Iz Liceulice arhive: broj 54, jul 2019.
Postavljanje strateških pitanja o sreći može tek da olakša dušu, ali to ne znači da ljudski rod može da postoji bez neke ideje o njoj. U 54. broju Licaulice bavili smo se pojmom sreće – ima li sreće u kapitalizmu, ko na nju ima pravo i zašto je to uvek neko drugi, a ne mi. U tekstu koji sledi, naš saradnik Stefan Slavković pozabavio se različitim konceptima sreće kroz vekove – od antičke Grčke, preko hrišćanskog srednjeg veka do današnjeg globalnog kapitalizma – kao i kontradiktornim rezultatima novijih pokušaja statističkog „merenja sreće“.
Kada su Šemsa Suljaković i Dragan Kojić Keba u svojim pesmama bezmalo istih naziva zavapili „zar za mene sreće nema“, verovatno ni sanjali nisu, osim očigledno intuitivno i ne do kraja razloženo, da postavljaju niz prvoklasnih filozofskih pitanja koja čuče na dušama vazda prokletih ljudi. U najkraćem: ako u dubini te otežale duše svi znamo da nam sleduje makar po jedno parče sreće, zašto katkad ne dobijamo ni to jedno? Ili: nismo li dovoljno dobri da zaslužimo dva? Ili: umemo li uopšte da prepoznamo sreću i može li sreća zaista da nas, pa, usreći? Dobro, dvoje doajena narodne muzike su, očekivano, sreću tražili u ljubavi, a njen nedostatak u ljubavnoj neostvarenosti, štiklirajući tako kliše po kliše žanra. Istina je da život s lakoćom prevazilazi i meša žanrove, tačno je i da postavljanje strateških pitanja o sreći može tek da olakša dušu, ali to ne znači da ljudski rod može da postoji bez neke ideje o njoj.
Antička Grčka: Postojimo da bismo bili srećni
Ono što se katkad naziva „grčkim čudom“ – bujanje književnosti, filozofije, politike i javne uprave u dotad neviđenim razmerama, u svega nekoliko vekova – začudo nije mnogo baratalo ljudskom srećom, osim implicitno. Pesnik Anakreont, svojevrsni Keba antičke Grčke, zagovarao je opijanje i životnu vedrinu, a antički tragediografi, starostavni Eshil, ozbiljni Sofokle i skeptični Euripid, pružali su različite perspektive suštinskih pojmova: dužnosti, mudrosti, promoćurnosti, prava i obaveza, moći… ali, budimo iskreni, pisali su tragedije. Aristotel je bio prvi koji je, analitički orijentisan kakav je bio, odustao od Sokratovog neumornog nadmudrivanja i Platonovih pećina, konja i zaprega, pa je prvi sreći dao naučnu definiciju. Sreća je, veli on, smisao i svrha, cilj i kraj ljudskog postojanja. Rečju, postojimo da bismo bili srećni, usput tražeći načine da srećni postojimo.
Problem je, naravno, u tome što ovo deskriptivno određenje sreće i dalje nije proizvelo nekakav operativni pojam. Uostalom, Aristotelov učenik Aleksandar Makedonski bio je srećan dok je osvajao nove teritorije; istovremeno, Aristotelov kolega i sunarodnik Diogen voleo je da hoda nag u buretu i zafrkava sugrađane. Anegdota veli da se jednom nad njime ukazao niko drugi do Aleksandar Veliki pitavši ga može li nekako da mu pomogne; Diogen ga je samo zamolio da mu ne zaklanja sunce. U postuliranju etike kao mudrosti o srećnom životu među starim Grcima verovatno je najdalje otišao Epikur, poistovetivši sreću sa zadovoljstvom usled vrlog i odmerenog života. Ovu ideju su potom razvijali stoici.
S jedne strane, sreća je postala filozofska poštapalica. Sa druge, nije ni mogla da postane nešto više s obzirom na naivnost antičkog mišljenja, makar iz perspektive 21. veka. Otuda je sledeći korak bio pokušaj normiranja sreće – ne samo filozofskog već i praktičnog. U Rimskom carstvu se prvi put stvorio prostor za prodor hrišćanske teologije u filozofske rasprave i, očekivano, svi mislioci koji su se bavili srećom, poput Avgustina i Boetija, deponovali su osećaj ispunjenosti u transcedentnog, hrišćanskog Boga. Budući da smo pali, govorili su pre Branka Miljkovića, padu smo bili skloni; ako nije bilo druge, nemamo ni izbora osim da tako pali uspostavimo kontakt s Tvorcem; kako je sve značenje poteklo od njega, ponajbolje je pitanja postavljati njemu i biti spreman na povremeno nezadovoljstvo odgovorima. Otuda je srednjovekovno poimanje sreće u sebi sadržalo i jednu bezmalo tiransku dimenziju, gde je ostvarenost u velikoj meri izmeštena iz kompleksnosti ljudskog postojanja. Nimalo ne čudi što su, prvo kroz renesansu, a potom i kroz moderno doba, čak i religiozni mislioci kroz humanizaciju svetonazora nastojali da sreću demokratizuju.
