već i kroz svu prethodnu praksu je neophodnost kontinuiteta programa. Galerija Matice srpske preko 20 godina radi na edukativnim programima za decu, i upravo to postojanje programa na dnevnom nivou kreira redovnu publiku. Inkluzivni programi su do sada bili segmentirani po projektima, ali namera nam je da ih uvrstimo u naše redovne aktivnosti. Stečena znanja biće osnova za rad na pristupačnosti nove stalne postavke. Važno je da razmišljamo na koje načine možemo prići publici, jer publika nije samo ona koja je došla u prostor galerije”, ističe kustoskinja.
Važno je, kako kaže Marijana Milankov, od nečeg krenuti. Iako briga o potrebama publike, saradnja, i otvorenost podrazumevaju brojne izazove i odstupanje od ustaljenih muzejskih praksi, put ka pristupačnosti ujedno je i put u nove načine da se umetnost stvara i doživi. Svaki korak ka tome da se muzeji otvore za novu publiku predstavlja i potencijal za stvaranje novih značenja i vrednosti.
„Suština je napraviti takvu vrednosnu atmosferu da se osobe sa invaliditetom zaista osećaju dobrodošlo u sektoru kulture. Osobe sa invaliditetom se u svakodnevnom životu daleko više bave kulturnim i umetničkim stvaralaštvom, ali su daleko manje zastupljeni kao publika, upravo iz razloga što je svega 20% muzeja pristupačno. Umetnost je prozor u svet za osobe sa invaliditetom, to je ključno sredstvo za izražavanje i jako je važno da institucionalni kulturni sektor to prepozna i krene da se sistemski bavi tom temom. Postoji niz istraživanja koji pokazuje koliko kultura utiče na stepen lične sreće i blagostanja, na mentalno zdravlje – postoji pravac gde se muzeji koriste u terapeutske svrhe. Umetnost je u funkciji kvaliteta života nezamenljiva”, zaključuje Milankov.