Kako su vas roditelji bespovratno unesrećili
Brojni filozofi prosvetiteljstva su, nastavljajući aristotelovsku tradiciju, fenomenu sreće pristupili dvojako – s jedne strane uvereni da su definicije fenomena usavršive, a sa druge ubeđeni da su ljudi jednako usavršivi. Odgovornost za sticanje ličnog zadovoljstva time je premeštena s nevidljivih leđa bogova na već pomenute otežale duše ljudi. Bliskost božanstvu preinačena je u blizinu ostvarenju ličnih ciljeva pojedinaca; ljubav prema nevidljivom prevedena je u ljubav prema bližnjem svom; naposletku, lagano odumiranje aristokratije i izgradnja građanskog društva napravile su u 18. veku sveevropsko društveno čudo, nalik starogrčkom.
Ljudi, međutim, i dalje nisu znali šta da rade sa srećom, bilo teorijskom, bilo onom koja je pretočiva u praksu. Prvi put je tada počelo da se podozreva da nije perspektiva o sreći tiranska, već da sreća po sebi sadrži tiransku crtu. Zato su se u 19. veku i pojavila trojica mislilaca beskrajno skeptičnih kada je reč o njenoj održivosti. Pod njihovom senkom će se i ući u prevrtljivi i lomni dvadeseti vek – reč je o Marksu, koji je sreću političko-ekonomski uslovio, Ničeu, koji ju je uslovio sociološko-etički, i Frojdu, koji bi mogao svašta da kaže o tome kako su vas roditelji bespovratno unesrećili. Ne krivite ih, tako to ide.
Sreća je postala isplativa, nesreća još isplativija
Dva svetska rata, silna društvena previranja i pokušaj naučne institucionalizacije opravdanosti nasilja kroz različite vidove šovinizma – koliko god nauka u tumačenju sreće nemala mesta, još ga manje ima u pseudotumačenju nesreće – doveli su do kristalizacije dva bezmalo istovremena toka. S jedne strane je stajala iščašenost, autentičnost, doslednost, sloboda; s druge protesti ’68, verovatno poslednji koliko-toliko artikulisani globalni narativ koji je zahtevao pravednije društvo. Oba toka slila su se u jedan šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a koji je, kažu, verno predočen u seriji „Momci s Menhetna”.
Globalni kapitalizam je komodifikovao pravednost, komodifikovao je iščašenost, mladost, autentičnost, čak i slobodu. Ne osećaš se kao deo društva? Imamo stotinjak odevnih i kozmetičkih artikala napravljenih samo za tebe. Osećaš se kao deo društva i nastojiš da ga popraviš? Bum, evo ti još ekološki i socijalno održivih proizvoda, nema veze što ih prave radnici iz Trećeg sveta bez fair trade odrednica, nema veze što sudbina sveta nikad nije počivala na plećima jedne ili deset ili stotinu osoba koje žele dobro. Želiš da budeš privlačan? Privlačan znači lep, a lep mladolik, evo ti krema, sklanjaj te bore, kako te nije sramota. Korporacije su čoveka okružile proizvodima koji bi trebalo da indukuju osećanje sreće, ujedno ga stalno podsećajući da ga od prave sreće deli još samo njihov sledeći proizvod. Sreća je postala isplativa, nesreća još isplativija.
Kako se meri sreća
Svet nikada nije bio povezaniji, ujedno i fragmentarniji, pa se sreći probalo pristupiti statistički. A brojke ko brojke – koliko sakriju toliko i otkriju. Izveštaj o sreći koji spravljaju Ujedinjene nacije, recimo, uspostavlja jasnu korelaciju između sreće, životnog standarda i poverenja u državne institucije, tj. predvidivosti. Prošlu godinu Srbija je završila na 78. od 156. mesta, tačno na sredini. Na vrhu liste nalaze se Finska, Norveška, Švedska, Island i Holandija – „hladno, ali standard”, kaže se u jednom domaćem filmu – a pri dnu su Južni Sudan, Burundi i Centralnoafrička Republika. Da je o sreći moguće govoriti i u potpuno suprotnim terminima pokazuje nedavno Galupovo istraživanje koje je uključilo 150.000 ljudi u 140 zemalja sveta. Tu prednjače Paragvaj, Panama, Gvatemala, Meksiko i El Salvador, a rezultati se objašnjavaju kulturnim obrascima latinoameričkih naroda, koji podrazumevaju pozitivno gledanje na život.
O statističarskoj nezahvatljivosti sreće svedoči još jedan pokazatelj, onaj koji vlada Butana meri od 1972. godine, a reč je o himeri zvanoj bruto nacionalna sreća. BNS je 2008. čak uvršćen u ustav ove kraljevine kao njeno strateško opredeljenje. Iza tog opredeljenja, doduše, kriju se ogromni nivoi korupcije, rodnog, etničkog i kriminalnog nasilja, čak i povremene epidemije zaraznih bolesti. Ovim primerom bi valjalo podsetiti da oni koji najviše insistiraju na sreći ili na izjašnjavanju o sreći neretko to čine kako bi znali koliko još tačno mogu da je umanje.
Pretenciozno bi bilo nakon ovakvog sažetka istorijskog promišljanja o sreći skicirati nekakvu preporuku, ali uvek je dovoljno ukazati: dobro se dobrim vraća, pa ne može ni da vam ne prija. Zvuči kao dobro polazište, zar ne?
tekst: Stefan Slavković
ilustracije: Ksenija Pantelić
